Početna strana > Rubrike > Politički život > Istorijski inženjering (ponovo) preti Srbiji
Politički život

Istorijski inženjering (ponovo) preti Srbiji

PDF Štampa El. pošta
Dragomir Anđelković   
sreda, 11. mart 2009.

Upotreba prošlosti

Obično se kaže da je nastava istorije u funkciji totalitarnih režima, dok su demokratski sistemi imuni na njenu zloupotrebu. Međutim, nije baš tako. Linija koja razdvaja upotrebu istorije od zloupotrebe, prilično je tanka i uvek porozna.

Vlasti ozbiljnih zemalja su u punoj meri svesne onoga što je jasno rekao Henri Kisindžer: „Istorija, to je pamćenje države“. Otuda je nastava istorije uvek podređena nacionalnim vrednostima i interesima. Nikada, šta god se tvrdilo, u punoj meri nije objektivna. Uostalom, drugačije i ne može da bude, izuzev ako nije cilj da nacija bude paralisana. Sociolozi su odavno primetili da bezrezervna objektivnost otupljuje kolektivne instinkte i slabi sposobnost grupe da se bori za svoje interese!

Naravno, kada se radi o unutrašnjoj upotrebi istorije, vlade demokratskih zemalja imaju ograničenja. Podsećanje na prošlost nalazi se u službi vladajućih vrednosti i aktuelne politike, ali se ipak sistematski ne pribegava istorijskom inženjeringu. No, kada se radi o borbi za nacionalne interese u inostranstvu, moćne demokratske zemlje postupaju jednako kao totalitarne na unutrašnjem planu.

Ono što u nekom trenutku može najbolje da se iskoristi, predstavlja se kao istorijska činjenica. Nije bitno kako je bilo, već koliko nešto donosi koristi. Ako već prošlost ne može da se menja, može bitno da se utiče na njeno viđenje. Spretnom upotrebom istorije može se uspešnije uticati na ljude nego mnogim drugim sredstvima. Ona je u stanju da navede da se veruje u ono što manipulator želi!

Istorijske igre bez granica

Pošto je tajno i javno vođstvo SAD definitivno odlučilo da Kosovo i Metohija, i po cenu otvorene agresije i kršenja međunarodnog prava treba da budu izdvojeni iz sastava Srbije, pojavila se jedna (kvazi)istorijska knjiga. U pitanju je „Kosovo, kratka istorija“, koju je napisao Englez Noel Malkolm, a čija je svrha bila da ospori pravo Srbije na Kosovo i Metohiju, i da afirmiše, navodno, pravo tamošnje albanske manjine na samoopredeljenje sve do ocepljenja.

Skoro jednu deceniju posle toga, na nemačkom jeziku objavljena je knjiga Holma Zundhausena, „Istorija Srbije od 19. do 21. veka“. Njena poenta je da su Srbi mitovima opterećen, agresivni i megalomanski narod koji predstavlja latentnu opasnost za nacije koje žive u njegovom okruženju. Stoga, agresija na Srbiju sa ciljem da Kosovo i Metohija budu okupirani, „predstavlja“ uistinu čin humanizma. „Nesrećni“ Albanci „zaslužuju“ bolju sudbinu nego da se „zlopate“ pod srpskom vlašću.

Dok je knjiga N. Malkolma (naknadno prozvana „Tomahavk istorija“) trebala da pripremi javno mnenje zapadnih zemalja za agresiju na jednu suverenu zemlju, delo H. Zundhauzena ima svrhu da pruži istorijsko opravdanje toj agresiji, kao i donošenju secesionističkog akta od strane privremenih kosovskih vlasti, odnosno potonjem priznanju tzv. države Kosovo od strane zapadnih zemalja.

Javna tajna je da je N. Malkolm bio finansiran od strane albanskih separatista, a da je uživao svesrdnu medijsku i svaku drugu podršku od strane nacionalnog i globalnog ideološkog aparata njihovih anglo-američkih prijatelja. Što se Zundhausenove knjige tiče, tu i nema tajne. I izdavač je priznao da je ona nastala i objavljena uz finansijsku podršku književne mreža TREDUKI, osnovane od strane nemačkog i austrijskog ministarstva spoljnih poslova! Ne treba ni reći, bez obzira na to što tema nije preterano zanimljiva većini nemačkih čitalaca, knjiga je imala zapažen publicitet. Nije ona sama po sebi bitna – važan je cilj kome treba da doprinese!

Cementiranje projektovane „istine“

U funkciji nametanja svrsishodnog viđenja prošlosti, ne nalaze se samo istoričari, odnosno njihovi instituti i fakulteti. Doprinose tome i druge institucije. Jedna od njih je Haški tribunal.

Došlo je ovih dana na red da se NATO propagandna verzija ratnih događaja na prostoru Kosova i Metohije, ona ista koja je poslužila kao izgovor za agresiju, ovekoveči i od strane spomenute (kvazi)sudske institucije. Donete su prve presude za zločine koje su, navodno – na način i u obimu kako se tvrdi, bez želje da negiram da je zličina bilo – srpske snage počinile nad kosovsko-metohijskim Albancima.

Sudsko veće je, što se od političkog Haškog suda i očekivalo, prihvatilo nakaradnu tezu tužilaštva o „udruženom zločinačkom poduhvatu, koji je imao za cilj, između ostalog, da promeni etničku ravnotežu na Kosovu, kako bi se obezbedila kontinuirana srpska kontrola nad tom teritorijom“. Doduše, oslobođen je bivši predsednik Srbije, Milan Milutinović. Jer, „nije dao značajan doprinos zajedničkom zločinačkom poduhvatu“. Taman posla da nije kriv, ali s obzirom kakvi su drugi Srbi, on ipak ne zaslužuje da ide na robiju. Prema svecu i tropar!

Domaći ekstremni evroatlantisti, dočekali su osuđujuće presude sa radošću. Uostalom, i da nisu, ko ih i pita da li su im draga, njihov posao je da ih promovišu. Otuda, na osnovu tih nakaradnih sudskih presuda, sada usiljeno insistiraju na našoj kolektivnoj krivici. Odnosno, na potrebi da prihvatimo propagandnu, iskrivljenu verziju naše prošlosti.

Identifikacija sa agresorom

U tom kontekstu, a nije isključeno, ni kao deo celovite akcije, kucnuo je čas da Zundhauzenova istorija Srbije bude prevedena na srpski jezik. Od Srba se očekuje, kako je to jasno napisao profesor Vasilije Krestić, „da priznaju svršen čin, da se pomire s tim da Kosovo i Metohija nisu, da neće i da ne mogu više nikada biti njihovi“.

Spomenuta knjiga treba da posluži za dalju obradu našeg javnog mnenja. Ovdašnji evroatlantski propagandni aparat, koji već skoro dve decenije povećava svoje kapacitete, sada je dobio novu municiju. A naši nacional-mazohisti amateri, dobili su na poklon nešto što treba da postane kultno istorijsko štivo.

Verovatno nam predstoji i pokušaj domaćih i stranih mondijalista da nature da Zundhauzenova istorija bude uzor za pisanje školskih istorijskih udžbenika, iz kojih treba da uče neki novi srpski klinci. Promena svesti je, kako je tačno primetio Gramši, molekularan proces. U skladu s tim, oni koji se sada ozbiljno bave indoktrinacijom Srba, rade sistematski i na dugi rok, a za to je najpogodnija obrada dece!

Nesposobna ili kvislinška država?

Kako se naša država, odnosno resorno ministarstvo i relevantne državne agencije, bore protiv nasrtaja na našu prošlost i preko nje budućnost? Mlitavo i mutavo! Često su i kooperativni sa onima koji te nasrtaje preduzimaju! I to bez obzira ko je na vlasti.

Sećate se afere od pre nekoliko godina, kada je na srpski jezik prevedena četvorotomna istorijska čitanka, Centra za demokratiju i pomirenje iz Soluna? Svi narodi regiona, naviknuti na umiveno, nacionalnim potrebama prilagođeno viđenje sopstvene povesti, čitankom nisu bili zadovoljni. I njihove nadležne institucije nisu odobrile njenu upotrebu u školama.

No, Srbija, koja je najgore prošla – a o tome da li sam subjektivan, procenite na osnovu činjenice da u okolnostima kada su Srbi, uz Jevreje i Rome, jedini narod koji se u Drugom svetskom ratu suočio sa genocidom, Jasenovac nije ni spomenut – posredstvom svojih državnih institucija, odobrila je, s izuzetkom jedne knjige, upotrebu čitanke u školama!

Pretprošle godine kod nas je objavljen i tzv. Školski istorijski atlas, naše filijale jedne slovenačke firme (Monde neuf). Taj atlas je prepun grešaka (malicioznih ili iz neznanja) kao i jednostranosti. Tek da pomenem da se na dve karte netačno prikazuje da su u 16-17. veku muslimani predstavljali većinu u Srbiji, dok su pravoslavci bili neznatna manjina!

Na sreću, atlas nije dospeo u naše škole. Međutim, Ministarstvo prosvete nije reagovalo zbog manipulativne upotrebe prideva školski! Srbija je demokratska zemlja, pa svako može da iznosi bilo kakve stavove, makar oni ne bili utemeljeni na činjenicama, ali ne sme da dovodi potrošače u zabludu da se radi o školskom štivu. Na stranu, što je u pitanju atlas štampan u velikom tiražu i masovno distribuiran preko novinskih kioska, pa su prosvetne vlasti imale moralnu obavezu da ukažu na greške i zloupotrebu istorije. Ovako može da nam se desi da generacije mladih Srba, ako ne u školi, onda kod kuće, istoriju uče i na osnovu, nesumnjivo, antisrpskog atlasa.

* * *

Na jednom naučnom skupu održanom 1996. godine u Bostonu, naš istoričar i diplomata Dušan Bataković, primetio je da su mnogi američki istoričari drastično, na negativan način promenili odnos prema srpskoj istoriji. Kada ih je upitao na kojim to novim saznanjima zasnivaju radikalno drugačije tumačenje naše povesti, od onog koje su ne tako davno zastupali, dobio je odgovor da su oni pre svega državni službenici. Kako je D. Bataković napisao: „Oni su, dakle, priznavali da svoj posao istoričara prevashodno vide kao logističku podršku pravdanju državne politike svoje zemlje prema Balkanu …“.

Naša vlada nije ni približno uspešna kao američka na polju mobilizacije naučnih i drugih potencijala zemlje, za pružanje podrške nacionalnim ciljevima. Možda je to i dobro. Nastojimo da izgradimo demokratsko društvo, a SAD, bez obzira na demokratsku tradiciju, više i nisu u tom pogledu dobar uzor. Međutim, jedna stvar je svođenje naučnika na nivo državnih propagandnih bojovnika, a druga je elementarno vođenje naučne i prosvetne politike, u skladu sa interesima zemlje.

Ako ne želimo da u budućnosti naša deca izučavaju istoriju svog naroda na osnovu Malkolma i Zundhauzena, moramo da se uzmemo u pamet. Ministarstvo prosvete, i druge vladine službe, moraju konačno da počnu da rade svoj posao, na način kako se on obavlja u svim ozbiljnim državama. Programi, istorijski udžbenici i čitanke, kako Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, tako i privatnih izdavača, moraju da se saobraze nacionalnim stremljenjima.

Fihte je, s mnogo razloga, rekao: „Mi smo ono što pamtimo“. Ako dozvolimo da mladi Srbi i Srpkinje zapamte ono što žele Medlin Olbrajt, Hilari Klinotn, Đerđ Soroš, onda ćemo, i bez direktnog potkupljivanja, ubrzo imati mnogo više sunarodnika ravnodušnih prema našim nacionalnih interesima, pa čak i ubeđenih da su oni u postmoderno doba irelevantni! I, pošto će biti uvereni da smo narod opterećen mitomanijom i bremenom kolektivne krivice, neće im biti sumnjivo to što ona zemlja koja najviše govori o univerzalnim vrednostima i humanizmu u međunarodnim odnosima, sebično štiti svoje parcijalne interese. Ni to što tako postupaju i narodi iz našeg okruženja sa kojima smo bili u sukobu, a kojima mi treba da se izvinjavamo, dok oni uglavnom previđaju svoju krivicu iz vremena ratova za jugoslovensko nasleđe, i istrajavaju u ružičastom viđenju svoje uloge u njima.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će na referendumu 16. januara biti usvojene izmene Ustava?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner