понедељак, 16. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Ердоган и Срби – Како су српска власт и јавност прославили победу исламистичке и неоосманистичке Турске
Политички живот

Ердоган и Срби – Како су српска власт и јавност прославили победу исламистичке и неоосманистичке Турске

PDF Штампа Ел. пошта
Игор Марковић   
недеља, 17. јул 2016.

Јучерашњи неуспели војни пуч у Турској несумњиво је догађај који ће заузимати важно место у историјским уџбеницима, као коначна и симболична победа Ердоганове исламистичке Турске, над Ататурковим секуларном државом, коју су војне елите својим ауторитетом и повременом демонстрацијом силе одржавале још неколико деценија након Кемал-пашине смрти.

Војни пучеви 1960, 1971, 1980. и 1997. заправо су само одлагали и успоравали процес реисламизације турске државе, а победа Ердоганове Партије правде и развоја на изборима 2002, била је, испоставило се, преломна тачка у модерној турској историји. Иако су многи очекивали да ће војска тада реаговати и поново склонити исламисте, то се није десило. Уместо тога, Ердоган је, лукаво и интелигентно, почео тиху чистку у војсци, најпре смењивањем нижих кемалистичких официра и довођењем себи лојалних људи, док је истовремено „вучићевским“ методама пропаганде, драстично увећао свој рејтинг и рејтинг владајуће партије АКП и тако додатно учврстио легитимитет власти.

Јучерашњи неуспели војни пуч, био је закаснели покушај преостале војне елите да поврати контролу над државом, коју јој је Ердоган, годинама постепено одузимао, сужавајући јој утицај и маневарски простор.

Не бих улазио у то да ли је победа исламизма и неоосманизма над секуларизмом добра или лоша за саму Турску. Ту има аргумената за обе стране. Међутим, оно што посебно пада у очи јесте необична и врло уочљива наклоњеност српских медија, пре свега РТС-а, али и дела „патриотске“ јавности, Ердогановој страни током државног удара. Постоје два различита мотива за такав однос према Турској, од којих је први заснован на диктаторском прагматизму Вучићевог ауторитарног режима, а други на глупости и површности појединих антиглобалистичких струја у Србији.

Најпре, српски режим и његови медији зазиру од сваке промене власти, поготово оне након демонстрација и државног удара, и сами свесни да, попут Ердогана, уз тоталну контролу медија, злоупотребе власти и изборне махинације, на изборима тешко могу бити поражени.

Без обзира што Србија преко 100 година нема озбиљну националну војску која концентрише политичку моћ и која је спремна и способна да политички интервенише зарад неких идеолошких начела, сличност између Вучићевог и Ердогановог метода владања као и њиховог бирачког тела је толико велика, да српски мандатар просто није могао остати равнодушан на догађања у Турској.

На Вучићевој јучерашњој ванредној конференцији за штампу, један од њему лојалних новинара упитао га је „како коментарише то што у Србији има оних који би се радовали пучевима и нередима“, на шта је Вучић одговорио да то „само говори колико добро желе Србији“. Иако ниједна јавна личност, нити политичка организација, није позвала да се турски пуч примени и у Србији, Вучићев страх је више него очигледан. Отуда је РТС био међу првим медијима у свету који су прогласили Ердоганову победу, и то док су још трајали окршаји на улицама Анкаре и Истанбула.

Поред Вучића и режимских медија, постоји још један добар део јавности који се страшно обрадовао неуспеху војног пуча и опстанку Ердогана, олако прогласивши војни пуч за „америчку заверу“, због – наводног – Ердогановног „заокрета“ ка Русији. Ради се о класичном површном и инфантилном конспиролошком приступу. Пре свега, треба имати на уму да су сви происламистички режими у Турској од педесетих година 20. века одржавали  још присније односе са САД, него режими војних хунти. Уосталом, Турска је ушла у НАТО 1952. за време владе Аднана Мендереса, првог премијера који је почео да напушта Ататуркове секуларне принципе. Ердоган је такође од доласка на власт наставио политику присне сарадње са САД. Управо је израз лојалности САД било турско обарање руског авиона изнад територије Сирије у септембру 2015. године, које није могло бити изведено без наређења, или макар одобрења Ердогана.

Турска је у протеклих годину дана успоставила најприсније могуће односе са антируским режимом у Украјини, подржавала је сепаратизам Кримских Татара на Криму и била главни ослонац свим исламистичким групама у Сирији, које се боре против сиријских и руских снага. Дакле, на два кључна геополитичка фронта у данашњем свету – украјинском и сиријском – Турска је била и још увек чврсто стоји на америчкој страни и против Русије.

На два кључна геополитичка фронта у данашњем свету – украјинском и сиријском – Турска је била и још увек чврсто стоји на америчкој страни и против Русије.

Међутим, комбинована глупост и наивност дела српских родољуба су толике да су они у стању једног таквог владара да прогласе за „жртву америчког империјализма“ и за „руског савезника“, само због једног јединог тактичког потеза као што је извињење Путину за обарање руског авиона.

Све и да су војни пучисти заиста били „амерички инструмент“ против „сувереног Ердогана“ (мада, највероватније, нису), то нипошто не значи да је неуспех пуча и потпуно чишћење државе од секулариста и кемалиста које је након тога уследило, добра вест за Србију. Напротив, неосманистичка и исламистичка црта Ердоганове Турске представљаће у будућности једну од главних спољнополитичких опасности за Србе са обе стране Дрине.

Олако се игнорише досадашња улога Турске у разграђивању српске државности на Косову и у Републици Српској. Интереси Србије и Турске су на ове две територије дијаметрално супростављени, а главни проблем представља управо исламистички и неоосманистички курс актуелног турског владара.

Турска је била прва држава која је признала независност Косова, а након тога је почела снажно и отворено да лобира да и друге земље признају ову парадржаву. „Међу 56 исламских земаља, још има неких које нису признале Косово и веома смо забринути због тога“, поручио је Ердоган  пре само неколико месеци, 16. априла 2016. на 13. самиту исламских земаља и послао јасну поруку да је за Турску недопустиво да нека исламска земља не призна „Косово“.

Ердоган је иначе, током посете Косову 2013. рекао да је „Косово његова друга држава“, као и да је „Турска Косово, а Косово Турска“.

 

Ништа мање сентимента и љубави Ердоган нема ни када је реч о Босни и Херцеговини, коју је у говору 2012. сврстао као једну од 81 историјске покрајине Турске, о којима Анкара има обавезу да брине.

Ердоганов неоосманизам се нипошто не завршава на јаким речима. Турска је, наиме, најактивнији члан „Вијећа за имплементацију мира“, међународног тела чији је главни циљ дерогирање  и обезвлашћивање Републике Српске. (Није зато ни мало чудно што су се сарајевски политики фактори, на челу са Бакиром Изетбеговићем, толико обрадовали што је „Султан“ остао на власти.)

Турска је најактивнији члан „Вијећа за имплементацију мира“, међународног тела чији је главни циљ дерогирање  и обезвлашћивање Републике Српске

О степену непријатељства према српском народу у БиХ сведоче и изјаве Еродгановог сарадника и турског премијера Ахмета Давутоглуа  на отварању обновљене џамије у Бањалуци  7. маја 2016. - “Турци су овде били, сада су и биће заувек“, као и да „нико не може одвојити Бањалуку од Сарајева, нити Мостар од Сарајева“.

У сличном ратоборном тону говорио је турски министар спољних послова Мевлут Чавушоглу приликом посете Сребреници пре неколико дана – „Турска никада неће оставити своју бошњачку браћу и дозовлити да се над њима врше злочини попут оног у Сребреници“.

Као што се види из приложеног, емотивне изјаве турских званичника о БиХ су све учесталије и све екстремније, брутално кршећи све дипломатске протоколе и праксу у међународним односима. На основу тих изјава би се могло закључити да је рат у БиХ већ букнуо, а да је Турска главни савезник и ослонац бошњачке стране у том сукобу.

Отуда је неодговорно да људи који се представљају и за себе мисле да су српски родољуби плету теорије завере, углавном без довољно доказа и аргумената, и од Ердогана покушавају да направе „борца против новог светског поретка“. На страну што се ради о режиму који је ударна песница у настојању САД, Саудијске Арабије и Израела да униште несумњиво секуларну, проруску и нама пријатељску Асадову Сирију. (Која је, узгред буди речено, поздравила пуч).

У сваком случају, судећи по изјавама турских званичника у последњих неколико година, као и реакцијама српске власти и јавности на неуспех војног пуча, изгледа да је Ердогановој Турској много више стало до независног Косова и унитарне БиХ, него што је Србији стало до очувања сопствене државности, Косова и институција Републике Српске. Што, кад мало боље погледамо око себе, и не треба много да нас чуди.  

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер