Đorđe i NSPM u medijskom (k)linču

Odluka Đorđa Vukadinovića da podrži izbornu listu „Nijedan od ponuđenih odgovora” (NOPO), označila je početak jedne neobične kampanje. Kažem neobične, jer su se na istom poslu difamacije i diskvalifikacije Đorđa i NSPM složno našle perjanice „drugosrbijanstva“ i korifeji novokomponovane vidovnjačko-naprednjačke kriptoanalitike.

* * *

Već sutradan posle konferencije za štampu, na kojoj je Vukadinović saopštio svoju odluku, na E-novinama je osvanuo tekst u kome se sa iskrenim užasom upozorava da je NOPO „registrovana kao stranka nacionalne manjine (vlaška partija), te za nju ne važi cenzus od pet odsto, tako da postoji realna mogućnost da legendarni Vukadinović postane poslanik“. Ova monstruozna i stravična pretnja „našoj igri“ (s nameštenim kartama), toliko je uzbudila drugosrbijansku inteligenciju, da je lično Vesna Rakić-Vodinelić, za 24 časa uradila i na E-novinama objavila pravnu analizu ove Vukadinovićeve drskosti. Sa autoritetom ekspertkinje koja je napisala knjigu o Miloševićevoj izbornoj krađi 1997, Vodinelićka je u svom radu upozorila RIK da nikako ne dozvoli tu jezivu „zloupotrebu izbornog prava“, te da slučajno ne prihvati „Vukadinovićevu listu“.

Razume se da je, kao što je i prvi tekst u E-novinama propraćen komentarima tipa „fašisti stižu u parlament uz malu pomoć udbaša“ i „srpski fašizam u 20 tačaka“, i ovaj Vodinelićkin tekst, kako i priliči jednom portalu „evropske Srbije“, ispraćen ljubaznim, urbano-EUropejskim komentarima na Vukadinovićev račun, tipa: „vreća ekskrementa“, „gmaz“, „podlac“, itd. Takođe je Vodinelićkin tekst odmah prenet i na sajt Peščanika, gde je, već sutradan, Ljubomir Živkov, malo šaljivo, ali bogami i sasvim ozbiljno, upozorio da je reč o „lovu na bele listiće“. Budući da se „nekoliko stotina hiljada ljudi zariče da će izbornim listićima nacrtati čiča-Glišu“, kaže on, „ti glasovi, shvatani donedavno kao otpadni izborni materijal, kao škart, sad treba da prođu kroz Vukadinovićevu mašinu za reciklažu“ i – o užasa! – uvedu Đorđa Vukadinovića u parlament.

Ovom „edukativnom linču“ jednog izvanca koji je, izgleda, nepozvan rešio da se umeša u „našu igru“, odmah su se pridružili i važni kolumnisti lista Danas: bič „intelektualaca u tranziciji“ Zlatko Paković i specijalista za „službene beleške“ Miloš Vasić. Prvi je sa zabrinutošću citirao delove Inicijative za spas Srbije NSPM – posebno one koji se odnose na „unošenje u kazneni zakon odredbi protiv propagiranja secesionizma, rasparčavanja, izdaje ili okupacije zemlje“ – upozorivši da „ovakvi zahtevi (...) štite prava nacionalnih manjina i ostalih građana Srbije (...)u najstriktnijem maniru politike Slobodana Miloševića“. A drugi je, pošto je sa jednakom zabrinutošću citirao isti deo programa kao i Paković, a sa pozicije eksperta za ideološka pitanja, upozorio „da je ovde reč o nadvoje-natroje smandrljanoj kompilaciji“ onoga što spada u „repertoar tradicionalne konzervativne nacionalističke desnice“, dodavši, na kraju, da se Vukadinović ipak nije usudio da u program stavi ono što svaki pravi srpski desničar potajno priželjkuje (a on, Vasić, sasvim pouzdano zna): „javno spaljivanje jeretika i bičevanje onih koji su uvredili `nacionalnu čast`“ i „`srbsku sabornost` bez stranaka (...)umesto trulog parlamentarizma“.

Videvši šta rade Paković i Vasić, a ne želevši ni malo da zaostane za njima, na Danasov teren je odmah istrčao i Basara. Istina, Basara se ovog puta uzdržao od upotrebe najgorih reči, i više se posvetio „lakom pljuckanju“ (tj. ismevanju) Đorđa. Ali, ni on nije mogao da odoli, a da ne pomene nacionalističku Inicijativu za spas Srbije, kao „sumu NSPMovske imbecilnosti“ i ne upozori na opasno igranje na „srpsko kolektivno nesvesno, sklono autoritarnosti, represiji, čvrstoj ruci i golom dupetu“.

Pomenute ideološko-bezbednosne analize Pakovića i Vasića odmah su prenete na „prijateljskim portalima“ – prva u E-novinama, a druga na Peščaniku. A internet komentatori Danasa i E-novina ostali su na visini ideološko-političke budnosti, opširno pominjući „Novu Srbsku Fašističku Misao“, „fašistoidnog `analitičara" „srpsku džamahiriju“, „dugogodišnje busanje u srpske grudi“, „ološ“, „nacionalnog radenika koji je spreman do poslednje kapi tuđe krvi da `štiti` nacionalne interese Srbije“, uz dramatične zahteve „da reaguje tužilaštvo“, kao i da „RIK diskvalifikuje NOPO". Peščanik je, takođe, preneo i tekst Vladimira Milutinovića, sa jednog manje poznatog sajta, u kome se za Inicijativu kaže da je „nešto kao nacionalistička autoritarna čitanka“ i „kompilacija načina na koji se može vežbati autoritarnost“. I Milutinović se sa zabrinutošću upitao kakav je to „nivo javnosti u kome program NOPO prolazi kao nešto normalno, kao još jedan od ponuđenih odgovora“.

* * *

Jednako uzbuđeno reagovale su i perjanice „patriotskih medija“ – i to baš onih koji, u ovo predizborno vreme, pokazuju vanredno oduševljenje Tomom, Vučićem, i ostalim naprednjacima. Na Vidovdanu, tom čuvenom portalu specijalizovanom za vidovnjačku kriptoanalitiku, znak za uzbunu dao je Nikola Turajlić. On je Inicijativu za spas Srbije i Vukadinovićevu podršku NOPO-u nazvao „pokušajem spinovanja patriotske javnosti“. Odmah je usledio i tekst Svetolika Dragića, koji je upozorio da Vukadinović i NOPO pokušavaju da uđu u parlament „uz pomoć vladajuće stranke“, jer je DS, navodno, procenio da je „NOPO idealna varijanta po kojoj će se opoziciji skinuti još koji procenat, koji bi im možda trebao za formiranje postizborne koalicije“.

Naravno da za ovako sramne optužbe nisu navedeni nikakvi dokazi, niti argumentacija, i da se sve svelo na karakterističnu Vidovnjačku metodu – „javlja mi se, a ko neće da veruje taj takođe radi za DS“. Najlepše od svega je da su ovo Vidovnjačko „javljanje“ odmah oduševljeno prenele i E-novine! Tako je Vidovdan konačno postao „vidljiv“ i u Drugoj Srbiji. Jedino što ta vidljivost – za razliku od besomučnih napada na NSPM – nije nastala usled fundamentalnih razlika, već usled istomišljeništva i želje da se ono nagradi aplauzima. Čestitamo!

Ali, Turajlić i Dragić su ipak bili naivna deca u odnosu na pravog majstora kriptoanalitike, koji će tek nastupiti. Legendarni Vidovnjak, Dragomir Anđelković, još jednom se u Pečatu uspeo na sam vrh ove fantastične nauke (tekst je, naravno, smesta prenet i na sajt Vidovdana). Anđelković čitaocima Pečata otkriva da su se nekakvi „dobro obavešteni izvori bliski vrhu DS-a“ nekome (možda lično Anđelkoviću?!) poverili da se boje da će, kako stvari stoje, izgubiti izbore, te da su pali u paniku. „U takvim okolnostima žuti establišment povlači drske poteze“, javlja se Anđelkoviću, „te i svoje poslednje rezerve (...) šalje na prve linije“. A „poslednja rezerva“ DS-a je, otkriva Anđelković, ni manje ni više nego – NSPM!

Ali, zašto bi NSPM radio za žute? – mogao bi se upitati neki naivni čitalac. Pa iz „računa lukrativne prirode“, objašnjava Anđelković, odnosno zato što u NSPM nema ideologije, već samo „caruju puki interesi“. Stoga se Vukadinović i Antonić lično bogate dok im DS daje „medijsku, finansijsku i drugu podršku“. Štaviše – javljaju se nove vizije našem Vidovnjaku! – „izgleda“ da su NSPM analitičari nečim čak i ucenjeni! („DS trgovci su se (...)izgleda, osigurali raznim mehanizmima za održavanje `lojalnosti` (NSPM-ovskih – S. A.) analitičara“). Na kraju, Anđelković otkriva, u tom strašnom delovanju NSPM i NOPO, ni manje, ni više do  „rukopis nekih (`srpskih` ili našem režimu mentorskih) službi“. Ma, CIA, snajka, CIA!

Anđelković, naravno ne iznosi ni jedan dokaz za ove svoje idiotarije, ali zato sve činjenice koje govore suprotno njegovoj konstrukciji on – kao i svaki paranoični mediokritet – tumači kao naročitu pokvarenost i lukavost svojih žrtava! U njegovoj glavi, to što Vukadinović i Antonić oštro kritikuju DS i Tadića upravo je najveći dokaz „velike prevare“, budući da se NSPM analitičari samo „prave da su patriotski i kritički orijentisani prema režimu“, a zapravo „za račun žutog dvora posvećeno pljuju po opoziciji“! Takođe, to što su Vukadinović i Antonić neprestane meta napada Druge Srbije nije ništa drugo do samo jedna velika, dogovorena predstava, jer – otkriva nam naš Vidovnjak – i „predstavnici `Anti-Srbije`, na drugi način takođe rade za režim“. Inicijative za spas Srbije, takođe, nije nikakav manifest patriotizma već „nacional-populistički spisak lepih želja“, „patriotska bajka“, „demagogija“, „jeftino propagandno štivo“ i, uopšte, samo deo „režimske prevare koje promovišu Antonić i Vukadinović“!

I tako, u svetlu ovih fantastičnih otkrića našeg kriptoanalitičarskog lumena, Vukadinovićeva podrška NOPO-u samo je deo „izborne obmane koju sprema režim“, i predstavlja „realnu opasnost od izvrtanja narodne volje“. Naime, ako bi – o užasa! – Vukadinović slučajno ušao u skupštinu, „moglo bi da se desi da glasovima nezadovoljnih, patriotski nastrojenih građana, budu izabrani poslanici koji će podržati formiranje Vlade čiju osovinu bi predstavljali DS i LDP“, te bi tako režim – ređaju se sve nove i nove slike našem Vidovnjaku! – „veštački obezbedio potrebnu većinu za formiranje naredne Vlade“. I upravo zato što se Antonić i Vukadinović sutra spremaju da uđu u koaliciju ni manje ni više nego sa LDP – tim političkim krilom Druge Srbije – „urednici NSPM-a (...)opasni su u širem kontekstu“, pa ih treba raskrinkavati sve dotle dok ima „čitaoca `Pečata` koji još imaju poštovanje za Antonića i Vukadinovića“, odnosno sve dok ima „politički naivnih građana“ i „dobronamernih ljudi koji će, u epohi opšte trke i zbrke, te medijskog hipnotisanja, olako poverovati njihovim lepim, ali neistinitim rečima“!

I naravno, ove paranoidne fantazmagorije naišle su, kako i priliči, na odobravanje kod izvesnih (anonimnih) komentatora na Vidovdanu i Pečatu, koji su onda samo dalje razvijali dramatične Anđelkovićeve slike „NSPM izdaje“. Jedan od tih mudraca je čak zaključio da će Vukadinović i NOPO, kao deo žute zavere, „uzeti glasove propatriotskim strankama, pre svega DSS“, što „može dovesti do toga da DSS padne ispod cenzusa i onda imate vlast DS još četiri godine, a možda i više od toga“. Štaviše, uplašen je ovaj Vidovnjak, „ako NOPO uzme recimo 40 ili 60 hiljada glasova to može i da presudi izbore“!

* * *

I u ovom ludilu ima nekog sistema. U pitanju je strah da će jedan Đorđe  Vukadinović poremetiti nameštenu (win-win) igru koja toliko raduje ono društvance iz zgrade sa zazidanim prozorima, u ulici Miloša Velikog. Jer, koja god da od velikih stranaka (DS ili SNS) sutra bude pravila vladu, Srbija će – sudeći po izbornim programima – nastaviti da vodi onu istu vazalnu i anacionalnu politiku koju je i do sada vodila. U kontrastu s tom politikom, a koja je za našu elitu očigledno postala „jedina igra u gradu“, programska Inicijativa NSPM deluje šokantno – kao što svež vazduh izaziva napad kašlja kod čoveka čija su pluća spržena dugotrajnim prebivanjem u zadimljenoj prostoriji.

Drugosrbijanski propagandisti zgroženi su „nacionalizmom“ Inicijative, a posebno pomišlju da jedan normalan patriota i nezavisni um uđe u skupštinu. Ono što ih posebno raspamećuje  jeste pomisao da će taj „srpski nacionalista“ u skupštinu da uđe baš preko sistema koji je i smišljen kako bi se što manje prostora ostavilo „srpskom nacionalizmu i populizmu“. Reč je o sistemu koji srpskim partijama nameće ulazni reket od 26.000 evra, a svim ostalim strankama omogućava registraciju po nižoj tarifi i ulazak u parlament bez cenzusa. I sada jedan Đorđe Vukadinović hoće da izigra tako divan sistem?! O bože, kakva zloupotreba demokratije, kakav nemoral!

Što je najlepše, upravo oni koji su neustavno vanredno/ratno stanje iz 2003. i hapšenje 11.000 ljudi proglašavali idealnim društvenim poretkom za Srbiju (Vasić), oni koji su se zalagali za zabranu svih partija i uvođenje diktature (Basara), oni koji su branili kupovinu droge na ulici kao postmoralno „pravo na lični odušak“ (Paković) – e, upravo oni su se sada javili da, sa nameštenim izrazom užasa na licu, brane demokratiju i moral. Kakvo licemerje!

Sa druge strane, naprednjački propagandisti, zaogrnuti u vidovnjačko-patriotske kaftane, takođe su užasnuti Inicijativom – jer se pored nje sve ono što pričaju i nude naprednjaci jasno pokazuje kao bedno i kukavno! Odatle i dolazi onolika histerija da je Inicijativa „populistički spisak lepih želja“, „patriotska bajka“, „demagogija“, „jeftino propagandno štivo“, a da su je jedino naprednjačka politika „realna alternativa“ (Anđelković). Pozivam čitaoce da ponovo pogledaju Inicijativu i sami prosude šta je od njenih tačaka nerealno za nekog ko bi preuzeo vlast u Srbiji. Referendum o EU i NATO? Unošenje u krivični zakon kaznenih odredbi protiv propagiranja secesionizma? Uvođenje obaveznog godišnjeg testiranja na drogu za ministre, poslanike i službenike? Obaveza NVO i medija da posebno naznače svako finansiranje iz inostranstva? Obavezno korišćenje ćirilice kao ustavom propisanog pisma?... Itd.

Dakle, šta je od bilo koje tačke Inicijative „nerealno“ za stranku koja je na vlasti, a koja je patriotska? E pa upravo je reč o tome što Inicijativa NSPM još jednom razobličava priču o „realnom patriotizmu“ jedne moćne stranke, koju „patriotski“ mediji tipa „Pečat“ ili „Vidovdan“ sada toliko svojski podržavaju. A koja je to stranka najlakše ćete da saznate ako pogledate stranačku reklamu koja u nekoliko poslednjih brojeva izlazi ni manje ni više nego na naslovnoj strani „Pečata“! To je ista ona stranka čiju ćete reklamu da nađete čak i u E-novinama – jer je glavni tajkunski sponzor E-novina, kako se tvrdi, istovremeno i jedan od tajkunskih sponzora SNS!

I tako sada postaje sasvim jano odakle dolazi ta bezobrazna propaganda kako je NSPM „poslednja rezerva DS-a“. Svi ti pomenuti „patriotski“ vidovnjaci i kriptoanalitičari, svi ti „patriotski“ urednici i kolumnisti, kada govore o NSPM zapravo govore o sebi – svojoj pohlepi za novcem i uticajem, svom mediokritetstvu, svojem lažnom patriotizmu i, naravno – svojoj trgovini koju su obavili sa jednom strankom. Kao i svaki sitni secikesa, i ovaj će se spasavati uobičajenom taktikom svih podlaca – „drž`te lopova“! Ali, lopovi su oni, i to će, ma koliko da NSPM sada kleveću, jednoga dana svima u Srbiji biti jasno.

* * *

Na kraju, hteo bih da kažem da se Đorđe i ja, ma koliko da se u osnovnim stvarima slagali, u nekim teorijskim ili praktičkim pitanjima – što je i normalno, razlikujemo. Kao što svojevremeno nisam hteo da tužim Basaru i Danas (pa je Đorđe morao sam da prolazi kroz najstrašniji medijski šibolet), tako mi se i sada činilo da je prerano za aktivniji ulazak ljudi iz kruga NSPM u političko-stranačku arenu.

Takođe, vrlo mi je simpatična grupa mladih ljudi okupljenih oko NOPO, sa njihovom subverzivnom idejom demokratskog samoorganizovnja i izigravanja oligarhijskog sistema korišćenjem rupe u kartelskim propisima. Ali, iako tu akciju svesrdno podržavam – jer pokazuje svu apsurdnost i nedemokratičnost našeg stranačkog sistema – moj stav je oduvek bio da se naše uloge moraju razlikovati i da ne smemo svi da trčimo na istu loptu. Jer, ono što priliči mladim i anonimnim ljudima – recimo, duhovita subverzija sistema – možda ne pristaje poznatim javnim ličnostima. To će samo izazvati licemerna moralisanja i podsmeh onih krugova kojima odavno smeta naš intelektualni nonkonformizam i svojevrsno disidentstvo, i koji će jedva dočekati da nas prilikom prvog pada okruže i likvidiraju – intelektualno, moralno i politički.

No Đorđe je, očajan zbog sramotne političko-medijske prevare u kojoj živimo, a sav hrabar, borben i samopožrtvovan – kakvog ga je Bog dao, odlučio da mora nešto da uradi. Objavio je Inicijativu, a zatim podržao NOPO. Rezultat je bio pravi linč, u kome su, kao što se vidi, podjednako učestvovali naši „drugosrbijanci“, kao i „patriotski“ švindleri. Tek razmere tog linča pokazale su mi svu dubinu krize naše javnosti i našeg društva. Tek razmere tog linča pokazale su, mislim svima nama, koliko je Đorđe bio u pravu da se nešto pod hitno mora učiniti.

Đorđe je nešto preduzeo – možda ne savršeno, možda ne besprekorno – ali je preduzeo. Istinske demokrate i patriote razumeće Đorđa. I možda će nas sve zajedno ovaj njegov poduhvat podstaći da se pridružimo i konačno i nešto preduzmemo.