четвртак, 02. април 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Ђорђе и НСПМ у медијском (к)линчу
Политички живот

Ђорђе и НСПМ у медијском (к)линчу

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Антонић   
понедељак, 30. април 2012.

Одлука Ђорђа Вукадиновића да подржи изборну листу „Ниједан од понуђених одговора” (НОПО), означила је почетак једне необичне кампање. Кажем необичне, јер су се на истом послу дифамације и дисkвалификације Ђорђа и НСПМ сложно нашле перјанице „другосрбијанства“ и корифеји новокомпоноване видовњачко-напредњачке криптоаналитике.

* * *

Већ сутрадан после конференције за штампу, на којој је Вукадиновић саопштио своју одлуку, на Е-новинама је освануо текст у коме се са искреним ужасом упозорава да је НОПО „регистрована као странка националне мањине (влашка партија), те за њу не важи цензус од пет одсто, тако да постоји реална могућност да легендарни Вукадиновић постане посланик“. Ова монструозна и стравична претња „нашој игри“ (с намештеним картама), толико је узбудила другосрбијанску интелигенцију, да је лично Весна Ракић-Водинелић, за 24 часа урадила и на Е-новинама објавила правну анализу ове Вукадиновићеве дрскости. Са ауторитетом експерткиње која је написала књигу о Милошевићевој изборној крађи 1997, Водинелићка је у свом раду упозорила РИК да никако не дозволи ту језиву „злоупотребу изборног права“, те да случајно не прихвати „Вукадиновићеву листу“.

Разуме се да је, као што је и први текст у Е-новинама пропраћен коментарима типа „фашисти стижу у парламент уз малу помоћ удбаша“ и „српски фашизам у 20 тачака“, и овај Водинелићкин текст, како и приличи једном порталу „европске Србије“, испраћен љубазним, урбано-ЕУропејским коментарима на Вукадиновићев рачун, типа: „врећа екскремента“, „гмаз“, „подлац“, итд. Такође је Водинелићкин текст одмах пренет и на сајт Пешчаника, где је, већ сутрадан, Љубомир Живков, мало шаљиво, али богами и сасвим озбиљно, упозорио да је реч о „лову на беле листиће“. Будући да се „неколико стотина хиљада људи зариче да ће изборним листићима нацртати чича-Глишу“, каже он, „ти гласови, схватани донедавно као отпадни изборни материјал, као шкарт, сад треба да прођу кроз Вукадиновићеву машину за рециклажу“ и – о ужаса! – уведу Ђорђа Вукадиновића у парламент.

Овом „едукативном линчу“ једног изванца који је, изгледа, непозван решио да се умеша у „нашу игру“, одмах су се придружили и важни колумнисти листа Данас: бич „интелектуалаца у транзицији“ Златко Паковић и специјалиста за „службене белешке“ Милош Васић. Први је са забринутошћу цитирао делове Иницијативе за спас Србије НСПМ – посебно оне који се односе на „уношење у казнени закон одредби против пропагирања сецесионизма, распарчавања, издаје или окупације земље“ – упозоривши да „овакви захтеви (...) штите права националних мањина и осталих грађана Србије (...)у најстриктнијем маниру политике Слободана Милошевића“. А други је, пошто је са једнаком забринутошћу цитирао исти део програма као и Паковић, а са позиције експерта за идеолошка питања, упозорио „да је овде реч о надвоје-натроје смандрљаној компилацији“ онога што спада у „репертоар традиционалне конзервативне националистичке деснице“, додавши, на крају, да се Вукадиновић ипак није усудио да у програм стави оно што сваки прави српски десничар потајно прижељкује (а он, Васић, сасвим поуздано зна): „јавно спаљивање јеретика и бичевање оних који су увредили `националну част`“ и „`србску саборност` без странака (...)уместо трулог парламентаризма“.

Видевши шта раде Паковић и Васић, а не желевши ни мало да заостане за њима, на Данасов терен је одмах истрчао и Басара. Истина, Басара се овог пута уздржао од употребе најгорих речи, и више се посветио „лаком пљуцкању“ (тј. исмевању) Ђорђа. Али, ни он није могао да одоли, а да не помене националистичку Иницијативу за спас Србије, као „суму НСПМовске имбецилности“ и не упозори на опасно играње на „српско колективно несвесно, склоно ауторитарности, репресији, чврстој руци и голом дупету“.

Поменуте идеолошко-безбедносне анализе Паковића и Васића одмах су пренете на „пријатељским порталима“ – прва у Е-новинама, а друга на Пешчанику. А интернет коментатори Данаса и Е-новина остали су на висини идеолошко-политичке будности, опширно помињући „Нову Србску Фашистичку Мисао“, „фашистоидног `аналитичара" „српску џамахирију“, „дугогодишње бусање у српске груди“, „олош“, „националног раденика који је спреман до последње капи туђе крви да `штити` националне интересе Србије“, уз драматичне захтеве „да реагује тужилаштво“, као и да „РИК дисквалификује НОПО". Пешчаник је, такође, пренео и текст Владимира Милутиновића, са једног мање познатог сајта, у коме се за Иницијативу каже да је „нешто као националистичка ауторитарна читанка“ и „компилација начина на који се може вежбати ауторитарност“. И Милутиновић се са забринутошћу упитао какав је то „ниво јавности у коме програм НОПО пролази као нешто нормално, као још један од понуђених одговора“.

* * *

Једнако узбуђено реаговале су и перјанице „патриотских медија“ – и то баш оних који, у ово предизборно време, показују ванредно одушевљење Томом, Вучићем, и осталим напредњацима. На Видовдану, том чувеном порталу специјализованом за видовњачку криптоаналитику, знак за узбуну дао је Никола Турајлић. Он је Иницијативу за спас Србије и Вукадиновићеву подршку НОПО-у назвао „покушајем спиновања патриотске јавности“. Одмах је уследио и текст Светолика Драгића, који је упозорио да Вукадиновић и НОПО покушавају да уђу у парламент „уз помоћ владајуће странке“, јер је ДС, наводно, проценио да је „НОПО идеална варијанта по којој ће се опозицији скинути још који проценат, који би им можда требао за формирање постизборне коалиције“.

Наравно да за овако срамне оптужбе нису наведени никакви докази, нити аргументација, и да се све свело на карактеристичну Видовњачку методу – „јавља ми се, а ко неће да верује тај такође ради за ДС“. Најлепше од свега је да су ово Видовњачко „јављање“ одмах одушевљено пренеле и Е-новине! Тако је Видовдан коначно постао „видљив“ и у Другој Србији. Једино што та видљивост – за разлику од бесомучних напада на НСПМ – није настала услед фундаменталних разлика, већ услед истомишљеништва и жеље да се оно награди аплаузима. Честитамо!

Али, Турајлић и Драгић су ипак били наивна деца у односу на правог мајстора криптоаналитике, који ће тек наступити. Легендарни Видовњак, Драгомир Анђелковић, још једном се у Печату успео на сам врх ове фантастичне науке (текст је, наравно, сместа пренет и на сајт Видовдана). Анђелковић читаоцима Печата открива да су се некакви „добро обавештени извори блиски врху ДС-а“ некоме (можда лично Анђелковићу?!) поверили да се боје да ће, како ствари стоје, изгубити изборе, те да су пали у панику. „У таквим околностима жути естаблишмент повлачи дрске потезе“, јавља се Анђелковићу, „те и своје последње резерве (...) шаље на прве линије“. А „последња резерва“ ДС-а је, открива Анђелковић, ни мање ни више него – НСПМ!

Али, зашто би НСПМ радио за жуте? – могао би се упитати неки наивни читалац. Па из „рачуна лукративне природе“, објашњава Анђелковић, односно зато што у НСПМ нема идеологије, већ само „царују пуки интереси“. Стога се Вукадиновић и Антонић лично богате док им ДС даје „медијску, финансијску и другу подршку“. Штавише – јављају се нове визије нашем Видовњаку! – „изгледа“ да су НСПМ аналитичари нечим чак и уцењени! („ДС трговци су се (...)изгледа, осигурали разним механизмима за одржавање `лојалности` (НСПМ-овских – С. А.) аналитичара“). На крају, Анђелковић открива, у том страшном деловању НСПМ и НОПО, ни мање, ни више до  „рукопис неких (`српских` или нашем режиму менторских) служби“. Ма, ЦИА, снајка, ЦИА!

Анђелковић, наравно не износи ни један доказ за ове своје идиотарије, али зато све чињенице које говоре супротно његовој конструкцији он – као и сваки параноични медиокритет – тумачи као нарочиту поквареност и лукавост својих жртава! У његовој глави, то што Вукадиновић и Антонић оштро критикују ДС и Тадића управо је највећи доказ „велике преваре“, будући да се НСПМ аналитичари само „праве да су патриотски и критички оријентисани према режиму“, а заправо „за рачун жутог двора посвећено пљују по опозицији“! Такође, то што су Вукадиновић и Антонић непрестане мета напада Друге Србије није ништа друго до само једна велика, договорена представа, јер – открива нам наш Видовњак – и „представници `Анти-Србије`, на други начин такође раде за режим“. Иницијативе за спас Србије, такође, није никакав манифест патриотизма већ „национал-популистички списак лепих жеља“, „патриотска бајка“, „демагогија“, „јефтино пропагандно штиво“ и, уопште, само део „режимске преваре које промовишу Антонић и Вукадиновић“!

И тако, у светлу ових фантастичних открића нашег криптоаналитичарског лумена, Вукадиновићева подршка НОПО-у само је део „изборне обмане коју спрема режим“, и представља „реалну опасност од извртања народне воље“. Наиме, ако би – о ужаса! – Вукадиновић случајно ушао у скупштину, „могло би да се деси да гласовима незадовољних, патриотски настројених грађана, буду изабрани посланици који ће подржати формирање Владе чију осовину би представљали ДС и ЛДП“, те би тако режим – ређају се све нове и нове слике нашем Видовњаку! – „вештачки обезбедио потребну већину за формирање наредне Владе“. И управо зато што се Антонић и Вукадиновић сутра спремају да уђу у коалицију ни мање ни више него са ЛДП – тим политичким крилом Друге Србије – „уредници НСПМ-а (...)опасни су у ширем контексту“, па их треба раскринкавати све дотле док има „читаоца `Печата` који још имају поштовање за Антонића и Вукадиновића“, односно све док има „политички наивних грађана“ и „добронамерних људи који ће, у епохи опште трке и збрке, те медијског хипнотисања, олако поверовати њиховим лепим, али неистинитим речима“!

И наравно, ове параноидне фантазмагорије наишле су, како и приличи, на одобравање код извесних (анонимних) коментатора на Видовдану и Печату, који су онда само даље развијали драматичне Анђелковићеве слике „НСПМ издаје“. Један од тих мудраца је чак закључио да ће Вукадиновић и НОПО, као део жуте завере, „узети гласове пропатриотским странкама, пре свега ДСС“, што „може довести до тога да ДСС падне испод цензуса и онда имате власт ДС још четири године, а можда и више од тога“. Штавише, уплашен је овај Видовњак, „ако НОПО узме рецимо 40 или 60 хиљада гласова то може и да пресуди изборе“!

* * *

И у овом лудилу има неког система. У питању је страх да ће један Ђорђе  Вукадиновић пореметити намештену (win-win) игру која толико радује оно друштванце из зграде са зазиданим прозорима, у улици Милоша Великог. Јер, која год да од великих странака (ДС или СНС) сутра буде правила владу, Србија ће – судећи по изборним програмима – наставити да води ону исту вазалну и анационалну политику коју је и до сада водила. У контрасту с том политиком, а која је за нашу елиту очигледно постала „једина игра у граду“, програмска Иницијатива НСПМ делује шокантно – као што свеж ваздух изазива напад кашља код човека чија су плућа спржена дуготрајним пребивањем у задимљеној просторији.

Другосрбијански пропагандисти згрожени су „национализмом“ Иницијативе, а посебно помишљу да један нормалан патриота и независни ум уђе у скупштину. Оно што их посебно распамећује  јесте помисао да ће тај „српски националиста“ у скупштину да уђе баш преко система који је и смишљен како би се што мање простора оставило „српском национализму и популизму“. Реч је о систему који српским партијама намеће улазни рекет од 26.000 евра, а свим осталим странкама омогућава регистрацију по нижој тарифи и улазак у парламент без цензуса. И сада један Ђорђе Вукадиновић хоће да изигра тако диван систем?! О боже, каква злоупотреба демократије, какав неморал!

Што је најлепше, управо они који су неуставно ванредно/ратно стање из 2003. и хапшење 11.000 људи проглашавали идеалним друштвеним поретком за Србију (Васић), они који су се залагали за забрану свих партија и увођење диктатуре (Басара), они који су бранили куповину дроге на улици као постморално „право на лични одушак“ (Паковић) – е, управо они су се сада јавили да, са намештеним изразом ужаса на лицу, бране демократију и морал. Какво лицемерје!

Са друге стране, напредњачки пропагандисти, заогрнути у видовњачко-патриотске кафтане, такође су ужаснути Иницијативом – јер се поред ње све оно што причају и нуде напредњаци јасно показује као бедно и кукавно! Одатле и долази онолика хистерија да је Иницијатива „популистички списак лепих жеља“, „патриотска бајка“, „демагогија“, „јефтино пропагандно штиво“, а да су је једино напредњачка политика „реална алтернатива“ (Анђелковић). Позивам читаоце да поново погледају Иницијативу и сами просуде шта је од њених тачака нереално за неког ко би преузео власт у Србији. Референдум о ЕУ и НАТО? Уношење у кривични закон казнених одредби против пропагирања сецесионизма? Увођење обавезног годишњег тестирања на дрогу за министре, посланике и службенике? Обавеза НВО и медија да посебно назначе свако финансирање из иностранства? Обавезно коришћење ћирилице као уставом прописаног писма?... Итд.

Дакле, шта је од било које тачке Иницијативе „нереално“ за странку која је на власти, а која је патриотска? Е па управо је реч о томе што Иницијатива НСПМ још једном разобличава причу о „реалном патриотизму“ једне моћне странке, коју „патриотски“ медији типа „Печат“ или „Видовдан“ сада толико својски подржавају. А која је то странка најлакше ћете да сазнате ако погледате страначку рекламу која у неколико последњих бројева излази ни мање ни више него на насловној страни „Печата“! То је иста она странка чију ћете рекламу да нађете чак и у Е-новинама – јер је главни тајкунски спонзор Е-новина, како се тврди, истовремено и један од тајкунских спонзора СНС!

И тако сада постаје сасвим јано одакле долази та безобразна пропаганда како је НСПМ „последња резерва ДС-а“. Сви ти поменути „патриотски“ видовњаци и криптоаналитичари, сви ти „патриотски“ уредници и колумнисти, када говоре о НСПМ заправо говоре о себи – својој похлепи за новцем и утицајем, свом медиокритетству, својем лажном патриотизму и, наравно – својој трговини коју су обавили са једном странком. Као и сваки ситни сецикеса, и овај ће се спасавати уобичајеном тактиком свих подлаца – „држ`те лопова“! Али, лопови су они, и то ће, ма колико да НСПМ сада клевећу, једнога дана свима у Србији бити јасно.

* * *

На крају, хтео бих да кажем да се Ђорђе и ја, ма колико да се у основним стварима слагали, у неким теоријским или практичким питањима – што је и нормално, разликујемо. Као што својевремено нисам хтео да тужим Басару и Данас (па је Ђорђе морао сам да пролази кроз најстрашнији медијски шиболет), тако ми се и сада чинило да је прерано за активнији улазак људи из круга НСПМ у политичко-страначку арену.

Такође, врло ми је симпатична група младих људи окупљених око НОПО, са њиховом субверзивном идејом демократског самоорганизовња и изигравања олигархијског система коришћењем рупе у картелским прописима. Али, иако ту акцију свесрдно подржавам – јер показује сву апсурдност и недемократичност нашег страначког система – мој став је одувек био да се наше улоге морају разликовати и да не смемо сви да трчимо на исту лопту. Јер, оно што приличи младим и анонимним људима – рецимо, духовита субверзија система – можда не пристаје познатим јавним личностима. То ће само изазвати лицемерна моралисања и подсмех оних кругова којима одавно смета наш интелектуални нонконформизам и својеврсно дисидентство, и који ће једва дочекати да нас приликом првог пада окруже и ликвидирају – интелектуално, морално и политички.

Но Ђорђе је, очајан због срамотне политичко-медијске преваре у којој живимо, а сав храбар, борбен и самопожртвован – каквог га је Бог дао, одлучио да мора нешто да уради. Објавио је Иницијативу, а затим подржао НОПО. Резултат је био прави линч, у коме су, као што се види, подједнако учествовали наши „другосрбијанци“, као и „патриотски“ швиндлери. Тек размере тог линча показале су ми сву дубину кризе наше јавности и нашег друштва. Тек размере тог линча показале су, мислим свима нама, колико је Ђорђе био у праву да се нешто под хитно мора учинити.

Ђорђе је нешто предузео – можда не савршено, можда не беспрекорно – али је предузео. Истинске демократе и патриоте разумеће Ђорђа. И можда ће нас све заједно овај његов подухват подстаћи да се придружимо и коначно и нешто предузмемо.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Колико ће по вашем мишљењу трајати ванредно стање у Србији?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер