Početna strana > Rubrike > Politički život > Deseti krug – (među)korak u dobrom međupravcu
Politički život

Deseti krug – (među)korak u dobrom međupravcu

PDF Štampa El. pošta
Aleksandar Dikić   
nedelja, 21. april 2013.

Deseti krug pakla bio je plodotvoran. Sporazum između Beograda i Prištine parafiran je od strane oba premijera, uz srdačne čestitke i gušterov osmeh baronice Ešton.

I dok se zaglušujući aplauzi evropskih i evroatlantskih zvaničnika ne smire, valjalo bi temeljno proanalizirati šta petnaest tačaka ovog mukotrpno izvojevanog Sporazuma zapravo donosi.

U čemu se ovaj sporazum razlikuje od Ahtisarijevog plana?

Šta je to dobila srpska strana i da li se sada Hašim Tači kaje zbog svoje izjave da Asocijacija srpskih opština neće imati izvršne nadležnosti?

Predsednik Nikolić dočekao je ovaj sporazum rečima da njime neće biti zadovoljni ni Srbi ni Albanci. Kakva je onda sudbina tog papira ako on donosi obostrano nezadovoljstvo?

Još pre par godina oni koji su pisali o paralelnim institucijama na Severu, uključujući i moju malenkost, bili su proglašavani za izdajnike, drugosrbijance, evrofanatike, a činjenica da se izbori za četiri srpske opštine moraju sprovesti u organizaciji OEBS-a i po zakonima Kosova i da je to u skladu sa Sporazumom iz Rambujea koji je sastavni deo Rezolucije 1244 još više je činio razjarenim dežurne branitelje „svete srpske zemlje“.

Stvari stoje da je ovo bio aksiom završenih pregovora.

Nepotrebno je podsećati da se o ovome u Briselu nije ni raspravljalo jer je to bilo unapred jasno i srpskom pregovaračkom timu.

I nije problem bio ubediti srpsko rukovodstvo da poštuje integritet Kosova (ako već ne želi da ga prizna, a budite spremni da tu mantru slušate unedogled), već da svoje dojučerašnje istomišljenike, partijske saborce spremi i programira za funkcionisanje u koordinatama nove realnosti.

Da li će prevagnuti partijska disciplina i tradiocionalna poslušnost stranačkih poltrona koji su gradili političke karijere na barikadama koristeći granice sopstvene ograničenosti za ograđivanje Srba na severu, ili će doći do pobune i cepanja najveće stranke u Srbiji ostaje da se vidi.

U svakom slučaju, parafirani sporazum valjalo bi i primeniti.

Jer ako je ova troglava vlada počela još od jeseni prošle godine da primenjuje parafirane sprazume prethodne, najmanje što se može od iste očekivati jeste da ima dovoljno kapaciteta da implementira odluke koje je sama donela.

Situacija neodoljivo podseća na ono vreme kada je maja 1993. godine Radovan Karadžić u Atini potpisao Vens-Ovenov plan koji je mogao da donese kraj rata u Bosni. I dok je ceo svet slavio mirotvornu politiku srpskog Vožda i njegovih čauša, srpski inat je još jednom pokazao svoje lice – pet dana kasnije na zasedanju Skupštine Republike Srpske posle teatralnog izlaganja generala Mladića o štetnosti Plana po srpske interese poslanici su odbili da daju poverenje potpisanom dokumentu i rat je bio nastavljen.

Da li je potrebno podsećati da su posle toga Srbi izgubili Krajinu i trećinu teritorije RS i svedeni na prethodno utvrđeni procenat dobili status entiteta u nejedinstvenoj, ali suverenoj i međunarodno priznatoj Bosni i Hercegovini?

I toga moraju biti svesni odbornici četiri srpske opštine na severu kada ovaj sporazum odbacuju i proglašavaju ga za mrtvorođenče.

Što se Sporazuma tiče, on je bolji od Ahtisarijevog plana makar u delu koji se odnosi na pravosuđe jer se Srbima nudi Apelacioni sud koji će odlučivati o svim primedbama i pokušajima revizije opštinskih odluka od strane centralne vlasti.

Srbima je zagarantovana kontrola nad policijskom upravom kroz imenovanje lokalnih i regionalnih komandanta, što je korak više od onoga što je Priština nudila.

Nije precizirano po kom modelu će se nastavno-naučni program Ministarstva prosvete Republike Srbije zaštiti od napada prištinske administracije, jer po Ahtisarijevom planu o tome bi odlučivala posebna komisija sastavljena od srpskih i albanskih parlamentaraca i jednog predstavnika međunarodne zajednice.

Na kraju, treba naglasiti da ovo nije Sporazum Srbije i Kosova (o tome pregovori tek slede vezano za energetiku i telekomunikaciju kako je u Sporazumu i navedeno; o statusu, naravno, pregovora neće ni biti, barem ne u skorije vreme).

U Briselu se pregovaralo pre svega o Srbima na Kosovu i to bez Srba sa Kosova, što je paradoks sam po sebi i repriza Dejtona kada se o miru u Bosni pregovaralo bez Srba iz Bosne.

Sa druge strane, nameću se logička pitanja:

1. Zašto u našem pregovaračkom timu nije bilo predstavnika skupštinskog Odbora za Kosovo i Metohiju, tela koje mora da potvrdi ono što su predstavnici izvršne vlasti potpisali?

2. Zašto u našem pregovaračkom timu nije bilo predstavnika Ustavnog suda, tela koje mora da proceni da li će buduće odluke Vlade prilikom implementacije ovog sporazuma biti u skladu sa najvišim pravnim aktom?

3. Zašto u našem pregovaračkom timu nije bilo predstavnika Srba sa severa, onih čiji kvalitet života direktno zavisi od potpisanog Sporazuma i koji će morati da ubede svoje glasače da nisu prevareni i iznevereni?

Mislite da je najteže bilo ubediti Tačija da „pokloni“ Srbima samoupravu po njegovim zakonima, da se razmontiraju srpske institucije na severu, a nove integrišu u pravni sistem Kosova, da se prvi put govori o „vojsci Kosova“, da prvi put na stolu bude učlanjenje Kosova u UN, da se legalizuje zasebni evropski put Kosova?

Po svemu sudeći, srpsko-srpski pregovori, bilo u Mitrovici, bilo u Beogradu, neće biti nimalo lakši od onih u Briselu, s tim što tamo neće biti aristokratskog osmeha baronice, već grobarska ozbiljnost predsednika i hronična konsterniranost prve dame – kraljice Vlade Srbije.  

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner