„Демократија=Америка“ – или о слому једне убојите једначине

СЕРГЕЈ ЛАВРОВ: РУСИЈА НЕЋЕ ОБУСТАВЉАТИ БОРБЕНА ДЕЈСТВА, ЧАК И АКО ПОЧНУ ПРЕГОВОРИ СА УКРАЈИНОМ. ИНСИСТИРАЊЕ ДА СЕ „РУСИЈИ НАНЕСЕ СТРАТЕШКИ ПОРАЗ“ ПОКАЗУЈЕ АГОНИЈУ И ХИСТЕРИЈУ ЗАПАДА

РАША НЕДЕЉКОВ: СПАЈАЊЕМ ЛОКАЛНИХ ИЗБОРА 2. ЈУНА МАЛИЦИОЗНА МИГРАЦИЈА БИРАЧА СЕ ДЕЛИМИЧНО АМОРТИЗУЈЕ, АЛИ НЕ У ПОТПУНОСТИ - ЈЕР И ДАЉЕ ПОСТОЈИ 65 ОПШТИНА ИЗ КОЈИХ МОГУ ДА СЕ ПРЕБАЦУЈУ БИРАЧИ

ВИЛИЈАМ БЕРНС, ДИРЕКТОР ЦИА: ПОСТОЈИ РЕАЛАН РИЗИК ДА БИ УКРАЈИНА МОГЛА ДА ИЗГУБИ РАТ ОД РУСИЈЕ ДО КРАЈА 2024. ГОДИНЕ

АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ О БРИСЕЛСКОМ СПОРАЗУМУ: ЈЕДАНАЕСТ ГОДИНА ПРАВДАЊА И НЕРАДА И НЕИСПУЊАВАЊА ОНОГА ШТО СУ ПОТПИСАЛИ БЕОГРАД И ПРИШТИНА, АЛИ И БРИСЕЛ И ЕУ

„РАДАР“: БРАТ ОСУМЊИЧЕНОГ ЗА УБИСТВО МАЛЕ ДАНКЕ УМРО ЈЕ ОД ПОСЛЕДИЦА БАТИНАЊА У ПОЛИЦИЈСКОЈ СТАНИЦИ У БОРУ, А НЕ „ПРИРОДНОМ СМРЋУ“

МИЛОШ ЈОВАНОВИЋ: ИСУВИШЕ КАСНО ДА СЕ ИСПУНЕ ЕЛЕМЕНТАРНИ УСЛОВИ ЗА ПОШТЕНЕ ИЗБОРЕ 2. ЈУНА. ШТО СЕ МЕНЕ ТИЧЕ, И ДАЉЕ ЈЕ НА СНАЗИ ПОСЛЕДЊИ ЗАХТЕВ ОПОЗИЦИЈЕ ДА СЕ ИСПУНЕ УСЛОВИ И ИЗБОРИ ОДРЖЕ НА ЈЕСЕН

СИ-ЕН-ЕН: ИЗРАЕЛ ИЗВЕО НАПАД НА ИРАН. ЛОКАЛНИ МЕДИЈИ: ЕКСПЛОЗИЈЕ СУ СЕ ЧУЛЕ У ТЕХЕРАНУ, ИСФАХАНУ И ШИРАЗУ. ИРНА: АКТИВИРАНА ИРАНСКА ПВО ИЗНАД ИСФАХАНА, НУКЛEАРКЕ БЕЗБЕДНЕ

РСЕ: ТУЖИЛАШТВО ЗА ВИСОКОТЕХНОЛОШКИ КРИМИНАЛ ПО СЛУЖБЕНОЈ ДУЖНОСТИ ФОРМИРАЛО ПРЕДМЕТ У ВЕЗИ СА ПРЕТЊАМА УПУЋЕНИМ КРИСТОФЕРУ ХИЛУ И ДИНКУ ГРУХОЊИЋУ

МИНИСТАРСТВО ФИНАНСИЈА УКРАЈИНЕ: УКРАЈИНА ОД ФЕБРУАРА 2022. ОД ЗАПАДНИХ САВЕЗНИКА ДОБИЛА ОКО 84 МИЛИЈАРДЕ ДОЛАРА. САМО ЧЕТВРТИНА СРЕДСТАВА КОЈЕ ЈЕ ДОБИЛА 2023. ГОДИНЕ БЕСПОВРАТНО

ЕМАНУЕЛ МАКРОН: НЕМОГУЋЕ ЈЕ ДА ЗАПАД ОБЕЗБЕДИ УКРАЈИНИ ВЕРЗИЈУ ИЗРАЕЛСКОГ ПВО СИСТЕМА „ГВОЗДЕНА КУПОЛА“ ЈЕР НЕМА НИ ВРЕМЕНА НИ РЕСУРСА ЗА ТО

СЕРГЕЈ ЛАВРОВ: НАВОДИ ДА РУСИЈА ПРЕТИ ЗАПАДУ ДЕО СУ ЛУКАВОГ ПЛАНА ДА СЕ ИЗНУДИ НОВАЦ ЗА РАТ У УКРАЈИНИ

АЛЕКСАНДАР ЈОВАНОВИЋ ЋУТА: ПОЗИВАМ СВЕ ДА ИЗАЂЕМО НА ИЗБОРЕ, ВУЧИЋ ПОКУШАВА ДА НАС РАЗЈЕДИНИ

петак, 19. април 2024.

Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)

Претходни бројеви

Пронађите НСПМ на

Твитеру

Посебна издања

Нове књиге

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Почетна страна > Рубрике > Политички живот > „Демократија=Америка“ – или о слому једне убојите једначине

Политички живот
„Демократија=Америка“ – или о слому једне убојите једначине

Ђорђе Вукадиновић
уторак, 02. септембар 2008.
Да ли ико верује да амерички антиракетни штит у Пољској и Чешкој није уперен против Русије, него је намењен отклањању, евентуалне, нуклеарне претње од стране Северне Кореје, Ал Каиде и Талибана? Да ли је заиста неко веровао да признање независности Косова неће послужити као преседан, односно подстрек и окидач за низ сличних потеза широм света? Да ли збиља ико мисли да је Михаил Сакашвили инокосно донео одлуку о нападу на Јужну Осетију и да је сасвим случајно за тај напад изабран баш дан отварања олимпијаде у Пекингу? Да ли у пројектованом ширењу НАТО пакта на Украјину и Грузију ико види жељу за ширењем демократије на исток, а не, на пример, привођење крају процеса „заокруживања Русије“ и покушај успостављања контроле над нафтним и гасним путевима из каспијског региона и средњег истока? Не, нико нормалан, просечно интелигентан и минимално обавештен не верује ни у једну од наведених актуелних мантри званичне америчке политике. И тврдим да то неће озбиљно тврдити чак и они којима се не допадају импликације које мање-више директно следе из горњих питања. Једино ће, можда, покушати мало да релативизују закључке, кажу како је то „све политика“ и, евентуално, указивати на сличне поступке, реторику и недоследност на другим странама. И заиста, манипулација, лаж и превара саставни су део политике од кад је света и века. Но, не заборавимо да модерна либерална демократија већ више од два века обећава промену таквог стања, и повремено је изгледало као да ту промену збиља и носи. Али данас се можда јасније него пре неколико деценија види да модерно доба, експанзија јавности и појава најразличитијих средстава масовних комуникација не само да у том погледу нису ништа суштински променили него су политици силе и лажи само наденули лепша имена („спиновање“, „пропаганда“ и „политички маркетинг“) и пружили јој нове, доскора неслућене технолошке могућности. Ипак, када се пређе нека критична маса у погледу количине лажи манипулација постане бесмислена и изокреће се у своју супротност. Отприлике као милошевићевска ТВ пропаганда којој пред крај више нико није веровао чак ни у оним ретким тренуцима када је говорила истину. И премда знам да ће то звучати јеретички, рекао бих да је у овом тренутку уверљивост и убељивост америчке политичке реторике у светском јавном мњењу отприлике аналогна оној коју је имала Милошевићева почетком деведесетих година. Другим речима, у њу се верује још само из глупости, инерције или интереса. На голој лажи и обмани се тешко може водити дугорочна и стабилна политика. Чак и озлоглашени Макијавели у својим упутствима владару о томе како да дође и опстане на власти вели да је пожељно да делује као да је праведан и поштен – без обзира што није неопходно да заиста и буде такав. Али данашњи владари, како глобални, тако и већина ових локалних, Макијавелија су давно превазишли. Наиме, они као да се више не труде чак ни да делују праведно и поштено. И то тешко да може проћи без икаквих последица. Но, није ли ово моје уверење само хуманистички рецидив (погрешног!?) старомодног васпитања и сумњивог древног наука да је „правда јача него сила“, да се злочин и лаж не исплате и да ће починиоце лоших дела, пре или касније, стићи заслужена казна на овом или оном свету? Наравно да то делује наивно, поготово данас и поготово када се формулише у овако архаичном облику. Али ствар је ипак мало конкретнија од обичне утопије и опипљивија од пуког хуманистичког оптимизма. Можда се данашња Србија ту чини као неки изузетак, али, озбиљно говорећи, сем у некој мрачној орвеловској антиутопији, лаж и бахатост увек, пре или касније, изазивају побуну, отпор и реакцију. Систематско потцењивање и понижавање постсовјетске Русије од стране запада довело је на крају до успостављања власти коју, уз понеки (не)частан изузетак, чине људи којима је, како је то пре неколико година формулисао један луцидни (западни) посматрач, „ипак више стало до државе него до личног богатства“. И управо доводи до неке врсте отрежњења светског јавног мњења. Шта би запад сада дао за то да у Кремљу види бар неког налик Јељцину – или макар Михаилу Горбачову?! И неће бити да разлог тог жала лежи у „угрожавању демократије“ од стране актуалног руског руководства. Тешко да је Јељцин, по било ком критеријуму гледано, био већи демократа од Медведева и Путина. Али није угрожавао планетарну супремацију САД и није ништа предузимао да спречи свеопшту пљачку и арчење руских природних богатстава. Демократија, са и без наводника, била је деценијама моћно оружје у рукама САД и можда један од два-три одлучујућа фактора који су допринели победи запада у хладном рату. И зато је хабање и компромитација самог појма демократије у рукама – нарочито – две последње америчке администрације (односно, огољено сводјење „демократије“ на оно што су „интереси Америке“) и планетарно губљење поверења у „морално лидерство САД“ далеко већи и потенцијално погубнији неуспех Сједињених Држава него војни или политички пораз неког њиховог сателита, или привремени губитак неког кавкаског или балканског упоришта. Паметнији међу америчким стратезима то већ увиђају. Добро, али где смо ми, односно, где је Србија у читавој овој причи? Засада нигде. Али не зато што, као што кажу циници, „за разлику од Руса, ми немамо атомску бомбу“, већ зато што још увек чекамо на политичку гарнитуру која ће више волети отаџбину него паре и власт.