Ako je Tadić napravio radikalan zaokret ka Moskvi i Pekingu, a po svoj prilici jeste, koliko nas košta što takav zaokret nije napravio pre godinu i po dana, kada mu je ključni partner u vlasti bila DSS, neuporedivo korisnija za kontakte sa Moskvom i Pekingom nego Čanak, Dinkić, Krkobabić i Ugljanin?

Jasno je da Sonja Biserko ne ispunjava osnovni uslov za dobijanje nagrade jer se ona i ne zalaže za slobodu i jednakost svih ljudi, budući da se prava Srba i njihove žrtve ne tretiraju jednako kao prava i žrtve drugih naroda.

Podizanje spomenika „turskoj vojsci“ na Vezircu bilo bi provokacija, možda čak i uvreda Republike Turske, sekularne, moderne zemlje, čije je bitno obeležje to što je odbacila državno-pravni kontinuitet otomanskog carstva.

Očigledno je da predsednik Republike pokreće rešavanje pitanja koja nisu u njegovoj neposrednoj nadležnosti. Vlada i njen predsednik više funkcionišu kao deo Narodne kancelarije predsednika Republike, nego kao najviša izvršna vlast.

Iz Koštuničine političke i lične sudbine dve vrste pouka se mogu izvući. Prvu bi trebalo da izvuče sam Koštunica. Ovo je poslednji čas da pokuša da politički spase sebe, stranku i nacionalni projekat "trećeg puta".

Naša privatizacija je ispunila svoj krug, od slavljeničke privatizacije „Sartida“ do ponižavajućih ponuda za Beogradski sajam. Poniženje i osećaj gubitništva ostali su kao belezi na poprištu naše "uspešne" privatizacije.

„Kosovska vertikala“ srpskog naroda propada sa obesmišljavanjem antifašističke borbe i nepovratno vodi i relativizaciji borbe protiv američke hegemonije, borbe kojom će se u budućnosti, verovatno, ponositi daleko lošiji i manje zaslužni od nas. 

Štošta proističe iz ovakve Dinkićeve optužbe. Pošto Ivica Dačić sigurno nije politički avanturista koji strateške odluke donosi na osnovu gatanja tarot kartama, može se sa sigurnošću pretpostaviti da je, dok je obmanjivao radikale i narodnjake, uveliko imao dogovor sa Borisom Tadićem.

Pravedno bi bilo da se birači bar u jednom izbornom ciklusu odmore od Mlađana Dinkića, njegovih akcija od hiljadu evra, kolosa u vidu „Fiata“ i drugog praznorečja, spasavanja bankarskog sektora, privatizacije, Nacionalne štedionice, Narodne banke...

„Reforma medija“ koju je predsednik Boris Tadić u pobedničkoj noći otvoreno promovisao rečima da su  kampanju svi pratili fer sem onih „divnih“ štampanih medija „bliskih neonacizmu“, pokazuje onespokojavajuće rezultate. U najuticajnijim medijima sve je manje prostora za kritičku reč.