Vreme za suočavanje EU sa greškama prema Srbiji

Reakcija na tekst Momčila Pantelića "Operacija - adaptacija" (Politika, 23. 1. 2011)

Sa pažnjom pratim komentare gospodina Momčila Pantelića i poštujem njegov istraživački napor koji pomaže čitaocu da iz mnoštva dnevnih vesti prepozna suštinu i šire procese. Tako sam prišao i njegovom komentaru „Oparacija – adaptacija“. Proces prilagođavanja novim odnosima moći u svetu, što je tema komentara, je nesumnjiv i svojstven kako malim i srednjim zemljama tako i velikim silama i međunarodnim organizacijama. Sve što je navedeno u komentaru, po mom mišljenju je značajno i na mestu. Međutim, čini se da, za celovito i objektivno informisanje, nedostaje po neka činjenica, bar približno važna kao i navedene.

„I nama predstoji operacija – adaptacije“, upozorava autor. Od zahteva Evropskog parlamenta postavljenih u upravo usvojenoj rezoluciji kojima se Srbija mora „adaptirati“ autor pominje, istina primerice, samo dva: „da se bitno poboljša pravosuđe, pojača borba protiv korupcije.“ Ostaje, bar meni nejasno, zašto nisu navedena i druga dva – da Beograd u predstojećim pregovorima sa Prištinom ne pominje pitanje statusa Pokrajine Kosovo i Metohija i da ukine „paralelne institucije“ na severu Kosova. Ne verujem da bi njihovo navođenje uzelo previše prostora. Još mi je teže da predpostavim da je u pitanju selektivni pristup autora, iako, da su navedeni, ti uslovi, verovatno bi zahtevali da da se i neke ocene u komentaru „adaptiraju“, ili kompletiraju. Jer, zahtevi EP u vezi sa Kosmetom zasigurno nisu dobra ilustrcija za ocenu da „zahtevi EU podupiru davnašnje, a još neostvarene, želje ovdašnjih građana“.

Inače, mišljenja sam da je legitimna težnja Srbije da traži kandidaturu i da teži punopravnom članstvu u EU. Tom legitimnom cilju ne treba i ne sme se podrediti svaki nacionalni i državni interes, pogotovu, tome se ne sme žrtvovati suverenitet i teritorijalni integritet zemlje. Srbija je, po pitanju Kosova i Metohije i do sada mnogo, ako ne i previše, učinila u svojoj „operaciji adaptacije“ prema EU – prihvatila je famoznih „šest tačaka Generalnog sekretara UN“ i nikada nije insistirala da se svede račun da li je dogovor ispoštovan i šta je njime postignuto; prihvatila je Euleks kao „statusno neutralnu“ misiju EU iako je bilo potpuno jasno da misija čiji je smisao, jedina svrha postojanja, uspostavljanje institucija i pravnog sistema nezavisne države, ne može biti „statusno neutralna“, ne može biti na jednakoj distanci i od koncepta države i od koncepta pokrajine unutar Srbije; zaključila je sporazum o režimu na granici (administrativnoj liniji), iako je jesno da je to koraak ka pirznavanju granice; preko noći je napustila svoju rezoluciju koja je bila objavljena i primljena, uglavnom, sa odobravanjem u domaćoj javnosti i većem delu svetske zajednice, i prihvatila rezoluciju po volji Vašingtona i Brisla (poznatu kao „kompromis“ Srbije i EU, iako je u njoj teško naći stav, deo ili formulaciju koji predstavlja prepoznatljivi interes Srbije).

Autor citira nobelovca Pola Krugmana i njegovu pohvalu Evropskoj uniji kao „verovatno najdostojanstvenije društvo u ljudskoj istoriji... koje kombinuje demokratiju, ljudska prava i individualnu ekonomsku sigurnost“... T slede, zatim, pohvale EU od strane španskog filozofa Fernandoa Savatera objavljeni u londonskom „Gardijanu“, komentar nemačkog „Špigla“.

Recimo da sve to stoji, da nije reč ni o kakvim preterivanjima. Ostavimo po strani i takve „adaptacije“kao što su - javna ocena nemačke kanceolarke Angele Merkel da je u Nemačkoj propao koncept multikulturnog društva i slične poruke iz Rima, Pariza, Haga...

Ali, pohvale EU, ili pozivi na „realizam“, ne bi smeli da nas navedu na jednostranost, na pomisao da je EU raj na zemlji vredan svake žrtve i poniženja. Iako su tri Jugoslavije iza nas a Srbija danas zasebna država, nije uputno gubiti iz vida da su i EU i naročito njene najsnažnije članice pojedinačno, imale važnu ulogu u razbijanju Jugoslavije i stvaranju stereotipa o ekskluzivnoj srpskoj krivici (Genšer, Badinter, Solana). One su takođe imale vrlo značajnu ulogu u agresiji NATO na Srbiju (SRJ) 1999. godine koja, po svim pravilima međunarodnog prava, predstavlja zločin protiv mira i čovečnosti. Interes za članstvo u EU ne znači da treba zaboraviti, da je finski tim patologa na čelu sa dr Helenom Rantom, za potrebe EU sačinio izveštaj o „slučaju Račak“, predao ga centrali EU u Brislu iz koje nikada nije ugledao svetlost dana. A upravo Račak je poslužio kao opravdanje za agresiju koju će narediti Havijer Solana, tadašnji GS Alijanse i potonji Visoki predstavnik EU za bezbednost i spoljnu politiku. Ko je u Brislu i iz kojih razloga „zaturio“ izveštaj finskih patologa, ko ga i danas drži u fijoci?

Uloga EU prema Srbiji tokom protekle dve decenije nije bila ni konstruktivna, ni principijelna, ni moralna. „Vodila se prokosovska, proalbanska, prohrvatska, proslovenačka politika protiv Srbije“, kaže za vaš list evropski parlamentarac Martin Graf („Politika“, 23.1.2011, str. 5).

Ali, ono što je za Srbiju danas najvažnije, to je da sebi odgovori na pitanje - ne da li su EU i njene najuticajnije članice vodile neprincipijelnu, pa i nemoralnu politiku prema Srbiji i srpskom narodu, ne čak ni da li su EU i njene najuticajnije članice svesne takve svoje politike i uloge - već pre svega, na pitanje – da li su se EU i njene najuticajnije članice suočile sa istinom o svojoj ulozi i svojoj politici prema Srbiji i srpskom narodu tokom protekle dve decenije? Verujem da je to suočavanje ključno za budućnost EU i za odnose Srbije i EU?

Svoj komentar „Operacija – adaptacija“ autor zaključuje da je „najsigurnije, kao i u ekologiji, biti prilagođen okolini“. Da, svakako. Ali, okolinu treba dobro znati. A ako je reč o EU, ne treba joj laskati.