Studentski protesti i karikatura analitičkog komentara

U ovom tekstu ću se osvrnuti na jedan negativan komentar aktuelnih studentskih protesta, objavljen na internet sajtu NSPM (Karikatura protesta ili Crveni univerzitet “Marks 21” T. Ristića) 31. oktobra 2011. godine. U isto vreme, razmatrajući neke prigovore koji su manje više opšta mesta većine kritičara “blokade” fakulteta, ovaj osvrt razumem i kao prilog započetoj javnoj diskusiji o studentskim protestima i pitanjima koja oni pokreću.

T. Ristić na početku svog komentara nudi jednu karikaturalnu predstavu ranijih studentskih protesta – onih iz 1968. i 1996/97. godine. Karikaturalnu zato što ne ulazi u njihove specifične karakteristike, različite motive, zahteve, karakter, politički ili socijalni kontekst itd., već ih slika u nekoliko poteza, prenaglašavajući (kao što se to radi u karikaturi) jednu jedinu crtu – njihov krajnji rezultat, koji je, naravno, negativan. “Dobili smo univerzitete koji su obrazovanje pretvorili u robu koja je sve skuplja i skuplja, dok je njen kvalitet sve lošiji i lošiji.” Međutim, ova posledica je nešto što bi teško moglo da se okarakteriše kao ispunjenje onoga za šta su se studenti 1968. borili. Kada su u pitanju protesti iz 1996/97, u nekoj detaljnijoj analizi bi se sigurno moglo pokazati da su oni bili jedna od važnih karika u lancu događaja koji su doveli do situacije u kojoj imamo znanje kao robu i tržište kao nedodirljivi autoritet čak i na univerzitetu. Ali ne moramo ulaziti u detaljne analize i fina nijansiranja kako bi utvrdili da su protesti iz 1968. bili deo jednog velikog talasa protesta, studentskih, ali isto tako i radničkih, i da su, nošeni ovim talasom, zahtevali više socijalne pravde, da su bili protiv rastućih nejednakosti, i da su u zemlji u kojoj je vladajuća ideologija bila levičarska bili još više levo, da su se još više protivili svim oblicima segregacije i zalagali za univerzalnu pristupačnost visokom obrazovanju.

Ristića, međutim, ne zanimaju raniji protesti kao predmet analize, niti eventualno ustanovljavanje razlika između njih, već ljudi koji iza njih stoje. Tako on izdvaja ljude koji su u ranijim protestima učestvovali i krivi ih za situaciju u kojoj se nalazi kako univerzitet tako i čitavo društvo. Nekadašnji revolucionari, šezdesetosmaši, kao i devedesetsedmaši, deo su današnje društvene elite, ideološke su vođe neoliberalne komercijalizacije svih segmenata društva. U čemu je problem s ovakvim svođenjem pokreta na ljude koji su u njemu učestvovali? Ristić nije u stanju da društveni pokret posmatra kao nešto što takođe ima vlastitu logiku, dinamiku u koju mogu biti uvučeni oni koji u njemu učestvuju. Kolektivni pokret može imati ciljeve koji se razlikuju od intimnih privatnih interesa onih koji ga vode i ukoliko se želi razumeti jedan društveni pokret, onda se u najmanju ruku mora uzeti u obzir i sve ono za šta se on kao pokret zalaže. Pretpostavimo da neki podlaci vode pokret. Sve dok ga vode na taj način da se pokret zalaže za opšte interese, njihova nada da će time izvući i neki posebni, vlastiti interes, može se u stvari razumeti kao način da oni budu “izmanipulisani”. Drugim rečima, kao što je moguće posmatrati pokret kao sredstvo za ostvarivanje vlastitih interesa, isto tako je moguće i sve te posebne interese i ljude koji se zbog njih angažuju za opštu stvar posmatrati kao “izmanipulisane” od strane pokreta, odnosno opšteg interesa za koji se zalažu. Takođe, ukoliko je sam pokret ono na osnovu čega je neko učesnik pokreta, onda je jasno da pokret ima određenu subjektivnost, da postoji “za sebe”, te da su učesnici pokreta onog trenutka kada izdaju ideje tog pokreta i posvete se lovu na vlastite interese koji su suprotstavljeni pokretu i njegovim ciljevima – prestali da budu njegovi učesnici već njegovi protivnici. Tako se i šezdesetosmaši kao (ideološke) vođe neoliberalnih reformi mogu razumeti i kao neko ko nije ostao veran onome za šta se ranije kao student zalagao, nije ostao veran, da tako kažemo, idealima iz `68-e. Kao što se, uostalom, mnogi drugi šezdesetosmaši koji nisu ni u kakvoj vrhušci i koji su odbili da pređu na stranu trenutno jačeg i obavljaju lakejski posao branioca “tranzicije” i šminkera neoliberalne segregacije takođe mogu razumeti ne prosto kao naivčine nego kao oni koji su ostali verni ovim idealima. Zato se oni ne mogu tek tako trpati u isti koš sa protestima iz devedesetih. Oni su, naime, od samog početka bili prvenstveno politički motivisani, bavili se pitanjima političkih izbora, krađa na izborima, rušenjem sistema, tranzicijom i svime onime čime su se bavile i čime se i dalje bave naše političke partije, tako da njihovi učesnici nisu morali da izdaju nikakve ciljeve ovih protesta uključujući se u dnevnopolitički život kao članovi različitih političkih partija, korifeji NATO demokratije i neoliberalnog shvatanja slobode (tržišta), sa ili bez naglaska na nacionalnom interesu u uvođenju, da ne kažem uvozu, ovih vrednosti.

No sve je to manje važno, pominjanje ranijih protesta se u Ristićevom tekstu zapravo ne analizira, već više služi kao retorički gest kako bi se došlo do prave teme, a to su aktuelni studentski protesti. Prema njima autor ima veoma negativan stav i naziva ih karikaturom protesta. Zašto?

“Neki od zahteva su opravdani”. U stvari, prema autoru, razlozi za protest su takvi da bi trebalo da pokrenu “opšti talas” pobune studenata. Dakle nije reč o razlozima i zahtevima, oni su opravdani. Šta nam preostaje?

Kritika se može sažeti u dve tačke: 1) način organizovanja i 2) ljudi koji stoje iza toga.

Autoru, prvo, smeta način na koji su protesti organizovani. A organizovani su na radikalno demokratski način, naime, tako da svaki student može da učestvuje i da zastupa sebe samog, da kaže ono što misli i čuje mišljenje drugih, da u javnoj diskusiji gradi svoj stav i da neposredno odlučuje o onome što ga se neposredno tiče. Autoru se priviđaju nekakvi šabloni iz anarhističkih priručnika. Ako su to konačni dometi literature koju on poznaje a u kojoj se razmatra neposredno demokratsko organizovanje, onda je u pitanju posledica lošeg obrazovanja, možda baš istog onog obrazovanja protiv kojeg studenti pored ostalog ustaju, obrazovanja koje hoće da nam svima i jednom za svagda utuvi u glavu kako je parlamentarna, predstavnička demokratija (zajedno s kapitalizmom) jedini ispravni oblik političkog (ekonomskog) odlučivanja, koji nema alternativu i kako je sve ostalo anarhija i totalitarizam.

Studentski protesti su organizovani i vođeni od strane studenata, javno, na način koji je u toj meri demokratski da je teško smisliti demokratskiji (ako ima predloga kako da se bude demokratskiji siguran sam da će ih učesnici protesta i sami rado javno i demokratski razmotriti). U njihovu legitimnost se može mnogo manje sumnjati od legitimnosti zvaničnih studentskih “predstavnika”, studentskog parlamenta, čiji članovi su to postali zahvaljujući apsurdno malom broju glasova studenata i više nego minijaturnog odziva studenata da u glasanju uopšte učestvuju. Naime, broj studenata koji učestvuju na samom plenumu je veći od broja studenata koji su glasali za ovaj “parlament”. Ako se u obzir uzme i peticija podrške protestu, onda ovaj broj postaje nesrazmerno veći. Ali protesti su legitimniji ne samo zato što je za nekoliko sati skupljeno mnogo više potpisa studenata koji protest podržavaju, već pre svega zbog toga što je plenum mesto na kojem svako može direktno da zastupa sebe samog i da svoje razumevanje opšteg interesa svih studenata izloži pred svim ostalim zainteresovanim studentima. To je, složićemo se, viši stepen demokratičnosti od pukog davanja glasa ili stavljanja potpisa...

Sledeći prigovor se tiče onoga što/ko “stoji iza” protesta.

Odmah da kažem, moj stav je da zbog načina na koji su se do sada odvijali aktuelni protesti uopšte nema razloga upuštati se u diskusiju o tome ko stoji iza protesta, kontroliše ih, povlači konce i manipuliše. Smatram da je samo to pitanje već pogrešno. Ono nam naime unapred sugeriše da iza studentskih protesta mora da stoji nešto u osnovi nestudentsko, ili drugačije rečeno, da studentski interes nije dovoljan da bismo imali i razumeli studentske proteste.

Ali šta uopšte znači biti student? To je, pored ostalog, jedna društvena uloga, koju možemo da igramo ukoliko ispoštujemo pravila koja pred nas postavlja država i unutar kojih je regulisano kako se postaje i prestaje biti student. Međutim to je samo jedna od uloga. Svako od nas igra gomilu različitih uloga, pa tako i svaki student igra i mnoge druge uloge. Tako neko u isto vreme može biti šahista, homoseksualac, religiozni fundamentalista, član različitih, zvaničnih i nezvaničnih, političkih i nepolitičkih organizacija. Svi ovi šahisti, homoseksualci i religiozni fanatici, ukoliko su studenti, mogu da učestvuju u studentskim aktivnostima, predavanjima, vežbama, ispitima, pa tako i protestima i da na plenumu iznose svoje stavove, sve dok ih iznose kao studenti i zato što su studenti. Naravno, svi oni mogu i da pokušavaju da provuku svoje intimne privatne interese, ali sve dok se u studentskim zahtevima nalaze samo stvari koje se tiču studenata kao studenata, reći da ova ili ona grupa ili organizacija stoji iza protesta je u najmanju ruku potpuno irelevantno ako ne i promašeno. Makar i da su svi članovi plenuma članovi još neke organizacije, Marks 21, Hajek 17+ ili Platon 3000, sve dok oni u plenumu učestvuju kao studenti, sve dok raspravljaju o studentskim pitanjima i otvoreni su za učešće svakog studenta, nema nikakvog smislenog načina da se plenum razume samo kao sredstvo za postizanje ciljeva ove ili one organizacije. Pre bi se moglo reći da čak članovi ovih organizacija mogu zamišljati u svojoj glavi da su oni ti koji kontrolišu proteste, a da pri tom plenum zapravo ima vlastitu logiku i samostalnost u odnosu na pojedinačne aktere. Zapravo svaki učesnik plenuma može zamišljati u svojoj glavi da je on veliki manipulator i da ima totalnu kontrolu nad studentskim pokretom, kao što  i svako u svojoj glavi može zamišljati da je neko drugi veliki manipulator i tajni vođa, svi ostali slepi sledbenici, a on jedini mudri posmatrač sa strane. Ali zašto bismo se mi bavili ovim paranoičnim fantazijama, zašto bismo dozvolili da nas neko uopšte uvlači u takvu vrstu razgovora?

Sasvim druga je stvar što je velika verovatnoća da u aktuelnim protestima koji su, opet, nošeni jednim talasom štrajkova i demonstracija širom sveta i koji su podstaknuti pre svega nepodnošljivim društvenim nejednakostima koje se utiskuju u sve pore društvenog života pa tako i u visoko obrazovanje, učestvuju i studenti koji su levo orijentisani i od kojih neki možda pripadaju levičarskim organizacijama ili su simpatizeri istih. Ali u tome nema ničega spornog. Naprotiv, to se i moglo očekivati, kao što je, sa druge strane, malo verovatno da u protestu sa ovakvim zahtevima učestvuju studenti članovi ili simpatizeri npr. LDP-a, koji su po političkom opredeljenju neoliberali i za koje je tržišna dogma neupitna, a prodavanje znanja i socijalno raslojavanje najprirodnije posledice. Ako se neko ko je student zalaže za studentska prava, ne može se reći “E pa stani malo, u redu je to što tražiš, znanje ne treba da bude roba i treba da bude dostupno svima bez obzira na materijalni status, ali pošto si ti (možda) član levičarske organizacije onda to u stvari nije u redu”. Koga je briga čega je on sve član, kada ni on sam ne želi da ističe pripadnost bilo kakvoj organizaciji, kada sebe razume kao studenta i zalaže se za interese studenata. Sve dok se autentični interesi studenata poklapaju sa interesima bilo koje druge organizacije, onda, ako je nekome stalo do reči manipulacija, protesti manipulišu organizacijama i pojedincima barem u istoj meri u kojoj organizacije i pojedinci manipulišu protestima i niko ne može zabraniti članovima svakojakih organizacija da u protestu uzmu učešće, ukoliko su studenti i ukoliko se zalažu za interese studenata, drugim rečima, ukoliko igraju ulogu studenata.

Da ne bude nesporazuma, nije reč o tome da nema smisla pitati ko “stoji iza” protesta, ukoliko postoji javno finansiranje protesta od strane bilo kakvih nestudentskih organizacija, kao i ukoliko postoji saradnja sa njima, ili ako postoje zahtevi koji nemaju veze sa onim što se tiče studenata kao studenata. Ali u takvim slučajevima se ne mora njuškati okolo i raspitivati za bilo čija uverenja i članske karte, a isticanje toga da neko “stoji iza” nije zadiranje u bilo čiju privatnu sferu i lične političke preferencije već svima dostupna očiglednost. Takav je recimo bio slučaj sa studentskom organizacijom Otpor, koja niti je bila demokratski organizovana, niti su njeni zahtevi i ciljevi bili autentično studentski, niti je skrivala da je u Budimpešti obučavaju penzionisani američki generali, kao što, uostalom ne skriva da i dan danas prima novac za promovisanje “neposlušnosti” i za dalje širenje onoga čemu su je pomenuti generali naučili. Ona je tipičan primer pokreta koji se pod krinkom studentske organizacije zalagao za političke promene, odnosno za, kako rektor Kovačević otvoreno kaže, opisujući za šta se i on, pridružujući se tadašnjim studentima, zalagao – rušenje režima. U današnjem svetu, a naročito na našim prostorima, s obzirom na bolna iskustva sa instant protestima i revolucijama ispirisanim, pokretanim, finansiranim i kontrolisanim od strane globalnih gazda i lokalnih poslušnika, sasvim je normalno da se kao prvi afekt javlja sumnja u autentičnost bilo kakvog organizovanja i demonstriranja. Međutim, iskustvo bi takođe trebalo da nas je naučilo i tome da je dovoljno držati se onoga što je javno i očigledno, a to su razlozi za protest, ciljevi, način organizacije. Ako su razlozi opravdano nezadovoljstvo studenata stanjem u visokom obrazovanju, ako su zahtevi studenata nešto što je u interesu svih studenata kao studenata (koji se u krajnjoj liniji vrte oko pitanja školarine odnosno zahteva za obrazovanje koje bi bilo besplatno/svima dostupno), i ako je način organizacije demokratski da demokratskiji ne može biti, onda važi, slično kao u vicu Grauča Marksa sa idiotom: ako neko ima indeks i izgleda kao student, predstavlja se kao student i zalaže se za studentske interese, nemojte se prevariti, on i jeste student.

U tom slučaju navedena vrsta prigovora zapravo i nije nikakav argument već najobičnija difamacija, klevetanje koje za cilj ima skretanje pažnje sa onoga o čemu se zapravo radi, skretanje pogleda sa studentskih zahteva i njihove opravdanosti na neke tamo prljave interese šačice muvatora i manipulatora. Takva vrsta prigovora hoće od svih nas da napravi njuškala koja idu okolo i raspituju se o tome ko je simpatizer ili član koje stranke ili organizacije. Odbijanje da se u tom smislu uopšte upustimo u raspravu ko stoji iza studentskih protesta jeste odbijanje da se bude njuškalo.

U tom smislu je i pokušaj da se studentski protesti predstave kao karikatura autentičnih protesta neuspeo, a autorov zaključak da se treba zapitati šta je plenum i šta je organizacija Marks 21 možemo prihvatiti samo u onom njegovom delu koji se odnosi na plenum. Zaista, pitanje plenuma kao načina demokratske organizacije koji je demokratičniji od svete krave parlamentarizma je nešto što u javnosti svakako zaslužuje mnogo više pažnje. S druge strane, pitanje organizacije Marks 21 nam je u ovom kontekstu potpuno nezanimljivo. Njime se, ukoliko žele, mogu baviti razni politički analitičari, njega mogu pokretati aktivisti ove organizacije, kao i njihovi protivnici, ali ono kao takvo nema ama baš nikakve veze sa studentskim protestima i može da služi jedino samoj ovoj organizaciji kao promocija. Bio svestan toga ili ne, autor, hteo to ili ne, promoviše ovu organizaciju, ali to je već pitanje marketinga, kao i toga ko stoji iza ovog teksta i sa kakvim interesima, čime se ja ovde neću baviti. A zaključna ocena da je reč o protestu koji je trebalo da “unapred ne uspe” je takođe samo jedna zloćudna neosnovana primedba na koju se samo može dodati da niti je blokada obustavljena niti je studentska borba gotova, kao i da se osim podizanja svesti u javnosti (studentskoj, ali i profesorskoj i široj društvenoj) o važnosti pitanja koje protesti postavljaju već javljaju i prvi konkretni plodovi. Naime Pedagoški fakultet u Somboru je kao direktan odgovor na zahteve studenata smanjio školarine na 12.500 dinara, otvoreno izražavajući razumevanje za materijalnu situaciju studenata i roditelja i neophodnost solidarnosti između profesora i studenata.

Na kraju, pitanja koja studenti postavljaju su zapravo pitanja koja se tiču svih nas a ne samo studenata. To su pitanja koja nas stavljaju pred dileme kada je u pitanju smisao i svrha znanja i obrazovanja kao takvog, kao i mesta koje ovi treba da imaju u društvu. Da li će znanje i obrazovanje biti tretirano kao javno opšte dobro i biti dostupno svima, ili kao privilegija malog sloja, privatno vlasništvo bogatih i moćnih, sredstvo kontrole i eksploatacije ljudskih i inih resursa, biće rešeno u borbi u kojoj svako od nas mora zauzeti stranu, bio student ili ne. Dilema koja se otvara je i sledeća: ukoliko su studentski protesti pokrenuli pitanja koja se tiču svih – a pitanje znanja, obrazovanja i njihove opšte dostupnosti to svakako jesu, onda se pitamo i da li su studenti jedini koji treba da se bave time, organizuju plenume i formulišu zahteve koji se tiču svih nas koji sticajem okolnosti trenutno igramo druge uloge, uloge roditelja i dece, radnika, nezaposlenih, stranaca, znalaca i neznalica... Ili smo i svi mi pozvani da učestvujemo u plenumima i diskusijama, u artikulisanju opštih interesa i borbi za ostvarivanje univerzalnih vrednosti, nezavisno od uloga koje igramo. To su pitanja koja moramo postaviti, ukoliko želimo da razumemo aktuelne studentske proteste i da prema njima zauzmemo stav, da ih podržimo i solidarišemo se s njima ili osudimo i podvrgnemo kritici.

Zbog svega toga se komentarisano, antilevičarskim afektom vođeno svođenje protesta na aktivnost marginalne (barem za sada, koliko je meni poznato...) političke organizacije, zajedno sa upućivanjem na “Crveni univerzitet” iz 1968. može razumeti samo kao karikatura analitičkog komentara.