Početna strana > Polemike > Polemika između Vladana Milanka i Maria Kalika
Polemike

Polemika između Vladana Milanka i Maria Kalika

PDF Štampa El. pošta
subota, 10. maj 2008.

Vladan Milanko: Apokalipsa zauvek

Ima nečeg simptomatičnog u tekstu Milorada Vučelića "Pale 1993." (objavljenog u časopisu Pečat br. 9) u kom se Slobodan Milošević prikazuje kao potpuno neupućen u dela paravojnih organizacija po Bosni i Republici Srpskoj. Milošević – navodi se tu – nije znao šta rade Karadžić i Mladić, a kad je jednom saznao, onda je nad time bio potpuno zgrožen. U antrfileu teksta piše: „'Nikada manja grupa neodgovornih Srba nije donela težu i pogrešniju odluku protiv interesa čitavog srpskog naroda. Ovo što ste vi uradili jeste kriminogeni čin', Miloševićeva poruka Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću.“ Slobodan Milošević se tu i tako pojavljuje zatečen ratnim zbivanjima, baš kao i bilo ko drugi u to vreme u Srbiji, i ovim se pokušava sa njega skinuti svaka odgovornost za ratne zločine, koja mu se, popularno, pripisuje. Što je, usput treba zapaziti, nova strategija, budući da se do sada poricalo da je zločina uopšte i bilo, dok se sada priznaje da je zločina bilo, ali da su ih činili „oni drugi“.

Kada nam Milorad Vučelić ovako predstavlja Miloševića, on kao da računa s tim da nismo gledali film Apokalipsa sada Frensisa Forda Kopole (koji je, inače, bio prikazivan na RTS-u i u vreme kada je Vučelić bio direktor ove medijske kuće). Zašto Apokalipsa sada? Pa, u tom filmu imamo jednog odličnog vojnika, pukovnika Valtera E. Kurca, odličnog po merilima političara, ideologije, vojnog vrha SAD, koji ga, na prvom mestu i angažuju za ratne kampanje po Vijetnamu i Kambodži. Pukovnik Kurc je, prvo, od političkog i vojnog vrha SAD bio poslat na tajnu misiju u Kambodžu (jer je Amerika čuvala u tajnosti da je vojno intervenisala tamo). Međutim, pukovniku je vrlo brzo, posle inicijalnih uspeha u ratovanju, počelo da smeta to što je njegova misija tajna, pa je počeo da priželjkuje da se ratovanje američke vojske u Kambodži obznani, zbog čega počinje da se suprotstavlja nadređenima. Kako uspeh intervencije vojne, političke, itd. nikad ne zavisi samo od dobijanja bitaka na bojnom polju, nadređeni šalju na tajni zadatak agenta sa zadatkom da eliminiše Kurca, i tako ga spreči da objavi njihovu tajnu. Kurc kada je jednom ostao bez podrške onih u čijem je interesu verovao da radi, pronalazi motive i apologiju za to što radi u „višim instancama“, u prirodnom poretku, u proviđenju, itd. On je, kako kaže jedan od likova u filmu, „pesnik-ratnik“, baš kao i Radovan Karadžić (a treba videti kako deluje ono što Slavoj Žižek naziva „vojno-poetskim kompleksom“, što se i može na You Tube -u ako se potraži video-snimak pod nazivom Russian Writer Shooting at Sarajevo , gde Karadžić svom kolegi pesniku iz Rusije na obroncima Sarajeva priča o tome kako „Sarajevo gori kao tamjan u crkvi“, kao u njegovom snu, za koji se ispostavilo da je „proročki“).

Kada agent poslat da ubije Kurca na kraju filma to stvarno i uradi, on to ne čini zato što su ga poslali da ukloni „poludelog odmetnutog vojnika“, već ga ubija baš zato što je Kurc skrivena tajna, „srce tame“, onih koji su ga tada napustili. Ne ubija ga jer se usprotivio ovima, već baš zato što – iako tako izgleda – on to nije uradio, već i dalje, efektivno, radi za njih. A oni su odlučili da ga ubiju jer je Kurc radio suviše dobro ono što su ga poslali da radi, i tako je taj Kurcov „preterani trud“ počeo da preti da se izrodi u objavljivanje istine o tome šta vojni i politički vrh SAD zaista radi. Kada se ovako prisetimo Apokalipse sada , ne možemo a da ne povučemo paralele koje se same nameću, paralele između pesnika-ratnika, Radovana Karadžića i Valtera Kurca, te između režima Ričarda Niksona i Slobodana Miloševića, režima koji se distanciraju od svojih „srca tame“ iako ta „srca“ jesu njihova.

Treba se, usput, prisetiti i čuvenog Miloševićevog govora na Gazimestanu, koji – daleko od toga da poziva na rat, ubijanje, mržnju – jeste primer jednog prosvetiteljski nastrojenog, multikulturalnog i liberalnog govora, gde se poziva na dostignuća nauke, kao što su put na Mesec i sl., a onda na bratstvo među ljudima i na očuvanje Jugoslavije. Pri tome, treba se setiti i šarene publike koju je taj prosvetiteljski govor uspeo da spoji, od četnika sa bradama, kokardama i slikama Draže Mihajlovića, preko bivših partizana, sve sa crvenim petokrakama, sve do stanovnika Kosova kojima je stalo samo do pukog preživljavanja. Treba se setiti te scene, jer ona dobro ilustruje „liberalnost“ Slobodana Miloševića, koja nije zazirala od mobilisanja bilo koje grupe, bez obzira na ideologiju iste, samo ako bi se ta grupa mogla upotrebiti u svrhe koje im njegova politika određuje. Pa kad Vučelić danas piše o Miloševićevom zgražavanju nad zločinima Mladića i Karadžića, onda bi ga trebalo pitati da li je Milošević imao tu distancu kad je ulazio u saveze, prvo sa SRS-om, a onda sa raznim drugim ultranacionalistički nastrojenim grupama?

Lako je reći da je Milošević prao ruke od toga-i-toga, ili mu sada prati ruke, a teže je globalnije sagledati situaciju u kojoj se Miloševićeva politika pojavljuje kao politika, s jedne strane, komuniste i branioca Jugoslavije, ali istovremeno i kao politika onoga ko uvodi privatizaciju, koja pada u ruke kriminalnim organizacijama, te kao politika onoga ko namerno žmuri na ono oko koje može da vidi razbuktavanje najcrnje opijenosti nacionalnim. Pa ako Milorad Vučelić i Pečat hoće da sada igraju na kartu neke „neispričane priče“ koja će da baci „novo svetlo na stara zbivanja“, onda bi trebalo da zađu iza hinjenja kontingencije pojavljivanja Karadžića i Mladića kao onih koji čine ratne zločine, i Miloševića kao „lepe duše“ koja ništa o tome ne zna. Jer suviše su dugo i suviše dobro uigrano radile te struje zajedno da bismo tek tako mogli da pristanemo da ih posmatramo kao sasvim odvojene.

Pitanje je do čega je stvarno časopisu kao što je Pečat stalo. Jer to je časopis na čijoj naslovnoj strani, koja izgleda kao naslovna strana bilo kog časopisa koji se bavi „žutom štampom“, stoje sledeći naslovi (a sada ih doslovno prepisujem sa broja 9): „Lov na srpske glave“, „Koalicija za okupaciju Srbije“, „Vojvodina postaje mađarska regija“, „Most na Adi ugroziće bezbednost građana“, „Srbiji prete novi požari“, „Dodik ukida srpsku policiju“, „Proevropske demokratske snage spremne da prihvate okupaciju naše zemlje“, „Filozof Mladen Kozomora tvrdi: demokratija vodi u apatiju“. Sve jedna za drugom katastrofične poruke koje treba da nam sugerišu da opasnost preti sa svih strana, gde se hoće reći baš isto ono što nam, inače, danas sve političke pozicije koje su u Srbiji zastupljene jasno poručuju: „Nemoj da misliš, radi, jer smo sada usred odlučujućeg trenutka!“ Pa bilo da je reč o Evropi koja nema alternativu, ili Rusiji koja nema alternativu, ili otporu Rusiji, ili otporu Evropi koji nemaju alternativu, nalazimo se u vanrednom stanju.

Kad smo već kod katastrofičnosti, Srbija nije poseban slučaj. Pre neku godinu je Al Gor primio Oskara za dokumentarac o ekološkoj katastrofi koja nam preti, i ta priča sve više služi u svetu isto tako dobro kao što kod nas služe ove malopre pomenute priče. Tako se i Pečat , koji se makar nominalno deklariše kao prolevičarski časopis, pojavljuje kao ni bolji ni gori predstavnik te i takve mode katastrofičnosti i satiranja svega drugog u drugi, treći plan, usled pretnje koja zahteva vanredno stanje. To pokazuju i primeri kao što su oni gde Pečat one koje uzima za sagovornike uopšte ni najmanje ne uvažava, pa umesto Vedrane Rudan imamo Vedranu Ruden, i umesto filozofa Mladena Kozomare imamo Mladena Kozomoru. Zar je bitno, na kraju krajeva, kad je sve već u rasulu i kad nam prete sa svih strana, kako se ko zove i ko šta stvarno misli, ako mu se može prilepiti to da zastupa interese koje zastupa Pečat ?

Posebno je zanimljivo kako je filozof Mladen Kozomara (koji je, pomenuto je malopre, prekršten u „Kozomora“) stavljen na naslovnu stranu uz naslov „Filozof Mladen Kozomora tvrdi: demokratija vodi u apatiju“, čime se, sve sa pompeznošću naslova, dobija ono što imamo u zapadnoj štampi, gde se nađe neko koga može da krasi titula eksperta (u ovom slučaju, igra se na to da se filozof mora razumeti u teoriju društva), pa onda šta god on da kaže, to mora da ima neku težinu. Bilo bi to isto kao da su stavili npr. nekog genetičara i onda napisali „genetičar taj-i-taj tvrdi: mutiramo u bića koja će imati anus tamo gde su nam sada usta“. I onda čitalac, taj za kog Pečat pretpostavlja da postoji, kaže sebi: „Vidi, stručnjak, valjda on zna o čemu priča, zato, bolje da se brže-bolje pobrinem da mi se ne zamene ovi organi, ili da brže-bolje vidim ko je kriv za to što se meni dešava, pa da mu se osvetim na vreme pre nego što katastrofa nastupi.“

Usput, katastrofičnost je nešto što je odvajkada krasilo desnicu, pa je teško prihvatiti Pečat kao iole levlju od svih onih novina koje nam ukazuju na „demonske sile koje prete sa Zapada“, koje bi i po svom priznanju zapadale na krajnje desničarske antiglobalističke pozicije. Na kraju, nije li globalizacija pre svega projekat u kom se teži ka univerzalnosti, što je par excellence levičarski ideal, za razliku od atomizacije koju nalaže desničarski diskurs? Nije li multikulturalizam, na koji ovde, i ne samo ovde, svi nasedaju kao na neku levičarsku priču, baš ono što je od levičarskog projekta globalizacije učinilo to da se taj projekat osujeti, uspori i premetne, pa umesto da se obavlja globalizacija, obavlja se nekakva „globalna antiglobalizacija“, tj. osujećuju se levi potencijali tog projekta? I nije li katastrofičnost baš to što pre svega i nagoni da se vratimo onom starom, sigurnom, onom što je tu i čemu te najavljivane katastrofe, kojima nas svakodnevno plaše, prete, umesto da i po cenu katastrofe završimo s nečim što – bilo da valja ili ne valja – prosto guši baš time što je odvajkada tu, i da se onda upustimo u nešto novo? To je pravi levičarski gest, kada se ne spasava staro, ne spasava se čak ni ono što je u prošlosti bilo oslobađajuće i revolucionarno (kao što se tvrdi da je Milošević spasavao tekovine Narodno oslobodilačke borbe), a što je iz revolucionarnog događanja preraslo u čisto formalno održavanje, već se ide ka novome čak i po cenu propasti. Ili pre svega po cenu propasti, jer revolucija jeste katastrofa, katastrofa tradicionalnih vrednosti. I baš tu bi se naišlo na pravi zadatak levice danas, a to je kako u svetu koji tvrdi da se, i koji čak izgleda kao da se revolucionarizuje iz trenutka u trenutak, videti da se ne odvija prava promena, već „večno vraćanje istoga“, te onda u tom i takvom svetu naći mogućnost za pravu promenu i za pravo novo?

Pre nekog vremena neko je komentarisao jedan moj tekst i napisao da mu se čini da je potpuno protofašistički, valjda zato što sam insistirao na kolektivizmu, disciplini, radu. Međutim, nije li upravo sloboda, koja bi se u jednoj takvoj pretpostavljenoj opoziciji našla s druge strane, znači, sloboda s jedne, red, disciplina, rad, s druge, bila baš ona sloboda na koju Lenjin kaže: „U redu, sloboda, ali sloboda za koga, sloboda da se radi šta?“ Nije li ta i takva sloboda koja se nalazi u opoziciji s disciplinom ona sloboda na partikularizaciju, sloboda anarholiberala i fašista koji su slobodni da uživaju u svom pojedinačnom, samoostvarenom, izvornom, hirovitom, prirodnom, itd? Nije li baš takva sloboda to Jedno koje ponovo uvodi teološke kategorije kojima Jedno objedinjuje sve različito (kao gorepomenuti multikulturalni liberalni govor Slobodana Miloševića na Gazimestanu), umesto da se uvidi neotklonivi rascep u Jednom, ono što Jednome ne dâ da bude konzistentno Jedno, rascep zbog koga je univerzalizacija, čak u izvesnom, ali prilično jakom smislu uniformnost, ono što jedino može da se snađe s tim rascepom, ali ne kao ono što će da ga zašije i spoji u Jedno, već baš kao ono što će da računa s tim da je Jedno rascepljeno, i da onda baš iz samog tog rascepa sledi uniformnost rascepljenosti. A uniformnost rascepljenosti je ono što ne dozvoljava onim „istinama iza istine“ (npr. kakav je stvarno bio Miloševićev stav prema Karadžiću i sl.) da se ukotve, te je to ono što odgovara: „Katastrofa? Da, naravno, katastrofa je naš specijalitet, naša svakodnevica, naš posao; čemu žurba i uzbuđivanje zbog toga?“

 

Mario Kalik: Mašta radi svašta

(komentar na tekst Vladana Milanka “Apokalipsa zauvek”)

Te ško je sasvim pouzdano reći u koji žanr spada ovaj artefakt Vladana Milanka. Čini se, ipak, da je najbliži naučnoj fantastici. Sa naglaskom na ovo drugo. Ima tu svega što se inače uklapa u ovaj žanr, od pukih izmišljotina, preko proizvoljnih tumačenja, do nadrealnih tokova (ne)svesti. I to samo po sebi nije problem. Problem postaje kada se takva fantastična proza objavi na sajtu koji pretenduje na kakav-takav teorijski, analitički nivo. Ako je i Milankova pretenzija slična, onda sa žaljenjem moram primetiti da mu je izvedba u krajnjem neskladu sa namerama. Jer, ono što je u naučnoj fantastici vrlina, u teorijsko-političkoj analizi je mana.

Pođimo od pukih izmišljotina. Milanko započinje svoj tekst navođenjem jednog „simptomatičnog“ mesta iz nedeljnika „Pečat“. Po njemu, glavni urednik tog nedeljnika pokušava na tom mestu da oslobodi Slobodana Miloševića odgovornosti za „zločine Mladića i Karadžića“ tako što navodi oštre zamerke koje je Milošević, saznavši za te zločine, uputio rukovodstvu bosanskih Srba. Međutim, da je bar malo bacio pogled na tekst koji kritikuje, pre svega na naslov i podnaslov, shvatio bi da se Miloševićeva primedba da su ovi počinili „kriminogeni čin“ odnosi na njihovo odbijanje Vens-Ovenovog plana. O nekakvim ratnim zločinima nad kojima se Milošević navodno zgražava uopšte nema reči u samom tekstu. Tako nešto postoji samo u Milankovoj mašti. Sledeća stvar koju je Milanko izmaštao odnosi se na film „Apokalipsa sada“. Po njemu, odbegli američki pukovnik (koga u filmu glumi Marlon Brando) našao se na udaru viših vojnih instanci zato što je želeo da se javnost upozna sa misijom američke vojske u Kambodži koja je navodno bila tajna, pre svega, motivisan time što je u toj misiji postigao značajne uspehe. Međutim, u samom filmu se ovo uopšte ne spominje. Niti se navodi da je reč o nekakvoj tajnoj misiji, još manje, da je motiv pukovnika slavoljubivost. Pukovnik se prosto odmetnuo od svoje komande, i počeo da ratuje „na svoju ruku“, prvenstveno motivisan razočaranjem u „discilinovanost“ i „odgovornost“ američke vojske (u pogledu hladnokrvnog ubijanja). A naročito kivan na „lažan moral“ (kome, po pukovniku, nema mesta u ratnim aktivnostima). Njegova ispovest je zanimljiva, ali ona sama ovde nije bitna. Dovoljno je konstatovati da je ceo zaplet u filmu daleko drugačiji i složeniji od onoga kako ga predstavlja Milanko. Imajući u vidu ova dva krupna falsifikata, moram zaključiti da Milanko kao da računa da nismo čitali tekst niti gledali film koje komentariše.

Ali, zašto se Milanko upustio u ova gruba izmišljanja? Verovatno da bi nekako potkrepio svoj osnovni stav, a to je navodna „paralela“ između Karadžića i pukovnika iz filma, odnosno „režima“ Ričarda Niksona i Slobodana Miloševića koji se „distanciraju od svojih 'srca tame' iako su ta 'srca' njihova“. Biće da je ova „paralela“ njegov prvobitni neum. Pardon, naum. Otprilike po principu onoga što mi na-um-prvo-padne. Milanku se izgleda, iz samo njemu znanih razloga (ako o takvima uopšte može biti reči), dopala ova analogija. Pa je brže-bolje požurio da je izvede, usput vršeći nasilje nad činjenicama. Utoliko gore po činjenice! Zar je bitno, na kraju krajeva, o čemu je reč u samom tekstu i filmu ako im se može prilepiti to da potkrepljuju teze koje zastupa Milanko?

Ako uzmemo u obzir ova dva mesta na kojima Milanko zasniva svoju analogiju, jasno je da je ona krajnje proizvoljna. Jer su sama ova mesta obične zaumne konstrukcije. Ali, bez obzira na ovo, uzmimo da je Milanko u pravu, da je, na primer, u „Pečatu“ zaista bilo reči ne o onome o čemu je samo bilo reči, nego o nekakvim zločinima od kojih se Milošević navodno ograđivao. Milanko je uveren da je takvo Miloševićevo ograđivanje neiskreno, u krajnjem, nemoralno. Njega vodi uverenje da su „suviše dugo i suviše dobro uigrano radile te struje zajedno da bismo tek tako mogli da pristanemo da ih posmatramo kao sasvim odvojene“. Osim ove ubeđenosti (koja inače, sama po sebi, nije nikakav argument) Milanko ne navodi nikakav argument za to što tvrdi. On podleže očiglednosti za koju je u jednom svom ranijem tekstu, pozivajući se na Levi-Strosa, sam rekao da predstavlja prepreku. Na ovom mestu on kao da nije svestan ove očiglednosti (prepreke). Za njega su rukovodstvo bosanskih Srba i Milošević činili jednu kompaktnu, možda čak monolitnu, grupu koja mora podjednako da snosi odgovornost za počinjene zločine, jer su ih bili svesni, čak ih i činili (bar Mladić i Karadžić). Naravno da ne mislim da su ove dve „struje“ bile „sasvim odvojene“ (tu se slažem sa Milankom). Ali, da li to znači da su bile sasvim zajednički „uigrane“? Po mojim skromnim saznanjima, nisu. Čak je period njihovog trvenja bio duži od perioda koordinisanog delovanja. Uostalom, kakva je to „dobro uigranost“ ako sam Milošević oštro napada njihovo odbijanje Vens-Ovenovog plana, nakon čega sledi blokada na Drini?! O tome je Milanko mogao da pročita u samom tekstu koji olako kritikuje. Čak bi takav Miloševićev stav išao u prilog teze koju zastupa. Jer, da je Skupština Republike Srpske prihvatila predloženi plan, rat bi trajao dve godine kraće, samim tim, ne bi se desili mnogi zločini i tragedije koje su zadesile sve narode u BiH. Ako Milanko ima neka druga saznanja, ako misli da je Milošević zaista znao, a zatim i mogao da spreči, zločine koje on ima u vidu, neka ih slobodno navede. U tom slučaju možda treba da razmisli da se pridruži inicijativi naših vrlih i prepodobnih borkinja za „ljudska prava“ da se „preispita oslobađajuća presuda Srbiji za genocid“. Čak ni Međunarodni sud pravde u Hagu nije mogao da osudi Srbiju za učestvovanje ili saučesništvo u „genocidu“. Ali, to što je „promaklo“ ovom sudu neće promaći Milanku! Što i ne treba da čudi, jer ga vidimo kako nas gleda strogim pogledom, sa jednim rendgenskim okom koje izgleda nepogrešivo prodire u „srce tame“, bilo u dubinama naše duše, bilo u realnom istorijskom i političkom životu. Na to oko on ne žmuri, vec žmiri. To mu verovatno omogućava da vidi ono „razbuktavanje najcrnje opijenosti nacionalnim“ na koje neki, kao recimo Milošević, po njemu, „namerno žmure“. Usput razotkrivajući „simptome“ u nečijem pisanju ili delovanju.

Suočen sa ovakvim pogledom, osećam se pomalo nelagodno, kao da sam se našao na psihoanalitičkom kauču. Nelagoda je još veća kada sa one strane nije neko za koga znam da ima sertifikat iz psihoanalize, ili bar Milankov idol, Slavoj Žižek, već sam Milanko. Otprilike kao kad neko ode na operaciju, a umesto iskusnog hirurga postave nekog njegovog studenta koji ga, usput, nevešto imitira. Pa u žarkoj želji da liči na svog mentora izgubi prisebnost i počne da vitla hirurškim nožem gde stigne. Kao ovde, po Vučeliću, Miloševiću, Karadžiću, Mladiću, „Pečatu“ itd. Mada nisam siguran koliko bih se osećao prijatno i da je u pitanju sam Žižek. Nešto mi ne imponuje da mi o „vojno-poetskom kompleksu“ drži pridike neko ko je pripadao vojno-filozofskom kompleksu. Bar u vreme agresije NATO-a na Jugoslaviju. Setimo se samo koji je tada bio krajnji domet njegove „analize“: „Dakle, upravo kao levičar, ja na pitanje 'bombe ili ne?' odgovaram: još nema dovoljno bombi, i one su zakasnele“?! Milanko se u svojim tekstovima, bar deklarativno, opredeljuje za levicu, i navodi razna iskušenja sa kojima se ona danas suočava. Bilo bi lepo da i ovaj stav svog teorijskog gurua ima u vidu i o njemu se izjasni. Čini mi se da je on takođe „kamen kušnje za svakog pravog levičara“, a ne samo „Vojislav Šešelj i Srpska Radikalna Stranka“, kako Milanko navodi u svom tekstu o Šešelju. U Srbiji, naime, ima mnogo „levičara“, a neki od njih sasvim sigurno ne bi imali ništa protiv ovog Žižekovog stava, iako ga možda ne bi izrekli tako jasno i glasno.

Za razliku od Milanka, ja priznajem da nisam toliko obučen da uočavam „simptome“. Ali, kad on već toliko insistira na tome, uz nadu da bar elementarno poznajem teorijsko-političke strategije, moram da primetim da u njegovom dosadašnjem pisanju ima neke doslednosti koja mi deluje „simptomatično“. Uprkos svim njegovim maštarijama i proizvoljnostima. Kada se na ulicama Beograda protestvovalo protiv nezavisnosti Kosova, uz očajničke pokušaje kakvog-takvog ozbiljnijeg otpora, Milanko kritikuje te pokušaje. U trenutku kada suđenje Šešelju dobija veći prostor u našoj javnosti, on napada samog Šešelja. U ovom poslednjem tekstu on napada nedeljnik „Pečat“, a takođe i Miloševićevu politiku, i to onda kada ovaj nedeljnik pokušava da se afirmiše u našoj javnosti, a Miloševićeva politika, bar u pogledu gorućih nacionalnih problema, pokazuje svoju ispravnost. I sve te kritike idu s deklarativno radikalno levih pozicija. Naravno, nije mi namera da osporavam njegovo pravo na kritiku. Sam mislim da u svemu ovome ima mesta za kritiku. Ali, naglasak i krajnja poenta njegove kritike je ono što je sporno. Kada globalne i domaće liberalno-kapitalističke elite podređuju ovaj prostor svojim interesima, imajući u tome izrazitu dominaciju, Milanko naglašeno kritikuje one koji pružaju kakav-takav otpor toj dominaciji. Naravno da ovaj otpor nije artikulisan kao autentično, sam tim, radikalno levi, ali da li to znači da je on bezvredan? Šta je uopšte radikalno u tome osporavati one koje inače osporavaju imperijalne snage i njihovi domaći promoteri, boriti se protiv onih protiv kojih se inače bore evroatlantski imperijalisti, koji valjda treba da budu glavni protivnik „svakog pravog levičara“? Ove previđanje ko je u aktuelnoj borbi glavni, a ko sporedan protivnik, smatram glavnim Milankovim propustom. Mada mi se čini sasvim razumljivim ako se ima u vidu njegova fantastična „paralela“ između Niksonovog i Miloševićevog „režima“. Kada se ova nadrealna asocijacija nekome prividi, onda je svašta moguće. Onda neko može da vodi svoju zaumnu borbu protiv svih onih koji imaju nekakve veze sa Miloševićevom politikom, videći u njima verovatno zastupnike američkog imperijalizma. Revolucionarna fraza koju Milanko zna da koristi, nažalost, nije dovoljna da spreči ovu konfuziju. Ona je samo čini još većom. Pozivajući se na samog Milanka iz jednog prethodnog teksta, mogu reći: Milankova pozicija liči na levičarski usmerenu po nekim svojim elementima, ali ne uprkos tome, već baš zato, ona to nije. Jer, osim deklarativnog pozivanja na radikalno levu politiku, potrebno je još nešto da bi se neko ozbiljno uzeo za levičarski orijentisanog. Potreban je, pre svega, onaj uvid u raspored snaga na teorijskom i političkom “bojnom polju” i ispravno razumevanje ko je na tom polju glavni, a ko sporedan protivnik. Bez tog uvida, lako se može postati objektivnim saveznikom onog glavnog protivnika, uprkos radikalno levoj samosvesti. Milanku bi, inače, trebalo da bude poznata istorijsko-materijalistička kritika (samo)svesti, koja pokazuje da neko u objektivno istorijskom, društvenom, političkom pogledu, može da čini, pa čak i najčešće čini, nešto suprotno od onoga što misli i u šta veruje. Nečija samosvest ne čini, samim tim, nečije društveno ili političko biće takvim kakva je ta samosvest. Jer, samosvest može biti, i najčešće jeste, iluzorna. A takvom mi se čini Milankova “levičarska” samosvest. Imajući u vidu ostale iluzije koje smo naveli, to me ne čudi. Zbog svog pogrešnog naglaska, njegova kritika često se pretvara u obično kritizerstvo, jer se oslanjanja na uveliko poznate i otrcane stereotipe i kvazi-argumente iz arsenala vladajuće liberalne desnice, koja ima imperijalističke ambicije u pogledu naše države i naroda. Od nekoga ko pretenduje da ima dublje razumevanje istorijskih i političkih procesa (bar se nadam da je takva Milankova pretenzija), očekuje se nešto više od površnog pozivanja na izlizani snimak Karadžića i Limonova, ili neposredovanih optužbi na račun Miloševićeve politike (“uvodi privatizaciju”, “sarađuje sa ultra-nacionalistima” i slično) koje treba da nas ostave bez reči i odgovara upravo zbog svoje neposrednosti i očiglednosti. Zar ne vidimo da Karadžić nadahnuto govori o “Sarajevu u plamenu”, zar se ne sećamo ko je sve bio na Gazimestanu, zar ne znamo za “mračne devedesete”, kada se sprovodila “privatizacija”, “koja pada u ruke kriminalnim organizacijama”? I šta protiv toga ima uopšte da se kaže? Na ove ideološke očiglednosti Milanko pada. Ali, mi ne dozvoljavamo da njihova očiglednost parališe našu kritičku svest. Baš zato što stvari nisu toliko očigledne kakve se čine Milanku, ali i svima onima koji inače u njih slepo veruju, a koji najčešće nemaju nikakve veze sa levom političkom pozicijom, a kamoli njenom radikalnom verzijom. Ovo su njihove zajedničke očiglednosti, uprkos razlikama u njihovoj političkoj samosvesti. Ta ideološka (kon)fuzija “levice” i liberalne desnice je, po meni, najveće iskušenje za levicu u Srbiji danas. A ne politika Šešelja i njegove stranke, kako misli Milanko.

Ovo promašivanje naglaska u kritici u vezi je sa težištem i krajnjom poentom Milankove kritike. Čini se da se ona koncentriše na “nacionalizam”, kao i obično, samo srpski. Ali, kada smo neprestano izloženi tiradama evroatlantskih moćnika o “nacionalizmu” kao “mračnoj prošlosti” koje treba što pre da se oslobodimo da bismo zakoračili u “svetlu budućnost” evroatlantskih integracija, trebalo bi da postanemo bar malo sumnjičavi u pogledu ove ostrašćene kritike “nacionalizma”. Ako se uopšte borimo protiv evroatlantskog imperijalizma. Nažalost, Milanko ovde izgleda nimalo ne sumnja, već samo ponavlja, u krajnjoj liniji, ona opšta mesta koja smo toliko puta čuli, i koja nikako da prestanu da se eksploatišu, uprkos svojoj ofucanosti i pohabanosti nakon svih ovih godina. Napadati Karadžića u trenutku kada se ne zna da li je uopšte živ, Šešelja dok se brani pred skarednim Haškim tribunalom, Miloševića i njegovu politiku koja se sve više s pravom rehabilituje, po meni, nije naročito interesantno. Ali, Milanku jeste. Njegova apstraktna samosvest ne mari za istorijski kontekst i njegove promene. On ne uviđa da na dnevnom redu istorije nije revolucionarna klasna borba u svom direktnom obliku, već je prosto reč o tome da se preko odbrane nacije od napada kontrarevolucionarnih, liberalnih elita, domaćih i stranih, uopšte očuvaju potencijali za buduću neposrednu klasnu borbu. Iza napada na naciju danas stoji istovremeno napad na emancipatorske potencijale razvijane u istoriji socijalističkih revolucija. Snage imperijalizma se jednakom žestinom obrušavaju na naciju kao nekada na socijalizam/komunizam. Zato odbrana nacije u tom kontekstu ima levi karakter. Pretpostavka socijalnog oslobođenja je nacionalna sloboda u odnosu na imperijalne, okupatorske projekte. Revolucionarni potencijali biće znatno oslabljeni u slučaju integrisanja ovog prostora u zapadni imperijalistički blok. I do sada su socijalističke revolucije na Zapadu bile samo kratkotrajni proplamsaji. One su daleko trajnije oblike imale u prostoru neintegrisanom ili nepotpuno integrisanom u kapitalistički poredak. Stoga, zbog samih interesa levice, danas valja braniti naciju. I ovo je čvorno mesto kojeg Milanko izgleda nije dovoljno svestan.

U takvoj odbrani nacije presudan ton je davala Miloševićeva politika. Ona je bila patriotska, a ne nacionalistička, još manje, šovinistička. I onoliko levičarska koliko su u tom trenutku omogućavale objektivne istorijske okolnosti. Kada Milanko kritikuje tu politiku, on opet falsifikuje stvari. Miloševićev govor na Gazimestanu nije bio “liberalan” i “multikulturalistički”, već socijalistički i internacionalistički. Nadam se da su Milanku poznate razlike između liberalnog i socijalističkog, osnosno multikulturalističkog i internacionalističkog. U tom govoru se nigde ne spominje “put na Mesec”, to je još jedna Milankova fantazmagorija. Milanko dalje zamera da ta politika “nije zazirala od mobilisanja bilo koje grupe, bez obzira na ideologiju iste, samo ako bi se ta grupa mogla upotrebiti u svrhe koje im njegova politika određuje”. Ne vidi se šta bi ovde bilo sporno, ulaziti u saveze sa nekim i istovremeno čuvati svoju hegemonu političku poziciju u tom savezu. Milanko izgleda priželjkuje da Milošević nije ulazio u savez sa “ultra-nacionalistima” (primećujem da u njih ubraja i Šešelja i SRS, iako je u tekstu o Šešelju eksplicitno rekao da oni nisu “ultra-nacionalisti”). Ali, nažalost, to nije bila objektivna istorijska mogućnost. Jačanje nacionalne tradicije, pa čak i nacionalizma, nakon sloma socijalističkog projekta krajem 80-tih godina prošlog veka, zajednička je karakteristika svih nekadašnjih socijalističkih zemalja. Taj proces bio je uveliko objektivna istorijska tendencija. Tako se desilo i u Srbiji, odnosno Jugoslaviji. Milošević nije mogao da ne izađe u susret ovoj tendenciji, naročito kada su u Hrvatskoj i BiH pobedile nacionalne stranke u okviru srpskog nacionalnog korpusa. Ostale stranke nisu pokazale dovoljno razumevanja za opstanak Jugoslavije, i pravično rešenje srpskog nacionalnog pitanja. Zato s pravom nisu naišle na dovoljan odziv među Srbima. Milošević je morao da sarađuje sa ovim snagama i njihovim vodećim predstavnicima, ali je nastojao da očuva hegemonu poziciju svoje politike u tom savezu. I u tome je u velikoj meri uspeo, bar što se tiče Srbije. U nacionalnom pogledu u Srbiji je dominirala levičarska politika. I u socijalno-ekonomskom pogledu postojao je napor da se očuvaju elementi takve politike. Više o toj temi Milanko može pročitati u jednom mom tekstu u “Pečatu”. U svakom slučaju savez Miloševića sa onima koje Milanko naziva “ultra-nacionalistima” bio je istorijski neminovan, ali daleko da je on predstavljao jedinstvenu, homogenu grupaciju. Sukob između Miloševića i Srbije, s jedne, i rukovodstva bosanskih Srba, s druge strane, bio je stvaran i težak. Na političkoj sceni Srbije on je doveo do sukoba između Miloševića i Šešelja, i pada tadašnje Vlade Srbije. Ozbiljan sukob između vladajuće leve koalicije i radikala ponovo se desio uoči izbora 2000. i bio je jedan od važnih elemenata u pobedi DOS-a. Dok su se stranke koje su sarađivale u tadašnjoj vladi sporile (SPS je čak mislio da su mu u tom trenutku radikali veći politički protivnik od DOS-a), sam DOS je sve više jačao. Radikali su tada gotovo nestali sa političke scene, ali je sa vlasti otišla i vladajuća leva koalicija. Danas u odbrani države i naroda hegemoniju više nema leva opcija, radikali su jači nego ikada, a to je najvećim delom posledica loše politike SPS-a koji je pravio previše kompromisa sa vladajućim društvenim i političkim kretanjima nakon oktobarske kontrarevolucije iz 2000. Ni danas SRS i SPS nisu u toliko dobrim odnosima kako verovatno misli Milanko. Znači, istorijska dešavanja na ovim prostorima u poslednje dve decenije su znatno složenija od onoga kako nam ih Milanko predstavlja. Čini se da on uopšte ne poznaje ove elementarne stvari. Umesto da se baci na njihovo upoznavanje, on rupe u znanju popunjava svojim fantazijama. Uostalom, i u prošlosti su se dešavali savezi ili bar paktovi između levih i desnih, pa čak i ekstremno desnih političkih snaga snaga, jer je tako nalagao istorijski trenutak, i taktika političke borbe koja zavisi od procene odnosa snaga na istorijskom “bojnom polju” i razlikovanja glavnog i sporednog političkog protivnika. Sa sporednik protivnikom se ulazilo u izvesne aranžmane kako bi se u tom trenutku lakše savladao glavni protivnik. Recimo, Staljin je sklopio pakt o nenapadanju sa Hitlerom, a partizani savez sa četnicima u prvim mesecima borbe protiv okupatora. Za Staljina je bilo važno da se kapitalističke sile što više oslabe u međusobnom sukobu, dok je za partizane odbrana otadžbine bila iznad ideoloških podela. Da li ovde ima ičeg spornog? Sledeći Milankovu “lepu dušu”, morali bismo da osudimo ovu “kompromitaciju” levičarske politike, da je čak optužujemo i činimo odgovornom za zločine nacista, odnosno četnika. Ono što Milanko, iz svoje apstraktne, a(nti)istorijske pozicije, ne zna, jeste da je istorija gotovo sve vreme “kompromitacija” ideje, da ideja mora da ulazi u mnoge kompromise sa istorijskom stvarnošću kako bi se ostvarila. Istorija nije igračka u rukama naše pojedinačne ili kolektivne (samo)svesti, sa kojom možemo po svojoj volji raspolagati. Pa bi neki “problematičan” istorijski aranžman bio nekakva “greška” ili “izdaja” ideje koju možemo moralistički osuđivati (što Milanko sve vreme čini). Ljudi stvaraju svoju istoriju, ali je stvaraju u okonostima koje nisu sami birali, i koje predstavljaju objektivnu prepreku na putu realizacije ideje. Milanku, dakle, nisu poznati ni Hegelova kritika Kantovog etičkog formalizma, ni Marksov istorijski materijalizam. Dobro, u studijama još nije stigao dotle, pa na neki način ima opravdanje. Ali, zato nema opravdanje da se petlja u stvari koje nedovoljno poznaje, i da nadmeno deli packe i etikete šta jeste, a šta nije prava levičarska politika. I da sve vreme upire prstom u radikale i ostale “ultra-nacionaliste” kao nekakvo strašilo, fantastično “srce tame”, ovaploćenje valjda suštastvenog Zla. Levica nema nikakve veze sa ovim pseudoreligioznim opskurantizmom. On je karakterističan za desnicu - danas upravo domaći liberali koriste ovaj opskurantizam u napadu na radikale. Milanko se liberalima u tom pogledu opasno približio. Radikali brane državu i naciju od agresije zapadnog imperijalizma. Nacionalna sloboda je uslov i sastavni deo socijalne slobode. Levica je zainteresovana, pre svega, za socijalnu slobodu. U čemu je onda, Milanko, problem?

Milanko posvećuje veći deo svog teksta napadu na “Pečat”. Ima tu opet svačega, od tendencioznog podmetanja, do neutemeljenih poređenja i razlikovanja. Recimo, kada komentariše grešku u navođenju prezimena prof. Kozomare, on insinuira da time “Pečat” svoje sagovornike “ni najmanje ne uvažava”?! Voleo bih da mi objasni kako se to “ni najmanje ne uvažava” neko ko u samom listu ima intervju. Kada izriče ovako teške reči, Milanko pokazuje meni nerazumljiv višak nekorektnosti. To važi i za njegov komentar naslova tog intervjua, uprkos želji da bude duhovit. Na primer, poznati filozof Alen Badju koji je trenutno u medijskom usponu smatra da se “današnji neprijatelj zove demokratija”. To je oštrija, provokativnija teza od one koje imamo u naslovu Kozomarinog intervjua. Da se kojim slučajem negde pojavi intervju sa Badjuuom pod tim naslovom (a možda se već pojavio), da li bi Milanko imao sličnu primedbu? Ovo ne znači da naslov Kozomarinog intervjua nije problematičan, naprotiv. Ali, on je takav ne zbog “razloga” koje navodi Milanko. S druge strane, njegovo suprotstavljanje “globalizacije” i “atomizacije” je neutemeljeno, jer se današnja (kapitalistička) globalizacija sprovodi upravo kao rastuća atomizacija društva, što je posledica neoliberalne invazije koja je u središtu tog procesa. To su samo dve strane jednog istog procesa.

No, Milanku najviše smeta “moda katastrofičnosti” koju on pronalazi u “Pečatu”. Kao, “katastrofičnost je nešto što je odvajkada krasilo desnicu”. Ne znam, možda je ovo poslednje tačno, ne poznajem toliko desnicu kao Milanko. Ali, da li to znači da “katastrofičnost” krasi samo desnicu? Ono što svakako znam je da se katastrofičnost spominje i u levom teorijskom diskursu. Katastrofičan je sam kapitalistički sistem, onako kako ga shvata levica, on u svom razvoju sve više ugrožava sam život, gubeći mehanizme samoregulacije. O tome govore Roza Luksemburg i Benjamin, Markuze u ranim spisima govori o “katastrofi ljudske suštine” u kapitalizmu, Horkhajmer iznosi dijagnozu savremenosti kao “pomračenja uma”, a Lukač kao “razaranja uma”. Benjamin, suočen sa razobručenom, nekontrolisanom dinamikom kapitalističke (repro)produkcije, izriče jednu misao koja mi je posebno draga: “Marks je rekao da su revolucije lokomotive svetske istorije. Nisu li, one, međutim, kočnica za spas?”. Na kraju, u Francuskoj se pojavljuje časopis “Socijalizam ili varvarstvo”, sa tezom da samo socijalizam može spasiti čovečanstvo od potonuća u varvarstvo. Dakle, imamo pregršt primera iz levog registra koji upućuju na katastrofičnost postojećeg sistema. A Milanku ovo smeta. To je kao kad bi neko krivio ogledalo za ono što se vidi u njemu. Jer, u levoj teoriji se kapitalizam ogleda, u njoj biva sagledana njegova suština. “Pečat” samo javlja o ovim katastrofičnim pojavama u našoj sredini, on je pečat (otisak) ovog vremena, i svako ko je iole opoziciono orijentisan (čak ne obavezno levo), uviđa da vladajući trend vodi u katastrofu. I da se, baš zbog te preteće katastrofe, mora zaustaviti. Ono što je problem nije, dakle, sama katastrofičnost o kojoj “Pečat” govori, već činjenica da smo na nju oguglali, da su potencijali otpora sasvim mogućoj katastrofi veoma oslabili, i da se možda radi o poslednjim trenucima u kojima nešto treba preduzeti da bi se katastrofa predupredila. Eto, i Milanko misli da se nalazimo u regularnom stanju, samo neki tamo bespotrebno prizivaju vanredno stanje. Kao da već godinama nismo u vanrednom stanju! Milanku smeta ova prinuda na delanje, jer se njome blokira mišljenje, što je inače teza njegovog gurua. Međutim, dok ovaj tu prinudu vezuje za delanje u korist sistema, kojom se istovremeno parališe kritičko mišljenje o tom sistemu, Milanko prepoznaje tu prinudu u pozivu na delanje protiv sistema. Jer, on ne može istovremeno da kritički misli i da kritički dela! Ali, to je već njegov problem. Pravi levičari mogu istovremeno da rade obe stvari, i čak smatraju da jedne nema bez druge. Milanko nam umesto parole “Nemoj da misliš, radi!” podmeće njenu lažnu alternativu “Nemoj da radiš, misli!”, lažnu, jer obe ostaju unutar horizonta razdvojenosti teorije i prakse. Čak mi se čini da se unutar tog horizonta kreće i sam Milankov učitelj. Biće da je nešto ipak dobro naučio.

Nažalost, poznati su mi neki nazovi levičari kojima su puna usta revolucionarnog žargona i patosa, ali kojih nigde nema u javnosti, u polju praktičke borbe za ostvarenje levičarske politike. Učaureni u svoj svet u kojem teorija, a ne praksa, ima primat, oni iluzorno misle da predstavljaju (radikalne) levičare. A kada se odluče da nekako izađu iz te potaje, iz samoljubive samodovoljnosti, oni uglavnom nepogrešivo napadaju kakve-takve pokušaje artikulacije leve politike. Jer, dugo navikli na čistotu one revolucionarne ideje i zaslepljeni njenim sjajem, sve vreme odsutni iz realnih društvenih i političkih borbi, oni prvenstveno atakaju na ono što, po njima, predstavlja “prljanje”, “kompromitaciju” takve apsolutne ideje. Takvi su bili i ostali (sitnoburžoaski) idealisti, bez obzira na vatreno pozivanje na Marksa, revoluciju, materijalizam i ostalo. Oni su kamen kušnje za svakog pravog levičara. A sve ih pogađa druga Marksova teza o Fojerbahu: “Pitanje da li je ljudskom mišljenju svojstvena predmetna istinitost - nije pitanje teorije, nego pitanje prakse. Čovek mora da u praksi dokaže istinu, tj. stvarnost i moć, ovostranost svog mišljenja. Spor o stvarnosti ili nestvarnosti mišljenja koje je izolovano od prakse, čisto je sholastičko pitanje”. Dakle, izvan prakse, odnosno praktičnog angažmana, njihove rasprave su čisto sholastičke, čak i kada govore o revoluciji. A kada se pojave u praksi, može se videti koliko je istinita njihova levičarska samosvest. Jer, na kraju, nije važno šta neko misli o samom sebi, već šta on objektivno čini svojim mišljenjem i delanjem.Da li svoju misaonu i praktičnu energiju troši na kritiku vladajućeg liberalno-kapitalističkog poretka ili na obračunavanje sa kritičarima tog poretka na levici.

“Pečat” pokušava da ponudi kritiku postojećeg poretka. Levica je na ovim prostorima prošla kroz teška istorijska iskušenja, i gotovo da je sasvim nestala. Ona u velikoj meri tek treba ponovo da se rodi. I zato treba imati razumevanja za njene “porođajne muke”. U “Pečatu”, u tom smislu, ima stvari koje treba popravljati, to niko ne spori. Za početak je dovoljno ako javnost prepozna bilo kakav levi impuls. Verujem da će i Milanko uočiti takve tonove ako s više strpljenja i dobre volje pročita dosadašnje brojeve. Nadam se da će, nakon toga, bez obzira na ovaj moj kritički komentar, želeti da pruži svoj doprinos u poboljšanju i jačanju tog projekta. Da ne bi uzalud rasipao svoju energiju i talenat koje poseduje.

 

Vladan Milanko: KAD REALISTA UZVRAĆA UDARAC, ILI KAKO IZGLEDA KADA SE POZIVANjEM NA REALIZAM KRPI NEDOSTATAK POLITIČKOG PROMIŠLjANjA

Tekst Maria Kalika "Mašta radi svašta" pruža niz egzotičnih pogleda na levicu. Na primer, kaže Mario Kalik da je Miloševićeva politika bila "onoliko levičarska koliko su u tom trenutku omogućavale objektivne istorijske okolnosti". Što znači - šta? Da je Milošević, kao u nekom lošem vicu, baratao sa levicom i desnicom kao sa robom na rinfuz, dakle, odmerio je malo levice, taman koliko se moglo, a onda ostalo uzeo desnicu, koliko je moralo. Ali, to nije politika, to je oportunizam. A to što se često jedno zamenjuje drugim jeste jedan velik problem, no čini se ne toliko velik da bi Mario Kalik na isti obratio pažnju.

Dalje, Mario Kalik piše o nacionalističkom otporu globalizaciji: "Naravno da ovaj otpor nije artikulisan kao autentično, sam tim, radikalno levi, ali da li to znači da je on bezvredan? Šta je uopšte radikalno u tome osporavati one koje inače osporavaju imperijalne snage i njihovi domaći promoteri, boriti se protiv onih protiv kojih se inače bore evroatlantski imperijalisti, koji valjda treba da budu glavni protivnik 'svakog pravog levičara'?"

Šta je radikalno u osporavanju protivnika modernog kapitalizma (ne pristajem na Kalikov narodnjački žargon u kom se moderni kapitalizam identifikuje sa "imperijalnim snagama" jer se tu prelako i prekratko hoće izjednačiti nešto što se ne može izjednačiti, imperijalizam i kapitalizam)?

Već Karl Marks (a to bi Kalik trebalo da zna ako hoće da se predstavlja kao levičar) ima odgovor na to u Kapitalu : kapitalizam se do sada najuspešnije sukobio sa ideologijom "krvi i tla", sa tradicijom, sa običajima.

Već je dovoljno indikativno što jedan takav samoproklamovani "borac protiv imperijalizma" kakav je Mario Kalik zamenjuje "kapitalizam" sa "imperijalne snage", čime već pada na pred-kapitalistički nivo, da onda uopšte ne čudi njegovo identifikovanje svakog anti-amerikanizma ili anti-kapitalizma sa levicom. Ali se onda tu jasno pomalja ono što Kalik misli kad kaže "levica". A to ilustruje i sledeći deo iz njegovog teksta: "On (Vladan Milanko, op. V.M.) ne uviđa da na dnevnom redu istorije nije revolucionarna klasna borba u svom direktnom obliku, već je prosto reč o tome da se preko odbrane nacije od napada kontrarevolucionarnih, liberalnih elita, domaćih i stranih, uopšte očuvaju potencijali za buduću neposrednu klasnu borbu."

Tako, Mario Kalik je odvagao, i izračunao da je od jednog globalističkog projekta ipak bolji ovaj povratak na ideologiju "krvi i tla", na partikularizam, jer nekako, kaže Kalik, ona čuva potencijal za buduću klasnu borbu. Samo, nije jasno kako ga čuva, ako uopšte ne pristajemo na ovaj globalistički projekat, već se vraćamo na pred-moderni projekat koji zastupaju nacionalističke struje?

Zanimljivo je i kako Mario Kalik prvo piše protiv mog identifikovanja Miloševićeve politike kao niza oportunističkih gestova, da bi onda opravdavao isti taj oportunizam: "Ali, nažalost, to nije bila objektivna istorijska mogućnost. Jačanje nacionalne tradicije, pa čak i nacionalizma, nakon sloma socijalističkog projekta krajem 80-tih godina prošlog veka, zajednička je karakteristika svih nekadašnjih socijalističkih zemalja. Taj proces bio je uveliko objektivna istorijska tendencija. Tako se desilo i u Srbiji, odnosno Jugoslaviji. Milošević nije mogao da ne izađe u susret ovoj tendenciji, naročito kada su u Hrvatskoj i BiH pobedile nacionalne stranke u okviru srpskog nacionalnog korpusa."

I onda se na ovo nadovezuje Kalikova odbrana katastrofičnosti, gde se on poziva na levičarsku tradiciju (na koju se poziva krajnje oportuno, jer mu, na primer, izmiče da je Lenjinova politika vodila do toga da Rusija izgubi rat), i to mu služi kao argument. Što isto ne čudi, ne čudi Kalikova neargumentativnost, jer on tu pokazuje i to da ne uspeva da misli teoriju kao teorijsku praksu, već kaže da "pravi levičar i misli i radi istovremeno", pa ispada da je, po Kaliku, jedinstvo teorije i prakse nešto što nije prožeto, već se prosto obavlja uporedo. I čitav Kalikov tekst, kad se malo bolje pogleda, vrvi od ovih zdravorazumskih, "realnih" procena. A to je nešto čemu nema mesta u jednoj, pa da se pozovem na Badjua, invenciji politike kakva bi trebala da se obavlja u jednoj pravoj političkoj analizi.

Da se pozabavim i onim što sam, po Kaliku, "izmaštao". Kalik kaže da nisam dovoljno obratio pažnju na tekst Milorada Vučelića o kom sam prethodno pisao, jer u tom tekstu (koji u antrfileu ima sledeće: „'Nikada manja grupa neodgovornih Srba nije donela težu i pogrešniju odluku protiv interesa čitavog srpskog naroda. Ovo što ste vi uradili jeste kriminogeni čin', Miloševićeva poruka Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću.“) se ne govori o zločinama koje su počinili Mladić i Karadžić, već o potpisivanju Vens-Ovenovog plana.

Kada sam pisao o ovome, pisao sam o taktici koja se promenila, taktici koja je do sada nalagala da se poriču zločini, a sada hoće da kaže da je Milošević neko ko nije imao nikakve veze s njima, da su Mladić i Karadžić na svoju ruku činili zločine sasvim nezavisno od Miloševićevog režima. Pa neka se radi i o potpisivanju Vens-Ovenovog plana ili o nečemu trećem, kad se u antrfileu ima ovo, što sam još jednom ovde naveo, onda se zna kuda se ide; nije potrebno da nam neko crta bilo šta, jer jasno je da se sugeriše Miloševićevo razilaženje s Mladićem i Karadžićem koje onda implicira Miloševićevu potpunu neodgovornost za zločine ovih.

Radi se tu o taktici, baš kao što je i taktički potez to što se u nastavku ovog Vučelićevog teksta, u novom broju Pečata , piše o Miloševiću kao o nekome ko, iako je, kaže se tu, bio komunista itd., nije bio protivnik crkve. I šta je to onda drugo nego jedno, doduše slabo zbog toga što je neskriveno oportunističko u svom dodvoravanju raznim strujama, taktiziranje kojim se hoće prikazati Milošević kao neko ko ipak nije bio toliko loš kao što se inače smatra.

Zatim, Mario Kalik ima primedbe na moje razumevanje filma Apokalipsa sada Frensisa Forda Kopole. Kalik piše da sam pogrešno detektovao da pukovnik Kurc hoće da se njegova tajna misija u Kambodži pojavi kao javna, i da o tome nema reči u filmu. Naravno, kada Vilard, vojnik poslat da ukloni Kurca, obaveštava vojnike koji su mu dodeljeni da idu u Kambodžu, oni su iznenađeni i preispituju njegovo naređenje, i onda ga prihvataju tek kad im on stavi do znanja da su njegova naređenja došla od samog vojnog vrha. Znači, Kurc je u Kambodži, i Kurc ratuje sa komunistima u Kambodži, ali Amerika ne sme sebi da dozvoli da se američke snage javno pojave u Kambodži, što im preti ako Kurc nastavi svoje uspešne kampanje.

Dalje, da se prisetimo i onog dela kada se na početku filma sluša glas pukovnika Kurca sa trake, kada Vilard dobija misiju, a gde Kurc govori kako mrzi laži ovih na vrhu. I tu misli na laži i na licemerje od onoga da vojnicima ne dozvoljavaju da napišu fuck na helikopterima a daju im naređenja da pale i ubijaju, do najveće laži, što je u filmu to da vojnom vrhu ne odgovara Kurcov angažman, kao što im odgovara, samo ne u tolikoj meri.

Treba se setiti i kraja filma gde Vilard kaže da je ubio Kurca, ali ne zato što su ovi to od njega tražili. Ne znam šta Mario Kalik misli, zašto Vilard to govori, zašto je Vilard ubio Kurca ne zato što su od njega tražili da to uradi već baš uprkos tome što su to tražili, ako ne baš zato što je Kurc istina tog i takvog reda i poretka koju ovi hoće da "gurnu pod tepih".

Na ovom tragu, pomenuo bih još, jer nije jasno iz Kalikovog teksta da "srce tame" nije neki moj pesnički izlet, već se radi o naslovu romana DŽozefa Konrada po kom je rađen Kopolin film. I kod Konrada i kod Kopole "srce tame" je upravo mračna istina poretka.

Na kraju, da se još osvrnem na lažiranje koje Kalik sprovodi kada piše o tome što sam pisao povodom intervjua sa Mladenom Kozomarom u Pečatu . Kalik se pravi da nije jasno iz mog teksta da nisam ja prigovarao Kozomarinim stavovima (a njima se zapravo nisam uopšte ni bavio), već da sam pisao o tome kako je intervju s profesorom Kozomarom plasiran u Pečatu, kao krajnje nesuvislo koketiranje s jednim filozofom. Tako da, i da su Badju ili Žižek u pitanju, imao bih isti prigovor. Ali neću puno o ovom lažiranju, da ne bih kvario reputaciju realiste Maria Kalika.

Napomenuću još da bi mnogo interesantnije bilo polemisati sa nekim kao što je Mario Kalik ne o tome da li je i kako je Milošević umešan u zločine Karadžića i Mladića, da li je zabluda da SRS ima levi potencijal (sic!), da li je nedeljnik Pečat opravdan u svojoj katastrofičnosti, već o tome koliko takve kao što je Kalik čini srećnim angažman raznih nevladinih organizacija, sve zajedno sa B92 televizijom, jer, efektivno, oni su, čuvajući u svom lepom sećanju Miloševićevu politiku, kao nešto od čega nisu mogli da se otrgnu i da se identifikuju na drugi način osim preko opozicije Miloševićevoj politici, čak i kada je prošlo skoro deset godina od pada Miloševićevog režima, doprineli tome da se pojavi u društvu mesto za tako nešto kao što je Pečat . Sada su valjda svi srećni, jer NVO sektor je pokazao da nas je opravdano plašio time da će se SPS-SRS vampir vratiti ili da nikad zapravo nije ni otišao, dok je "levičarsko-patriotska" koalicija SPS-SRS-... (koga već neko kao Mario Kalik tu ubraja), srećna što se neko njima bavio sve ovo vreme, sada još srećnija jer se, čini im se, vraća na scenu, makar preko glasila kao što je Pečat . O tome bi vredelo pričati, o simbiozi anti-miloševićevskih i miloševićevskih struja, o simbiozi anti-globalizma i globalnog kapitalizma, te o levom diskursu kom, kako Kalik kaže, "objektivno nije vreme", a kom "nije vreme" baš zato što, umesto da imamo levicu, imamo "patriotsku", "anarho-liberalnu" itd. "levicu", koja se jako lepo snalazi s jednom od one dve struje.

Nikad nije vreme, rekao bi neko kao Kalik, iako se zna da per definitionem (opet se pozivam na Badjua) revolucionarni događaj nikad "nije na vreme"; uvek dođe ili prerano ili prekasno, i baš zato jeste događaj koji uspeva da dezintegriše postojeće strukture i da stvarno bude revolucionaran.

 

Mario Kalik: Dečja bolest “levičarstva” u službi liberalizma

Milanku se moje razumevanje levice čini “egzotičnim” . Međutim, meni se njegovo razumevanje levice čini ezoteričnim. Jer, imajući u vidu oba njegova teksta, mi znamo šta, po njemu, levica nije, ali ne znamo šta jeste. On vrlo (o)lako negira svaki levi karakter određenih politika, ali nigde ne nudi, bar u minimalnim naznakama, šta bi bilo autentično leva politika, onako kako je on razume. Ako je uopšte razume. Zato o tome možemo (i moramo) samo da naslućujemo, verovatno sve dotle dok ne doživimo nekakvo mistično nadahnuće koje će nam pružiti jasan, neposredan pogled u to šta jeste istinska leva politika. Dakle, ista metoda kao u negativnoj teologiji. A da kod Milanka ima odveć previše teologije dovoljno govori njegovo uporno pozivanje na „srce tame“ kao „mračnu istinu (Miloševićevog) poretka“. Tada ezoterik, sasvim logično (i u misticizmu, ako niste znali, ima neke logike) postaje egzorcist, koji probada ovo „đavolsko“ srce, i isteruje demone iz našeg političkog bića. Sve zarad ozdravljenja levice. Aleluja!

Levi karakter Miloševićeve politike

Miloševićeva politika, kaže on, i nije politika, već „oportunizam“. On je „odmerio malo levice, taman koliko se moglo, a onda ostalo uzeo desnicu, koliko je moralo“ (tako Milanko tumači moje pozivanje na objektivne istorijske okolnosti, poredeći to sa „lošim vicem“). Problem je, međutim, u tome što je ovo poređenje loše. Stvar je, naime, obrnuta. Da je Milošević bio oportunista, iskoristimo Milankovu konstrukciju, on bi odmerio levice, taman koliko se moralo, a za ostalo uzeo desnicu, koliko se moglo (a u to vreme je desnice bilo napretek). To bi u tom trenutku bio istinski oportunizam (u pogledu levice). Kako god, Milanko je mišljenja da se moglo (i moralo) uraditi (mnogo) više za levu stvar od onoga što je činio Milošević. Možda je moglo. Ali, Milanko nam ne pruža argumente za to. Ostaje nam samo njegova vera. I časna reč.

Pogledajmo sada koje sam to objektivne istorijske okolnosti imao na umu. Posle pada Berlinskog zida dolazi do invazije kapitalizma na prostor do tada socijalističkog (evropskog) Istoka. Bolje rečeno, Zid (i sve ono što je simbolisao) se srušio pod ovom invazijom. Tekovine socijalizma se gotovo preko noći urušavaju, a kapitalizam se restaurira u svom ogoljenom obliku. Bivše socijalističke zemlje, bez ikakvog ozbiljnijeg unutrašnjeg otpora, ulaze u evroatlantske integracije. Ukratko, zapadna kapitalistička mašinerija britko prodire kroz taj geopolitički prostor, ne nailazeći ni na kakve veće prepreke. Razmere sunovrata najvidljivije su u „prvoj zemlji socijalizma“. SSSR se vrlo brzo raspada, a Rusija za svega par godina postaje u ekonomskom i političkom pogledu slabija nego u carsko vreme. Njen predsednik, prethodno visoki funkcioner Komunističke partije, nakon neupelog puča koji je za cilj imao da se na samom početku zaustavi taj negativni proces, donosi dekret o zabrani delovanja Komunističke partije i konfiskaciji partijske imovine. Njegova vladavina obeležena je izuzetno „konstruktivnim“ odnosom prema zapadnim silama. U još nekim zemljama se zabranjuje rad Komunističke partije, a u gotovo svim se donosi zakon o lustraciji kojim se svim pripadnicima nekadašnje komunističke vlasti zabranjuje političko delovanje na pet i više godina. Dakle, od socijalizma, a naročito komunizma, u ovim zemljama nije ostalo gotovo ništa. Šta se u isto vreme desilo u Jugoslaviji? Slom socijalističkog poretka u Istočnoj Evropi uticao je i na eroziju socijalizma u Jugoslaviji, opterećenu još vlastitim, unutrašnjim problemima. Nakon raspada SKJ, jačaju dezintegracioni procesi na državnom, a zatim vojnom, nivou. U Hrvatskoj i BiH pobeđuju nacionalističke snage, i vrlo brzo dolazi do rata zbog osporavanja prava srpskom narodu da ostane da živi u Jugoslaviji. Šta za to vreme radi Milošević? On se do kraja bori za očuvanje SKJ, i Jugoslavije u celini. Predlaže BiH i Makedoniji da ostanu u Jugoslaviji, ali ove to odbijaju. Partiju čiji predsednik postaje proglašava naslednikom Saveza komunista Srbije (a ne da zabranjuje njegov rad), dok u zemlji nesmetano deluju razne komunističke partije i organizacije. Državu sastavljenu samo od Srbije i Crne Gore naziva Jugoslavijom, smatrajući je legitimnim naslednikom nekadašnje SFRJ. Zbog politike očuvanja Jugoslavije, pre svega, neprihvatanja rešenja koja su nametana spolja, a koja su bila potpuno neprihvatljiva za srpski narod, dolazi u sukob sa zapadnim silama. Ovaj sukob je bio toliko dubok da SRJ postaje jedina zemlja u Evropi koja je nakon Drugog svetskog rata bila izložena sankcijama i bombardovanju. Sve vreme se zalaže za princip suvereniteta i samostalnosti naše države, i za ravnopravnu i miroljubivu međunarodnu saradnju. Na unutrašnjem planu uspostavlja saradnju sa nacionalno orijentisanim strankama i predstavnicima Srba sa prostora Republike Srpske Krajine, Republike Srpske i Srbije. Ove snage svakako nisu bile levičarske, možemo čak reći da su većim delom bile nacionalističke (kao desničarska reakcija na inicijalni nacionalizam kod drugih naroda). Ali, Miloševićeva partija i on sam za sve vreme uspevaju da očuvaju hegemoniju u tom savezu, bar u Srbiji, ne dozvoljavajući svoj i pad čitave države i društva u nacionalizam. Dakle, u pogledu odnosa prema zapadnim silama, njegova politika je bila anti-imperijalistička, a u pogledu odnosa prema nacionalnom pitanju, internacionalistička, i na spoljnjem i na unutrašnjem planu. A to su elementi svake levičarske politike. Što se tiče ekonomsko-socijalne politike, svakako da je došlo do socijalnog raslojavanja, ali se ono dešava u specifičnim okolnostima sankcija i ratova. Privatna svojina postaje jedan od oblika svojine, ali ne i dominantan oblik (svega 25% svojine je privatno u ovom periodu). Liberalno orijentisani ekonomisti i intelektualci kritikuju Miloševića zbog „blokirane“, odnosno „zamrznute“ „tranzicije“ (zbog zaustavljanja privatizacije kritikuje ga i Šešelj). U svakom slučaju, nema institucionalnog aranžmana koji podrazumeva pojam modernog kapitalizma, na koji se Milanko toliko poziva. On se sastoji u dominaciji privatne svojine, i postojanju pravnog poretka koji je štiti. Puko bogaćenje, sticanje profita, još nije kapitalizam u svom pravom obliku, ono postaje kapitalističkim tek kada dobije racionalan i zakonski oblik. I u tome se slažu i Marks i Veber. A do takvog procesa dolazi tek nakon oktobarske kontrarevolucije iz 2000. Tek tada započinje istinska i ubrzana tranzicija ka kapitalizmu.

Ovo su otprilike obrisi Miloševićeve politike. Milanko kaže da to i nije bila politika. Ali, šta je, po njemu, uopšte politika? O tome možemo samo da nagađamo, kao što nagađamo i o tome šta je, po njemu, leva politika. Možda putokaz može biti sledeći njegov stav, u kome on kritikuje moj navodni „zdrav razum“, i pozivanje na realnost: „A to je nešto čemu nema mesta u jednoj, pa da se pozovem na Badjua, invenciji politike kakva bi trebala da se obavlja u jednoj pravoj političkoj analizi“. Što bi značilo - šta? Milanko misli da je dovoljno izbaciti jednu asocijaciju vezanu za Badjua, i da je time rešena stvar. Međutim, politička analiza je nešto više od pukog deklamovanja određenih sintagmi, nereflektovano preuzetih iz specifičnih teorijskih okvira, a koje su kod njega i sličnih uveliko postale mantre. Kad smo već kod (zdravog) razuma, (Milankov) um bez razuma je ništa, a razum bez uma je ipak nešto. Šta je „invencija politike“, a posebno leve politike, u Miloševićevom slučaju, ako već nije ono što sam gore naveo? Milanko nam duguje odgovor na to pitanje. I dok ne ponudi taj odgovor moramo ga smatrati samo jednim revolucionarnim mistikom čija je ideja vodilja isključivo stvar njegove vlastite intuicije. O političkom promišljanju, do koga mu je navodno stalo, tu ne može biti reči.

Miloševićeva politika nije oportunistička

I dok se Milanko ne prebere oko ovoga, pogledajmo kako stoji stvar sa Miloševićevim „oportunizmom“. Oportunizam je valjda potpuno predavanje i podređivanje objektivnim okolnostima. S tim u vezi su i „realizam“ i „pragmatizam“. Međutim, Miloševićeva politika nije bila oportunistička u ovom pogledu. Ona se nije predala pred postojećim trendovima, dozvoljavajući da oni potpuno vladaju njome i da je vode. Naprotiv, ona je s njima ušla u sukob. U periodu njenog jačanja, oportunistička politika je bila zapravo ona Stambolićeva, i sa njom se Miloševićeva politika sukobljava (i dobija naziv „anti-birokratske revolucije“). To se najbolje vidi iz kasnijih Stambolićevih izjava i knjiga, i uopšte političkih snaga koje se na njega pozivaju. Oni su bili načisto s tim da je sa socijalizmom gotovo, i da je neophodno neizostavno, što pre, preći na liberalni kapitalizam, odnosno postati deo „novog svetskog poretka“, nastalog nakon pada Berlinskog zida. Vladajuća tendencija u Istočnoj Evropi bila je, kao što smo videli, ubrzana integracija u evroatlantske strukture koje su bile udarna snaga kapitalističke globalizacije. U svim bivšim socijalističkim zemljama nove vlasti u potpunosti prihvataju ovu tendenciju. One su u tom smislu bile oportunističke. Nasuprot njima, Miloševićeva politika se sukobljava sa ovom tendencijom, ne dozvoljavajući da Jugoslavija, a zatim Srbija, izgube svoju suverenost i samostalnost spram ovih transatlantskih struktura. Da je on bio oportunista, ne bi ulazio u ovaj sukob, pogotovo ne po cenu sankcija i bombardovanja, već bi na ovaj ili onaj način paktirao sa njim, sasvim slično Jeljcinu. Šta bi mu smetalo da postane još jedan balkanski vlastodržac, slično nekim drugima, koji razvija vrlo korektne odnose sa trijumfalnim Zapadom, bolje rečeno, potpuno služi njegovim interesima, zauzvrat obezbeđujući svoju stabilnu vladavinu? Zbog sukoba sa „novim svetskim poretkom“ Milošević je od liberala bio optuživan za „autizam“, „zasplepljenost ideologijom“, „nerazumevanje nove istorijske realnosti“. Tako su oni nazivali svaki, makar minimalni, otpor novim odnosima dominacije na globalnom nivou (slično je i danas u pogledu protivljenja Srbije nezavisnosti Kosova). Ali, Miloševićeva politika nije bila oportunistička ne samo na spoljnjem, već i na unutrašnjem planu. Videli smo da je bivše socijalističke zemlje zahvatio trend anti-komunizma. Kod nas se taj trend pojavio u obliku restauracije nacionalne i verske tradicije jugoslovenskih naroda, uključujući i pojavu nacionalizma, pa i šovinizma. Na prostoru gde je većinom živeo srpski narod vrlo snažna je postala desničarska reakcija na globalistički proces. Ali, Milošević se ne prepušta ovom trendu, dozvoljavajući (veliko)srpskim nacionalistima da preuzmu dominantnu ulogu. On nije mogao da izbegne savez sa njima (objasnio sam u prethodnom tekstu zašto), ali je unutar njega obezbedio dominantni položaj svoje internacionalističke politike. SRS nije nikada bila vodeća snaga u tom savezu. Sa njom je Milošević, videlo smo, imao vrlo složene odnose, koji se nikako ne mogu svesti na „dodvoravanje“. Crkva jeste ojačala (kao svuda sa padom komunizma), Milošević zaista nije bio protivnik Crkve, ali nije ni dozvolio njen uticaj, i uopšte jače uplitanje, u državnu politiku (do čega dolazi nakon oktobarske kontrarevolucije). Čak je Crkva u ovom periodu više kritikovala Miloševića, nego što ga je podržavala. Slično je bilo sa ostalim nacionalnim institucijama (SANU, Univerzitet, kulturna udruženja itd.). Na kraju su se protiv Miloševićeve politike okrenuli i „tajkuni“ koje je on navodno stvorio i bio s njima u harmoničnim odnosima, jer je produžavanje sukoba sa Zapadom, praćeno daljim sankcijama i zabranom njihovog poslovanja u inostranstvu, počelo ozbiljno da šteti njihovim poslovnim interesima. U jednom trenutku su se sve ove unutrašnje snage ujedinile u širok front koji je za cilj imao svrgavanje Miloševića na vlasti. Nakon deset godina iscrpljujuće borbe protiv imperijalističkih zapadnih sila, i njihovih domaćih promotera i pomagača, Milošević je pokleknuo. Dok je ogromna većina, i na nekadašnjem socijalističkom Istoku, i kod nas, vrlo brzo digla ruke od odbrane bilo kakvih tekovina socijalizma, i levice uopšte, on je nastojao, u tim izuzetno nepovoljnim uslovima za levicu, da spasi bar nešto od tih tekovina, da bar uspori snažan nalet globalističkog kapitalizma. I bilo šta da se postigne na tom planu, u tako teškim okolnostima, predstavlja istorijski uspeh. Kada se stvari razmotre iz te perspektive, sa uzimanjem u obzir objektivnih istorijskih okolnosti, onda počinjemo da se pitamo kako se ta politika toliko dugo održala, a ne više zašto je uopšte, na kraju, bila poražena (bar u tom trenutku). Kada svi odustaju od otpora dominantnom istorijskom trendu, trebalo bi da imamo više razumevanja za one koji mu se opiru. Bar onda kada je taj trend prema kome se pruža otpor globalistički kapitalizam, a sebe smatramo istinskim levičarima.

Milanko, međutim, nema niti želi da ima razumevanja za sve ovo. On prosto smatra da se u gore izloženoj istorijskoj situaciji moglo uraditi mnogo više za stvar levice. On, u krajnjem, ne mari za objektivne okolnosti, on ih prezire. Sve je to ništavno u poređenju sa njegovom uzvišenom voljom i verom u revolucionarne ideale. I lepo je što Milanko ima dobru volju i što veruje. Nažalost, to nije dovoljno za bilo kakvu istorijsku, samim tim i revolucionarnu, akciju. Potrebno je, osim toga, i poznavanje istorijske realnosti, uviđanje teškoća koje se nalaze na putu ostvarenja ovih ideala, razmatranje pitanja da li i kako je uopšte moguće njihovo ostvarenje u datom objektivnom sklopu. Tek je to ozbiljna politička analiza. I to je ono što sam smatrao pod uzimanjem u obzir realnosti. Na Milankovu žalost, tu uopšte nije reč o „realizmu“, „pragmatizmu“, „oportunizmu“, sa tim će on lako izaći na kraj (što i nije neki naročiti problem). Ne, reč je o realističnosti u analizi, što je nešto drugo nego realizam. Ta realističnost odvaja marksistički, istorijski materijalizam od svih oblika sitnoburžaoske ideologije (idealizma), pa i one koja se uvija, kao kod Milanka, u revolucionarne fraze i žargon. Bilo je takvih i u Marksovo vreme, i nakon njega, oni su stalni pratilac svih pokušaja istorijske realizacije levičarske politike. I uvek su ti pokušaji bili žigosani pod optužbama za skretanje sa „pravog puta“ levice, sa upadljivo moralističkih pozicija (kao kod Milanka). I nikada ti samoproklamovani posvećenici u taj „pravi put“ nisu rekli ništa suvislo o tome u čemu bi se on sastojao. Kao i sada Milanko, oni su „znali“ samo šta on nije, na osnovu nekakvog ezoteričnog iskustva o tome šta bi trebalo da bude. Zato tu nikada i nije bilo reči o pravoj kritici, već o pukom kritizerstvu.

Jedan primer dečje bolesti „levičarstva“

Pogledajmo konkretno kako funkcioniše ta pseudorevolucionarna ezoterija. U tekstu u kome kritikuje proteste do kojih je došlo nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, Milanko kaže: „ Zamislivo (kurziv-M.K.) je da Srbija prekine odnose sa EU, zamislivo je da se oslonimo samo na svoje resurse i na resurse prijateljski nastrojenih zemalja. Zamislivo je da se proizvedu nove institucije koje bi regulisale otcepljenje Srbije od neprijateljskih zemalja. Zamislivo je da, jednom kad se nađemo odsečeni od bogatijeg dela sveta, ministri, narodni predstavnici, itd., imaju plate koliko i prosečan radnik u samoposluzi, i da se TU I TAKO pokaže solidarnost sa srpskim narodom, a ne tako što će se izlaziti sa frazama i sa obećanjima koje je lepo čuti ali koja se nikada ne ostvaruju. Bilo bi to vanredno, revolucionarno stanje, JEDINO stanje koje bi moglo na duže staze da održi Srbiju. Kuba se održala i održava se do danas, uprkos sankcijama koje traju više od pola veka, uprkos gubitku saveznika koji je trajao preko deset godina, uprkos blizini neprijatelja. Ali se održala. Zamislivo je da se i Srbija tako održi. I ne samo da je zamislivo, već je i ostvarivo . Ali, da li su na to spremni oni koji bacaju kamenje na ambasade i na MekDonalds, ili je u pitanju samo parada koja je bučna i spektakularna samo zato da bi se prikrilo da se tom i takvom paradom ne radi baš ništa?“ Dakle, Milanku je zamislivo jedno revolucionarno stanje u Srbiji u ovom trenutku, koje se uspostavlja preko radikalnog raskida sa procesom „evropskih integracija“. Njemu se javlja Kuba sa svojom revolucijom, on pravi poređenje sa njom. Nakon svega par rečenica, to stanje nije više samo zamislivo, već je i ostvarivo. To se prosto konstatuje, kao kod svakog intuitivnog uvida. Dakle, u Milankovoj svesti revolucija je tu, pred nama, verovatno „samo“ treba da budemo obdareni njegovim mističnim pogledom kako bi to shvatili. Nažalost, istorija je nešto više i drugo od Milankove svesti, ona stoji znatno ispod njegovog uzvišenog pogleda. Njoj treba mnogo više da dođe do zamislivosti, a zatim i ostvarivosti revolucije. Taj put u realnom istorijskom životu, ako se njime uopšte ide (što je redak slučaj u istoriji), traje decenijama, pa i vekovima. Milankov mistični pogled ga prevaljuje za par sekundi, što ne treba da čudi, jer je ovaj pogled uveliko van vremena. Tamo gde ja vidim opsednutost „Evropom“, koja se u kolektivno (ne)svesnom svodi na EU, Milanko vidi mogućnost sasvim suprotne imaginacije. Po meni, do ove mogućnosti tek treba da se dođe, kroz dugu i mukotrpnu praksu, po njemu, ona je prosto data, neposredna, vidljiva ne samo njemu, već i celokupnoj javnosti. A zatim i vrlo brzo, takoreći odmah, ostvariva. Kako je rešenje lako, kako smo slepi pred bliskošću revolucije! Dovoljno je „samo“ da promenimo, izoštrimo svest! Šta znače objektivne okolnosti kad imamo jasnu revolucionarnu svest i volju! Kada Milanko iz ove, nama profanima nepristupačne pozicije, kritikuje svako kvarenje svog mističnog uvida kao „oportunizam“, on pokazuje da je duboko zabrazdio u utopizam i voluntarizam. Takve uvek pogađa ona Marksova primedba: „Nije dovoljno da misao stremi ka stvarnosti, i sama stvarnost mora da stremi ka misli“. Milanko ne haje za ovu stvarnost, svako pozivanje da se ona mora imati u vidu, on odmah odbacuje kao „realizam“. Njemu je dovoljna njegova misao i želja da tu misao ostvari. Sve ostalo će onda ići spontano, samo od sebe! Lenjin je ovo nazvao „dečjom bolešću 'levičarstva'“. Zamenite u sledećem citatu „parlamentarizam“ sa „evropskim intergracijama“ ili bilo kojim drugim vladajućim ideologemom, i dobićete Milankovu poziciju: „Parlamentarizam se 'istorijski preživeo'. To je tačno u propagandnom smislu. Ali svak zna da je odatle do praktičnog (kurzivi-V.I.L) prevazilaženja još vrlo daleko. Kapitalizam se još pre mnogo decenija mogao, i to s punim pravom, proglasiti 'istorijski preživelim', ali to niukoliko ne odstranjuje potrebu vrlo duge i vrlo uporne borbe na tlu kapitalizma. Parlamentarizam se 'istorijski preživeo' u smislu svetskoistorijskom , tj. epoha buržoaskog parlamentarizma je završena, epoha diktature proleterijata je počela . To je neosporno. Ali svetskoistorijsko merilo meri decenijama; 10-20 godina ranije ili kasnije, to je s gledišta svetskoistorijskog merila indiferentno, to je – s gledišta svetske istorije – sitnica koju nije moguće čak ni približno uzeti u račun. Ali baš zato je to pozivanje na svetskoistorijsko merilo u pitanju praktične politike strahovita teoretska pogreška...Kako se može govoriti da se 'parlamentarizam preživeo politički', kad se 'milioni' i 'legioni' proletera još zalažu ne samo za parlamentarizam uopšte nego su i direktno 'kontrarevolucionarni'!? Jasno je da se parlamentarizam u Nemačkoj još nije preživeo politički. Jasno je da su 'levi' u Nemačkoj uzeli svoju želju , svoj ideološko-politički stav za objektivnu stvarnost. To je najopasnija pogreška za revolucionare. U Rusiji, gde je nadasve brutalni i svirepi jaram cezarizma dugo i u naročito raznovrsnim oblicima rađao revolucionare raznih pravaca, revolucionare neverovatne odanosti, entuzijazma, heroizma, snage volje, u Rusiji smo tu pogrešku revolucionara naročito izbliza posmatrali, naročito pažljivo izučavali, naročito je dobro poznajemo, i zato je naročito jasno vidimo i kod drugih. Za komuniste u Nemačkoj parlamentarizam se, naravno, 'politički preživeo', ali je stvar baš u tome a ne uzmemo ono što je preživelo za nas kao da je preživelo za klasu , kao da je preživelo za mase . Baš tu opet vidimo da 'levi' ne umeju da stvaraju zaključke, ne umeju da se ponašaju kao partija klase , kao partija mase . Vi ste dužni ne da se spuštate na nivo masa, na nivo zaostalih slojeva klase. To je neosporno. Vi ste dužni da im govorite gorku istinu. Vi ste dužni da njihove buržoaskodemokratske i parlamentarne predrasude nazivate predrasudama. Ali istovremeno vi ste dužni da trezveno pratite stvarno stanje svesnosti i pripremljenosti baš čitave klase (a ne samo njene komunističke avangarde), baš čitave radne mase (a ne samo njenih najnaprednijih ljudi)“. (1) Milanko se poziva ne čak ni na „svetskoistorijsko merilo“, već samo na vlastitu intuiciju, i zato je njegova pogreška još teža. On uzima svoju želju za objektivnu stvarnost (ili bar objektivnu mogućnost), što je „najopasnija pogreška za revolucionare“. Drugim rečima, on uzima ono što je preživelo za njega kao da je preživelo za mase. I baš tu se vidi da on ne ume da stvara zaključke, da ne ume da se ponaša na nivou partije mase. On ne prihvata dužnost da trezveno prati stvarno stanje svesnosti i pripremljenosti čitave (radne) mase. Zbog svega toga Milanko pokazuje tipične simptome „dečje bolesti 'levičarstva'“ koja vrhuni u pseudorevolucionarnom kritizerstvu. Kada preleži ovu bolest, suočiće se sa potrebom da ozbiljno razmotri objektivne okolnosti i objektivno stanje društvene svesti, što je nezaobilazan momenat u osmišljavanju revolucionarne akcije. Tada će, nadamo se, shvatiti koliko je neposredovana optužba za „oportunizam“ površna i prekratka. I tek tada će moći opravdano da se poziva na političko promišljanje.

O kapitalizmu i „nacionalizmu“

Pogledajmo sada kako Milanko tumači sukob između naše države i nacije i „transnacionalnih“ struktura globalističkog kapitalizma. On mi pripisuje „narodnjački žargon u kom se moderni kapitalizam identifikuje sa 'imperijalnim snagama'“, a tu se „prelako i prekratko hoće izjednačiti nešto što se ne može izjednačiti, imperijalizam i kapitalizam“. Ne znam ni za jednu izjavu „narodnjačkih snaga“ u kojima se spominju „imperijalizam“ ili „imperijalne snage“. Ali, Milanku se priviđaju ne samo takve izjave, već i čitav žargon. Njegova mašta opet radi punom snagom. Drugo, iz Milankovih primedaba kao da proizlazi da kapitalizam nema nikakve veze sa imperijalizmom. Da to govori nekakav deklarisani zastupnik liberalnog kapitalizma, mogao bih da razumem. Ali, kada to govori vrli „radikalni levičar“ Milanko, onda to očigledno prevazilazi granice mog neposvećenog (raz)uma. Pretpostavljam da je opet reč o nekom mističnom uvidu dostupnom samo posvećenima. Ja sam nekako naivno mislio, u skladu sa Lenjinom, da je „imperijalizam najviši stadijum kapitalizma“. Ali, Milanko je tu da ispravi i samog Lenjina (u takvoj gigantomahiji ja nisam bitan). U svakom slučaju, kao ranije sa pojmom levice, ovde je nejasan Milankov pojam kapitalizma (bar nama ograničenima „zdravim razumom“). Opet saznajemo šta kapitalizam nije, ali ne i šta jeste. Govoreći o snagama koje se protive globalističkom projektu, on ih naziva „pre-modernim“, „pre-kapitalističkim“, čak ogrezlim u „ideologiji 'krvi i tla'“. Iz samih njegovih stavova razumljivo je zašto ih on ovako identifikuje. Jer, po njemu, „kapitalizam se do sada najuspešnije sukobio sa ideologijom 'krvi i tla', sa tradicijom, sa običajima“. A pošto se on još uspešnije obračunava sa kapitalizmom (videli smo da taj posao završava u svega par rečenica), onda je logično da će se još lakše obračunati sa kapitalizmu nedoraslim protivnicima. Ali, ako se kapitalizam tako uspešno bori protiv „ideologije 'krvi i tla'“ (bez Milankove pomoći), zašto se sam Milanko dodatno sukobljava sa tom ideologijom, zašto pomaže kapitalizmu u toj borbi? Pa zato što njegov glavni protivnik nije sam globalistički kapitalizam, već onaj „nacionalistički“ otpor, koga on časti gore spomenutim izrazima. Tog protivnika treba po svaku cenu savladati, te nije naodmet da se pripomogne samom globalističkom kapitalizmu. Što je sigurno, sigurno! A da bismo ga lakše savladali, doslovce ćemo preuzeti čitav repertoar etiketa kojim liberali napadaju svoje protivnike na našoj političkoj sceni. I Milanku to uopšte ne smeta, naprotiv, on kao da uživa u ovom diskursu. Prisustvujemo tako tužnom padu do sada uzvišenog posvećenika u najprizemnije plićake liberalne ideologije, u kome ne ostaje ništa od njegove prethodne raskošne imaginacije. Kada ubediš većinu ljudi da je odbrana nacije od invazije „transnacionalnih“ ekonomskih, političkih i vojnih struktura isto što i nacizam, onda si obavio posao, globalistički kapitalizam može mirno da nastavi da melje. Jer, protiv nacizma postoji globalni konsenzus. I, naravno, ovo poslednje nije sporno. Sporno je ono izjednačavanje patriotizma sa nacionalizmom, a još više šovinizmom i nacizmom. Milanko uopšte ne diferencira ove pojmove, što mu omogućava da olako odbaci svaku nacionalnu borbu protiv globalističkog kapitalizma. Osnovno podmetanje koje strane i domaće liberalne elite, skupa sa Milankom, vrše u svojoj nediferenciranoj kritici „nacionalizma“ jeste njegovo obeležavanje kao nekakvog retrogradnog, „pre-modernog“, „pre-političkog“ društvenog projekta. Vidimo da Milanko nema nimalo strpljenja da uđe u ozbiljniju analizu ovog problema, nego odmah izbacuje etiketu „ideologija 'krvi i tla'“. Potpuno isto kao kad domaći liberali, poznati po svojoj ostrašćenosti, na prvo spominjanje „nacionalnog“, odmah reaguju optužbom za „naci-diskurs“. Za sve njih, patriotizam je „poslednje utočište za nitkove“, skoro sam video da i ovo ispravljaju (pošto nije dovoljno „radikalno“), pa kažu, nije poslednje, nego prvo. Međutim, sukob između naše državne politike i politike zapadnih imperijalističkih sila uopšte nije sukob između retrogradnog, „pre-modernog“, etnički shvaćenog nacionalizma, s jedne, i modernog kapitalizma, s druge strane, kako bi želeo Milanko, već je reč o sukobu između projekta moderne nacije (i na njoj zasnovanog patriotizma) i „transnacionalnih“ kapitalističkih struktura koje samo prikrivaju imperijalistički nacionalizam zapadnih sila. Vrednosti na koje se naše političko rukovodstvo pozivalo i poziva priznate su u svim najvišim međunarodnim aktima nastalim kao rezultat želje da se fašizam više nikada ne ponovi. Dakle, nema govora o nekim „pre-modernim“ vrednostima. Nakon pada Berlinskog zida, pobednički blok je preduzeo agresivnu reviziju postojećeg globalnog poretka, nastalog na tekovinama antifašističke borbe. Vrednosti nacionalne suverenosti i samostalnosti postale su prepreka zapadnom imperijalizmu u njegovom pohodu na teritorije i materijalne resurse manjih i slabijih država i naroda. Fašistički metodi postali su ponovo aktuelni, ovog puta upakovani u floskule o „liberalnoj demokratiji“. U tom sukobu odbrana nacije ima emancipatorski karakter, jer pruža otpor retrogradnom nacionalizmu zapadnih sila koji se maskira „transnacionalnim“ ruhom. U slučaju Miloševićeve politike to je potpuno jasno. Država koju je on branio bila je definisana kao država svih njenih građana, dakle, branio se moderni, republikanski model nacije. Ne samo u Ustavu, nego i u svim ostalim zvaničnim državnim i partijskim dokumentima, na kraju, u samoj političkoj praksi, postoji jasno opredeljenje za ravnopravnost među različitim nacijama, i na međunarodnom i na unutrašnjem planu. To je bila ona već spominjana levičarski artikulisana politika u pogledu nacije. Danas, u slučaju odbrane Kosova, odnosno same Srbije, njene suverenosti i samostalnosti u odnosu na evroatlantske imperijalističke strukture, naglasak u nacionalnoj politici je pomeren udesno, zahvaljujući istorijskom preokretu iz oktobra 2000. koji je leve političke snage gurnuo na marginu političkog života. Srbija je definisana kao država srpskog naroda i svih njenih građana. Kod SRS-a je naglašena odbrana „srpstva“, i manje pažnje se poklanja pripadnicima drugih nacija. Kod DSS-a je takođe naglašena odbrana srpskog naroda, ovog puta sa istaknutijim mestom verskog, i uopšte kulturnog, nego etničkog momenta. Ali, iako se može govoriti o njihovom nacionalizmu, nikako se ne može govoriti o njihovom šovinizmu, pogotovo rasizmu koji je osnova nacističke ideologije „krvi i tla“. Šovinistički ispadi su kod SRS-a bili češći za vreme Šešeljevog vođenja partije nego danas. U svakom slučaju, uprkos njihovom postojanju, oni se uglavnom završavaju na verbalnom nivou, dok su primeri fizičkog proganjanja ili drugih oblika maltretiranja na nacionalnoj osnovi od strane pripadnika SRS-a vrlo malobrojni, i mahom izneseni u obliku propagandne aktivnosti njihovih protivnika. Što je zanemarljivo s obzirom na masovnost i dugotrajnu snagu ove stranke. Da je SRS bila istinski šovinistička stranka, ovi ispadi bi bili daleko brojniji, i prevazilazili bi verbalni nivo. SRS u tom smislu nije pokazivala obeležja sistematski sprovođenog šovinizma, što je bilo vidljivo npr. u delovanju HDZ-a ili SDA. Kod DSS-a nema šovinizma ni u kakvim oblicima i količinima. A kad je reč o odnosu ovih stranaka prema „modernom kapitalizmu“ o kome Milanko govori, one potpuno preuzimaju osnovne elemente ovog društvenog modela, parlamentarnu demokratiju i tržišnu ekonomiju. SRS je čak od svih stranaka najizrazitije parlamentaristički orijentisana, dok u socijalnoj politici pokazuje izvesnu egalitarističku orijentaciju, tako da se u ovom pogledu ne može smatrati klasičnom liberalno-kapitalističkom snagom. Dakle, kod ove dve stranke nema govora o nekakvom povratku na „pre-moderni“, „pre-kapitalistički“ stadijum o kome Milanko fantazira.

Smisao saveza sa desnim nacionalistima

Nećemo se posebno baviti Milankovom tezom da se “kapitalizam do sada najuspešnije sukobio sa ideologijom 'krvi i tla'“, koja postavlja oštru razliku između nacističke ideologije i kapitalizma. U jednoj značajnoj struji leve filozofske misli nacizam se, suprotno ovom stavu, shvata upravo kao oblik odbrane kapitalizma u posebnim istorijskim uslovima koji su zadesili nemačko društvo nakon Prvog svetskog rata. No, već smo mogli videti da je Milanko levičar sui generis , toliko svojstven da je potpuno nejasno u kom smislu je levičar. Bez obzira na ovo, ovde je važno istaći da društvene snage okupljene oko SRS-a i DSS-a jesu desničarske (to se vidi iz gore navedenog), ali da one učestvuju u jednoj legitimnoj borbi za nacionalnu slobodu protiv evroatlantskog imperijalizma. Dakle, niko njih nije identifikovao sa levicom, to je još jedno Milankovo izmišljanje. One nažalost, za razliku od perioda 90-tih, imaju hegemonu poziciju u toj borbi u odnosu na levičare. Ali, ta borba je legitimna čak i kada nije prevashodno artikulisana kao leva. I o toj opravdanosti borbe za nacionalnu slobodu postoji saglasnost u čitavoj marksističkoj teoriji, i istorijskoj praksi revolucionarnih pokreta. Ona izaziva (konfuznu) reakciju samo onih samozvanih levičara za koje se vrlo brzo može otkriti da su pod jakim uticajem liberalne ideologije. Recimo, Marks govori u prilog nacionalnog oslobođenja Irske od engleskog kolonijalnog poretka, Engels preuzima ovaj stav i dodaje da je „iskrena međunarodna saradnja evropskih nacija moguća samo ako svaka nacija bude potpuno autonomna u svojoj kući“, i da je „internacionalni pokret proleterijata moguć samo među samostalnim nacijama“. Lenjin kaže da bi se pojam „odbrane otadžbine“, odnosno „borbe protiv ugnjetača“, mogao „primeniti u ratu protiv imperijalističkih velikih sila“. U procesu dekolonizacije revolucionarni pokreti u zemljama Trećeg sveta vode borbu za nacionalno oslobođenje , a mnogi od njih su se s pravom pozivali na Marksa, Lenjina i druge. Parola latinoameričkih revolucionara postaje „Otadžbina ili smrt! Pobedićemo!“, a danas tako svoja obraćanja završava Čavez. Partizanski pokret kod nas sebe naziva „narodno-oslobodilačkim pokretom“. Dakle, sve su ovo primeri koji pokazuju da istinski leva teorija i praksa nemaju nikakvih dilema u pogledu značaja i smisla borbe za nacionalnu slobodu. Ali, Milanko ne haje za njih, njemu su očigledno važniji konstrukti i kvaziargumenti koje je pokupio iz danas dominantne liberalne ideologije. A zašto ovu borbu treba podržati čak i onda kada je, kao kod nas, predvode desno orijentisani nacionalisti, a ne napadati je, kao što čini Milanko, čini mi se da sam dovoljno objasnio. Ali, pošto je ponavljanje majka znanja, još jednom ću ponoviti argument kako bi Milanko bolje shvatio. Revolucionarna klasna borba, koji je dugoročni cilj radikalne levice, imaće više šansi za uspeh u slučaju da se naša država ne integriše potpuno u evroatlantski kapitalistički poredak. Drugim rečima, ovom integracijom znatno će opasti potencijali za revolucionarnu borbu. Dosadašnje istorijsko iskustvo potvrđuje ovaj stav. Socijalističke revolucije u društvima razvijenog kapitalizma samo su kratkotrajne istorijske epizode, one su imale daleko veću snagu i duže vreme trajanja u društvima koja nisu bila integrisana, ili su bar bila nepotpuno integrisana, u globalni kapitalistički poredak. I uvek su nastajale u kontekstu borbe protiv imperijalizma. Takve revolucije zatim su podsticale revolucionarna kretanja na samom kapitalističkom Zapadu. Danas se kod nas radi o prelomnim, kriznim istorijskim trenucima borbe protiv dominantnih društvenih snaga koje žele da naše društvo nasilno, i do kraja, integrišu u evroatlantske kapitalističke strukture. I zato, zbog same prespektive levice, treba podržati aktuelnu borbu za nacionalnu slobodu, čak i kada je predvode desni nacionalisti. Oni nam, kao levičarima, jesu dugoročni politički protivnik, ali su nam kratkoročni saveznik, sve dok se vodi ta borba. To je ključna stvar koju Milanko očigledno ne razume. On, bez obzira na svoju samosvest, napadajući (desničarski) otpor globalističkom kapitalizmu, objektivno radi za taj kapitalizam. I to se uvek dešava kada kritika „nacionalizma“ postane glavna stvar u mišljenju i delanju, i potpuno potisne u drugi plan kritiku kapitalizma. Nažalost, Milanko nije usamljeni primer takve „levice“, ima ih još, lepo raspoređenih po tzv. nevladinom sektorom. Svojom borbom za „denacifikaciju“, koja je kod njega vezana za razotkrivanje i probadanje onog „srca tame“, Milanko im se opasno približio. Toliko opasno da se već nalazi s njihove strane barikada.

Smisao jedinstva teorije i prakse

Kada se ove prethodne stvari oko „oportunizma“ i „nacionalizma“ (sebi) dovoljno razjasne, ostalo su već sitnice. Milanko ocenjuje da je intervju sa profesorom Kozomarom (dakle, ne više samo naslov intervjua) „krajnje nesuvislo koketiranje s jednim filozofom“. Naravno, opet ostajemo uskraćeni za argumente, i prepušteni Milankovim impresijama. Ipak nazirem da ovde možda posredi Milankovo nesuvislo brkanje „Pečata“ i nekakvog stručnog filozofskog časopisa. Ovaj prvi, zbog samog svog profila, mora imati neophodnu crtu „atraktivnosti“ u medijskom pogledu, koja kod drugog zaista može biti neprimerena. A povodom onoga što sam govorio o teoriji i praksi, ništa ne pomaže Milankova primedba da „ne uspevam da mislim teoriju kao teorijsku praksu“. Ja sam govorio upravo o problemu raskida, nejedinstva između teorije (makar i kao teorijske prakse) i političke prakse, tako upadljivom kod samoproklamovanih radikalnih levičara koje sam spomenuo na kraju svog teksta. Njihov osnovni problem je baš u tome što su, saznavši da je teorija jedan oblik prakse, verovatno oduševljeno pomislili da je praksa jedan oblik teorije, da se čitava praksa može svesti na teorijsku praksu. Oduševljeno, jer su time zadovoljili svoju želju da se ne angažuju u političkoj praksi, uz istovremeno očuvanje uverenja da se kod njih ipak radi o jedinstvu teorije i prakse (u okviru i obliku teorijske prakse), tako važnom za svakog levičara. Ili, ako ne zadovoljili želju, onda bar time opravdali nesposobnost za politički angažman. Tako bi im savest bila mirna, čak i onda kada se politički ne angažuju. Naravno, radi se o samoobmani. Kada Marks i marksisti govore o potrebi jedinstva teorije i prakse, i primatu prakse unutar tog jedinstva, on pod praksom ne misli na teorijsku praksu, već na političku praksu. Marksizam nije toliko politika u teoriji, koliko teorija u politici, teorija revolucionarne političke prakse. I Marks i svi značajni marksisti uspevali su da se istovremeno bave i teorijskom praksom i političkom praksom, da jačaju jedno drugo u njihovom prožimanju. Ovima o kojima sam govorio to ne uspeva, ili to ne žele, sasvim svejedno, učinak je isti. I zato su beznačajni marksisti. Ako su uopšte marksisti.

Fantazam Miloševićevog (zlo)duha

Milanko dalje pokazuje neverovatnu dozu arogancije kada govori o Miloševićevoj „odgovornosti za zločine Mladića i Karadžića“. Uhvaćen u falsifikovanju, sa kojim započinje svoj početni tekst, on bahato poručuje - ma kakve veze ima da li se radi “ o potpisivanju Vens-Ovenovog plana ili o nečemu trećem“. Kad je neko ovako zaslepljen, zaista „nije potrebno da mu neko crta bilo šta“, tu je Milanko u pravu. Obnevideo, ionako neće ništa videti, ma šta mu „nacrtali“. On je vođen svojom sumanutom idejom da je čas Milošević, čas „Miloševićev režim“, „odgovoran za zločine Mladića i Karadžića“. To je tako, javlja mi se, i tačka! Nemojte da mi kvarite ovu ideju, neće vam vredeti! Videli smo na početku da Miloševića on stavlja potpuno iznad objektivnih okolnosti, pa na njegovu politiku prebacuje svu odgovornost za „izneveravanje“, ili bar „skretanje“, sa samo njemu (Milanku) znanog pravog puta (levice). Zato je sasvim „logično“, kad je već toliko svemoćan, da je Milošević morao znati i za „zločine Mladića i Karadžića“. A onda biti i odgovoran za njih. Kada sebi umislimo nekog svevidećeg, sveznajućeg i svemogućeg (zlo)duha, onda očas posla takav (zlo)duh postaje kriv za sve. Odavno sam kod nekadašnje opozicije, a sadašnje vlasti, uočio ovaj opsesivni fantazam u pogledu Miloševića. Kada se on koristi u manipulativne svrhe, kada postoji subjektivna distanca u odnosu na njega, onda ostajemo u sferi politike. Međutim, kada nema ove distance, kada ozbiljno počnemo u njega da verujemo, onda smo uveliko zabrazdili u sferu (psiho)patologije. Dijagnoza: paranoja. Iskreno se nadam da Milanko još uvek čuva distancu u odnosu na ono što piše, da zaista ne veruje u fantome o kojima govori, i da samo manipuliše njima. Kada stavlja „srce tame“ pod navodnike, onda me drži ova nada. Ali, kada pri kraju pominje nekakvog „ SPS-SRS vampira” bez navodnika, ova nada mi je ozbiljno uzdrmana. Tada već brinem za Milankovu psihu.

Simbioza „levičarstva“ i liberalizma - najveće iskušenje za levicu

Na kraju, tužno izgleda kako Milanko na kraju teksta sam sebi uskače u usta kada govori o „simbiozi anti-miloševićevskih i miloševićevskih struja“, o „simbiozi anti-globalizma i globalnog kapitalizma“. Kao, Miloševićeva politika je nešto od čega nevladine organizacije „nisu mogli da se otrgnu i da se identifikuju na drugi način osim preko opozicije Miloševićevoj politici, čak i kada je prošlo skoro deset godina od pada Miloševićevog režima“. Pa i Milanko radi istu stvar, ni on ne može da odredi svoju poziciju drugačije nego samo kao (totalnu) opoziciju Miloševićevoj politici!. Biti „anti-protivan“ ovoj politici, to Milanko demonstrira na svakom koraku kao jedini sadržaj svojih ideja. Mi znamo samo da je on protiv Miloševićeve politike, i da na sebe gleda kao na „radikalnog levičara“. Ali, nažalost, ne znamo ništa više od toga. Sve ostalo kod Milanka je sasvim neprozirno. I ne treba da čudi ovakav njegov kraj. Već smo videli da se on kontinuirano nalazi u gravitacionom polju liberalne ideologije. Kada napada Miloševića i njegovu politiku, on biva pukim realistom, preuzimajući najotrcanije floskule iz arsenala liberalnih elita, one ideološke fabrikate koji su mu neposredno pri ruci. Nimalo se ne trudeći da ih diferencira, preispita, a kamoli da ponudi vlastito promišljanje. I upravo je ova opscena simbioza „radikalnih levičara“ i ekstremnih (neo)liberalnih desničara najveći „kamen kušnje“ za levicu kod nas. Istinski i iskusni levičari znaju da odole tom iskušenju.

http://levica.blogspot.com/

Fusnote:

(1) V.I.Lenjin, Dečja bolest „levičarstva“ u komunizmu, Izabrana dela tom 13, Kultura Beograd 1960., str. 443

 

Vladan Milanko: "Kad porastem biću policajac"

Gospodin Mario Kalik po drugi put piše komentar na moj tekst. Kako je već u prvom tekstu naveo da zna koja sam godina studija, da prati i da čita sve što sam do sada objavio, da zna čak ko je moj guru, pa na kraju i da zna šta ja hoću još bolje nego što ja sam to znam, a kako sam gospodina Kalika upoznao pre nekog vremena i to onako usput, upisao sam u internet pretraživač njegovo ime, kako bih video o kome se zapravo radi, ko je to koga ja ne poznajem, a ko mene zna toliko dobro. Naišao sam na poduži niz rezultata, i svi su bili linkovi za polemike. I to polemike, gde neko napiše šta misli da treba da bude kazano javno, a onda gospodin Kalik na to odgovara krajnje neprijatnim tonom, piše dugačke pasuse, u kojima nema reda i smisla, te u kojima se opsesivno ponavljaju iste stvari, kao da misli da će nekoga da ubedi u nešto samo ako dovoljno puta to isto ponovi.

Bitno je da je gospodin Kalik neko ko stalno ima primedbu na tekst nekog drugog, pre svega zato što u svojim prigovorima Kalik ne zazire od iznošenja ličnih podataka, pa se već tu da locirati neko ko nije u stanju da razgraniči javno od privatnog, a ko nastupa sa potpuno privatnih pozicija. Kao da neko piše tekstove zato da bi Kalik na njih iznosio njegove lične primedbe.

Bitno je i da gospodin Kalik ne zazire od dripačkih stvari, kao što su ovo mešanje privatnog i javnog, pa u javnost iznosi privatne podatke o svom "sagovorniku" kako bi pokušao da unizi "protivnika" na kog se, pa skoro bukvalno, "zakačio".

Bitno je i to da postaje prilično strašno kada se vidi da neko prati tvoja kako javna tako i privatna pojavljivanja.

U kombinaciji s ovim, kad se još vidi njegov smisao za humor, njegove dosetke koje su na nivou raščlanjivanja reči po pojedinim slogovima (npr. "(za)umno", "(ne)razumno", itd.) dobije se profil jednog nemaštovitog (jer šta će mu mašta za to što radi), sirovog (jer samo sirovošću može da dobije ono za čim traga) provokatora par excellence, kakav u policijskim uređenjima provocira, da bi od provociranog dobio dovoljno razloga da ga uhapsi.

Treba samo pročitati (iako je to jako teško, zbog opsesivnog ponavljanja, neartikulisanosti i dužine) ono što Kalik piše, pa videti kako Kalik ne dozvoljava da se pojave više od dve opcije. To je ono, "ili jesi ili nisi lav".

To je kao kad te policijski islednik pita "jesi to ili si ovo? Nemoj da vrdaš, znam te ja!" Pa, po Kaliku, ili si nacionalista ili si liberal. Ako mu kažeš "pa znate, ipak...", on će odma' da udari pendrekom o sto, i da vikne da prestaneš da mutiš.

Ali, na kraju krajeva, nije zakonom zabranjeno biti liberal a ni nacionalista, pa ne vidim čemu ova Kalikova provokacija, u ime čega on misli da ovo radi, osim u slučaju da se tu radi tek o fantaziji, u kojoj gospodin Kalik živi u nekoj izmaštanoj policijskoj državi.

Zanimljivo je, zatim, ono mesto iz prvog "primedbenog" teksta na moj tekst, gde gospodin Kalik prosto otpisuje Slavoja Žižeka kao filozofa jer se ovaj izjasnio protiv Srbije, kao da je Srbija kamen kušnje za filozofa. Prosto, brkanje nivoa, koje bi, ako bi u nekom od mogućih svetova postalo geslo, vodilo u to da se otpišu i Hajdeger i Habermas i ko zna ko još. Opet, pandur na delu, koji zna gde je tačno linija koja se ne sme preći.

Treba videti neke od uvreda koje su mnogobrojni Kalikovi "protivnici" njemu uputili u tim "polemikama" (protivnici, jer daleko od toga da Kalik razgovara; on saspe bujicu reči i na kraju bude jasno ko je sa koje strane nišana), kao na primer to da mu je neko rekao da je nešto izmaštao, da je nešto falsifikovao, da nije dovoljno dobro shvatio ovo ili ono, da bi se onda videle skoro ili najčešće potpuno identične formulacije koje Mario Kalik upućuje drugim svojim "protivnicima", očigledno po sistemu "prenesi dalje". Ima Mario Kalik i svoj blog (stavio je adresu na kraju ovog što je pisao), pa se tamo može naći nešto od ovoga o što sad pominjem, a iskreno, mrzi me sada da sam ponovo po tome prebirem.

Ima nečega i u tome što se gospodin Kalik konstantno potpisuje kao "nastavnik filozofije". Ja bih ga pre potpisao kao "ortopeda", pa sad, da li filozofije ili nečeg drugog. Jer sve njegove intervencije u službi su nekog njemu znanog projekta "vraćanja na pravi put". Opet, fantazija o policajcu...

Uprkos ovoj određenoj fantaziji, izgleda mi morbidno kada neko pokušava da koincidira sa svojim simboličkim mandatom. Znate ono, kada kralj misli da je kralj, još je luđi od prosjaka koji misli da je kralj. Zašto? Pa, zato što je "biti kralj" funkcija, nije "biti kralj" nešto što se može biti van kraljevskog postupanja. Tako je i s Kalikom, koji se potpiše kao nastavnik, da bi onda već rešio problem koji je za njega ogroman, a to je problem razlikovanja privatnog i javnog. Ako se on ne ponaša kao neko kome bi uopšte moglo da bude povereno zaduženje da nekog obrazuje, nije dovoljno da se potpiše kao onaj koji obrazuje.

U svom drugom "primedbenom" tekstu Mario Kalik (a moram da počnem s tim u ovom osvrtu), koji nije dobro čitao moj odgovor njemu, kaže da sam ja mistik, jer za mene figurišu takve stvari kao što je "srce tame". Ali, baš zato što sam znao da Mario Kalik (jer jasno je iz samog stila pisanja koliko je neko načitan) ne zna za ovu novelu DŽozefa Konrada, i zato što, nekako spontano, nisam hteo da ga izlažem sramoti, još ranije sam rekao da je Srce tame ovo Konradovo delo. Ali, kako niti je čuo za Konradovu novelu, a nije ni pažljivo čitao moj tekst, na koji pritom odgovara, sada to moram da pomenem.

Zatim, Kalik kaže: "Tada ezoterik, sasvim logično - i u misticizmu, ako niste znali, ima neke logike...". Već tu ponovo stupa na scenu kao "ortoped" i kao neko nemoguće "ono" u čemu koincidira on sam sa svojim simboličkim mandatom.

Pa onda, u jednom kvazi-beketovskom pasusu, Kalik ponovo priča "isto o istome", naime, kako je Slobodan Milošević prosto morao da se snađe, da odvaga malo levice a malo desnice, iako je već to ranije rekao. Valjda misli da se ponavljanjem ide do savršenstva?... Opet, "ortopedija". Ali da je samo to u pitanju, već opet Kalik nenamerno ispada smešan, jer pričajući o Miloševiću, koji je morao da napravi ovaj pa onaj kompromis, on zapravo priča onaj vic gde se narod buni jer im nedostaje toga-i-toga, a vođa im kaže "nemate to-i-to, istina, ali zato imate ovo-i-ovo", a kad narod ponovo kaže "ali mi ni toga nemamo!" vođa im odgovara da imaju nešto drugo, i tako sve dok narod vođi ne kaže "ali, mi nemamo ništa!". Tako je i sa Miloševićevim komunizmom; fali ovog-i-ovog ali je zato bilo nečeg drugog, ali malo posle, ni toga nije bilo...

Usput, ta strategija, to "nemate to-i-to ali imate ovo-i-ovo" jako dobro služi današnjem kapitalizmu, gde se, kao, poštuju kulturne, nacionalne itd. razlike, a onda se ne smeju nositi feredže u Engleskoj. "Imate pravo na svoj ovakav i onakav identitet ali..." Tako da Kalik pokušava da potpuno preuzme retorički aparat koji se koristi u S.A.D.-u i u zapadnoj Evropi, ali mu to ne polazi za rukom, jer to radi toliko bukvalno i zato nespretno.

Urnebesno je kada Mario Kalik, posle najmanje par hiljada reči (!), u kojima pokušava da se pozove na nekakvu "istorijsku nužnost" (staljinistički gest par excellence, koji je potpuno suprotan registru levice zbog baratanja sa predeterminisanostima), navede Lenjina, koji kaže: "...Ali baš zato je to pozivanje na svetskoistorijsko (kurziv V.M.) merilo u pitanju praktične politike strahovita teoretska pogreška...." Ne znam da li je ovakav Kalikov gest prosto glupost ili krajnji cinizam, ili je i jedno i drugo? U svakom slučaju, ne valja.

A onda, kad se ostane bez argumenata, opet se počinje s ličnim uvredama najniže vrste; onako, sirovo, bez duhovitosti, bez samoironije koja je potrebna da bi štos radio: "Kad smo već kod (zdravog) razuma, (Milankov) um bez razuma je ništa...".

Pa onda, uvrede, ali sada sve zajedno s likovanjem: "I dok se Milanko ne prebere oko ovoga...". Kalik kao da zna da se teško iko može najednom pribrati posle ovakvih ispada, jer posle ovakvog nečega, samo se očekuje nešto još bizarnije i skaradnije.

Zatim, opsesivno, sledi još nekoliko hiljada reči (!!!) u kojima se, opet, krajnje simptomatično, apologetski priča o "objektivnim istorijskim okolnostima" pod kojima je nesretni heroj levice, niko drugi do Slobodan Milošević, morao da poklekne... Tu na pamet, svakom ko je gledao Klint Istvudov vestern Odmetnik DŽouzi Vels, pada ona replika: "don't piss on my beck and tell me it's raining".

Posle ovoliko pisanja, Mario Kalik ne može a da na kraju svog teksta ne pokaže šta mu stvarno leži na srcu. Pa kaže: "Nažalost, istorija je nešto više i drugo od Milankove svesti, ona stoji znatno ispod njegovog uzvišenog pogleda. Njoj treba mnogo više da dođe do zamislivosti, a zatim i ostvarivosti revolucije. Taj put u realnom istorijskom životu, ako se njime uopšte ide (što je redak slučaj u istoriji), traje decenijama, pa i vekovima." E, tu postaje svakome jasno da gospodin Kalik piše o evoluciji, a nikako o revoluciji.

Naravno, nije to neočekivano, jer imamo pred-pubertetska maštanja o moći i kontroli (cenzura, ortopedija, policijska država, partijski provokator, itd.) pa na kraju, zašto kod Kalika ne bismo imali još i evoluciju kao presudni faktor? Nije da je strano Kalikovom fonu...

Pa onda, još malo, da se Kalik i sam pribere, piše opet o mojim "greškama", kaže, "imperijalne snage" tj. "imperijalizam"... A, ne, gospodine Kaliku, neće biti da imperijalizam ima imperijalne snage. Pre ima imperijalističke pretenzije, a imperijalne snage imamo negde oko srednjeg veka.

Odmah posle ovoga (relativno "odmah" - u Kalikovim merilima, to je posle hiljadu reči, u kojima se ponovilo ono što je već nekoliko puta rekao...), imamo nešto što ide jako lepo sa fantazijama o policijskom uređenju i evoluciji. Kaže Mario Kalik: "Socijalističke revolucije u društvima razvijenog kapitalizma samo su kratkotrajne istorijske epizode, one su imale daleko veću snagu i duže vreme trajanja u društvima koja nisu bila integrisana, ili su bar bila nepotpuno integrisana, u globalni kapitalistički poredak." Znači, Kalik je ona vrsta pravog tradicionaliste koji voli nevine, neiskvarene, neuprljane raznim iskušenjima i znanjima. Voli ove što se drže po strani.

I ne mislim ovde na neke lične sklonosti gospodina Kalika, već mislim baš na njega kao nekoga ko se predstavlja kao levičar, a koji opet potvrđuje da nikada nije bio u stanju da misli univerzalno. Kalik voli izuzetke, one neuključene, a po ovome bi se reklo, i one koji su "bliži prirodi", onome "izvornome". Pa, tako je potvrdio ono čemu nije zapravo ni trebalo da se još jednom potvrđuje (da ne kažem, "da mu se da pečat", jer "pečat" me uvek asocira na nešto s čim je jednom zauvek završeno, na policiju, na jasne strane gde se zna ko je ko i ko je šta), a to je da Mario Kalik govori isključivo s jedne desničarske pozicije per se.

Na kraju da pomenem i ono čime Kalik počinje svoje drugo "komentarisanje" mojih tekstova: "Milanku se moje razumevanje levice čini 'egzotičnim'. Međutim, meni se njegovo razumevanje levice čini ezoteričnim. Jer, imajući u vidu oba njegova teksta, mi znamo šta, po njemu, levica nije, ali ne znamo šta jeste. On vrlo (o)lako negira svaki levi karakter određenih politika, ali nigde ne nudi, bar u minimalnim naznakama, šta bi bilo autentično leva politika, onako kako je on razume. Ako je uopšte razume."

Šta je ovo nego jedan školski primer histerikove provokacije gospodara? Ono, tipa, "ovo moje ne valja? Pa 'ajde ti onda! 'Ajde ti onda, bolje, ako umeš!" Pa kad još posle toga sledi ništa do ponavljanje svega što je već rekao i meni i mnogima drugima, postaje jasno da nam se - svima nama sa kojima gospodin Kalik "polemiše" - on zapravo obraća za pomoć.

Toliko se ponavlja zato da bi svoj slučaj učinio nama jasnim (ali, da li je neko od njega to tražio?), a onda, kad mu neko dobronamerno kaže da "proba to malo drukčije", ili da se "obrati na drugu adresu", on neće da razmisli, nego odmah traži sve da mu se da praktično na poslužavniku.

Pa kaže " ' ajde onda ti! 'Ajde ti onda to reši!" Ali tu postaje jasno da Mario Kalik o svima nama, kojima se obraća, misli u superlativima, kao da mi baratamo bog zna čime, i još gore, kao da imamo vremena i volje da se bavimo baš njim.

Niti mi svi znamo sve (bar verujem da većina nas, Kalikovih "protivnika", tako misli o sebi), niti se ponašamo kao da sve znamo (znači, Kalik, sam sa sobom a ne sa nama, treba da vidi šta je to zbog čega se on nama obraća kao "subjektima za koje veruje da znaju"), a onda treba i da povede računa o onome čime sam i počeo ovaj tekst, a to je da postoje granice između privatnog i javnog, te da lične fantazije Maria Kalika, o evoluciji i policijskoj državi i koječemu još, na sreću, nisu problemi kojima javnost sada treba da se bavi.

Na kraju, svestan sam da se ovde "ambis" makar malo "zagledao u mene dok sam ja gledao njega", pa se zato izvinjavam čitaocima zbog ovakvog teksta, za koji, sve do ove tačke, ne vidim jasno da ima ikakve veze sa javnošću. Ali sam ga napisao i dao da se objavi jer je Kalikov tekst predstavljen javnosti, pa je zato ovaj moj rad ovde izvesna "negacija negacije" Kalikovog privatizovanja javnog prostora.

Osim toga, još jedan motiv - a čini mi se da je u pitanju dobar motiv - za objavljivanje ovog teksta jeste i taj što se iz slučaja kao što je ovaj, sa gospodinom Kalikom, da videti da su oni koji najglasnije viču o nekom partikularizmu itekako već prozvani unutar jednog globalnog poretka, i da mu potpuno, bez ikakvog ostatka koji bi bio spoljašnji tom sistemu, pripadaju.

Tako, ima na Zapadu onih koji, kada idu u prodavnicu ili obavljaju bilo koje druge uobičajene radnje, nose kostime superheroja iz stripova, ima i onih koji ne rade ništa drugo u životu nego skupljaju postere, figurice di-vi-dijeve i sve drugo što ima veze sa Gospodarom prstenova, a ima i onih koji u pozorištima gledaju Fantoma opere po nekoliko stotina puta, i uvek plaču na kraju predstave. Kako ne postoje srpski Gospodar prstenova , Supermen ili Fantom opere, ali postoji, baš kao i svugde danas, onaj imperativ da se "uživa do kraja", da se ostvare "skriveni lični potencijali", da se "prosto - Najki - uradi!", da se "ostvare sve svoje fantazije", onda takvi u Srbiji, kao gospodin Kalik, umesto da sakupljaju postere ili se oblače kao Supermen, manično pokušavaju da ostvare neke svoje "srpske fantazije". Struktura je ista i kod ovog koji se oblači kao Supermen, i kod gospodina Kalika. Tu je izmešano javno i privatno, izmešana je fantazija i svakodnevica.

Ali, ovaj što se oblači u Supermena zna da je u pitanju njegova infantilna fantazija, pa ne pokušava da, gledajući u čelik, istopi taj čelik. A čini mi se da Mario Kalik radi baš to - gleda u čelik i onda se nervira što se čelik ne topi kad ga on tako žučno gleda, to jest, na sva usta viče parole o nekoj izvornosti, neuključenosti, posebnosti, i onda se nervira jer nekako, nikako da se ostvari to o čemu fantazira, nikako da svi vide da treba da živimo u policijskoj državi, da Mario Kalik treba da bude plaćeni provokator, i da za pare opstruira onog ko pokuša da artikuliše neke svoje poglede pred javnošću (mada Mario Kalik već sada ima karijeru koja liči na one "karijere-posle-karijere" nekih starijih ljudi, koji nemaju šta da rade, dosadno im je samima kući, pa idu na tribine o svemu i svačemu, i tamo do mile volje zapitkuju; samo, dok oni to rade onako usput, Mario Kalik sedi kući i opsesivno piše primedbe čemu god stigne).

U takvoj bukvalnoj recepciji tog imperativa da se "ostvare sve svoje najličnije fantazije", neko kao Kalik baš zato nastupa histerično, znači provocira gospodara, provocira onog za koga veruje da zna, ili da ima veću moć od njega, baš zato što je sam negde napravio "kratki spoj". I tu se ne radi slučajno o Mariu Kaliku, simpatizeru režima Slobodana Miloševića, jer smo baš to isto imali pod Miloševićem, taj poziv da se direktno ostvare sve naše fantazije.

Dobar primer toga je video-piraterija u Srbiji pod Miloševićem. Sa piraterijom, imali smo Zapad-bez-Zapada, gde se od Holivuda pokušavalo uzeti samo ono što prija, zabavni holivudski hitovi, ali se odbijalo da se za njih plati. Dakle, odbijalo se da se uz nešto prijatno uzme i nešto neprijatno, što ovo prijatno uvek mora da prati. A zato što se uvek mora, da bi se imalo nešto prijatno, pregurati uz to i nešto neprijatno, zato je odbijanje da se uz prijatno uzme i neprijatno proizvelo mnogo veće neprijatnosti od onih prvih, koje inače prate to prijatno. Tako smo, na primeru distribucije filmova, imali potpunu propast srpskog video-izdavaštva već na samom njegovom početku, osim onog koje je znalo da se snađe, tj. da se bavi piraterijom.

Na drugom planu, na planu ostalih društvenih zbivanja, Srbija je takođe imala svoje suviše bukvalno shvatanje imperativa da se "moraju ostvariti sve naše fantazije". I zbog toga plaća još uvek. "Plaća" je dobra reč, jer upravo zato što nije pristala na poredak razmene, da se nešto uzme i da se to uzimanje nečega nečim to nadoknadi, Srbija je izgubila, i još uvek gubi. E, a ti koji hoće da uzmu a odbijaju da plate, kao što je Mario Kalik, koji hoće da se njihova fantazija direktno zadovolji, pa zato što se per definitionem fantazija ne može zadovoljiti direktno, jer da može, ne bi na prvom mestu ni bila fantazija, baš zato izazivaju mnogo više neprijatnosti od one količine neprijatnosti koja bi im sledila da su na prvom mestu pristali da od sebe daju nešto za ono što su uzeli. Ono što se isključuje iz simboličkog poretka, poretka razmene, vraća im se višestruko uvećano, ali i vraća se "sa osvetom" u realnom. A iz tog povratka "sa osvetom" u realnom slede simptomi, zagušenja, simptomatska ponavljanja, opsesije, itd.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner