Početna strana > Polemike > Patriotizam kao odbačena mudrost
Polemike

Patriotizam kao odbačena mudrost

PDF Štampa El. pošta
Aleksa Đilas   
sreda, 23. jun 2010.

(Danas, 18.06.2010.)

U kratkom eseju o Slobodanu Iniću, sociologu i publicisti, koji sam napisao povodom deset godina od njegove smrti („Komunista koji je pravio više nevolja režimu nego oni koji su govorili da su opozicionari“, Danas, 15-16. maj 2010), spomenuo sam da se on politički razišao sa književnikom Borislavom Pekićem, sa kojim je 1990. bio jedan od osnivača Demokratske stranke. Dodao sam: „I meni su Pekićeva nacionalistička isključivost i demagogija, kao i ogorčeni, osvetnički antikomunizam bili u neskladu s opuštenim, duhovitim čovekom od misli i pera sa kojim sam se nekada družio u Londonu.“

U odbranu našeg poznatog pisca ustao je Marinko M. Vučinić („Pekićev nacionalizam u tumačenju Alekse Đilasa“, Danas, 19. maj 2010) i uputio mi ljutite zamerke: „Ovo je veoma dobro poznati manir u našoj javnosti da se bez ikakvih argumenata, gotovo uzgred, izriču teške ideološke i političke diskvalifikacije. I u našim političkim i medijskim prilikama niko nije pošteđen od ovako proizvoljnih i prizemnih napada, pa ni Borislav Pekić. A upravo se u njegovim tekstovima mogu naći mnogobrojni stavovi koji su upravo stvarna negacija svake nacionalne isključivosti.“

Paradoksalni humor

Borislav Pekić je bio umetnik-mislilac koji se mnogo bavio moralom u politici i istoriji. Sudio je i strogo i rado, ne praštajući ni male greške. Visokog ali krhkog stasa, jednom mi je rekao kako bi voleo da je fizički snažan. Zbunio me: Pa šta će Vama snaga? „Udarao bih šamare za najmanju logičku grešku!“ Bila je to, naravno, šala, primer onog neočekivanog i paradoksalnog humora kojim je šarmirao i prijatelje i čitaoce. Ali, Bora jeste bio čovek koga je bilo lako iznervirati i koji se nije ustručavao da pokaže ljutnju. Takođe je želeo da bude viđen kao neko ko je svoje stavove i uverenja dugo promišljao i retko menjao.

Zalažući se za principijelnost i doslednost, istovremeno je propovedao toleranciju prema onima koji drugačije misle i bio ponosan na svoj antidogmatski duh. Često je uziman kao primer demokrate, Evropejca, a mnogi bi se složili sa književnim kritičarem Borislavom Mihajlovićem Mihizom kada tvrdi da je Pekić „erudita i jedan od najučenijih naših pisaca.“ I najvažnije - u našoj javnosti uživao je ugled mudrog čoveka.

Borino i moje druženje u Londonu sedamdesetih godina prekinulo se kada sam 1978. pozvan na odsluženje vojnog roka, i nije se, nažalost, kasnije nastavilo. Ali, godinama sam s uživanjem citirao njegove duhovite opaske od kojih su mnoge bile na račun naših nacionalista, njihovih preterivanja i neumerenih, nerazumnih planova. I danas pamtim kako se jednom osmehnuo: „Ja sam ležeran Srbin.“

Aristokratska oligarhija

Ali, postojao je i jedan drugi Pekić. I da nisu došle osamdesete, možda ni on sâm ne bi saznao koliko je bio ispunjen upravo onakvim nacionalizmom koji je odbacivao i na rafiniran način ismejavao.

Kao mlad pisac, Pekić je pripremao nacrt o poretku koji bi trebalo da zameni komunistički: „Prolegomena za teoriju jedne Aristokratske oligarhije“. Naravno, takvi radikalno kritički tekstovi mogli su u vreme titoističkog jednoprartijskog poretka da budu objavljeni jedino u inostranstvu ili kao samizdat a onda bi autoru zbog njih bilo suđeno. Zato je tekst postao dostupan čitaocima tek 2001. u Političkim sveskama. U predgovoru ovoj knjizi, filozof i teoretičar književnosti Nikola Milošević piše kako Pekića smatra za „političkog mislioca od velikog dara“. No, ako su Miloševiću bile bliske Pekićeve kritike komunističke dogme, našao se na muci kako da njegovo zalaganje za aristokratsku oligarhiju (autoritarnu vlast malobrojne elite koja nije ograničena ni zakonima ni voljom građana) uklopi u sliku o Pekiću kao o istinskom demokrati, pa objašnjava da ovaj misli na aristokrate „po duhu a ne po socijalnom poreklu“.

Ovo tumačenje je po svoj prilici tačno, ali zar i takve aristokrate ne bi ograničavale slobodu onih drugih? I kako bi se određivalo ko je to duhom najbolji od najboljih a ko nije? Još veću nevolju analitičnom i odmerenom profesoru Miloševiću stvara Pekićev zapis da bi se valjalo pozabaviti neposrednim pitanjima ostvarenja ovog projekta, odnosno time kako osvojiti i organizovati vlast.

Borba za duh očas se pretvorila u borbu za vlast! A kakva bi ta vlast bila? U drugim tekstovima u Političkim sveskama, Pekić piše kako su „opšte pravo glasa i jednako obrazovanje za sve“ postali „neukusni i demodirani“ a „savršeni parlament je zbilja savršeni haos“, te zahteva da se uvede pojam „politički nepoželjnog“ i za one koji su takvi -„sudska deportacija“.

U Evropi u devetnaestom i dvadesetom veku, mnogi intelektualci su u mladosti bili autoritarni elitisti da bi kasnije postali ratoborni nacionalisti. I Borislav Pekić neće biti izuzetak.

Bliskost sa Ćosićem

Godine 1984, na Londonskoj školi za slovenske studije, Borislav Pekić je održao predavanje pod naslovom „Istorijski roman i istorijska realnost“. Kao primere uspelog istorijskog romana analizirao je, između ostalih, Josifa i njegovu braću Tomasa Mana, „mog duhovnog učitelja“ i Vreme smrti Dobrice Ćosića, „mog zemljaka“. (Pekić će sledeće godine biti primljen u Srpsku akademiju nauka i umetnosti, pa će mu Ćosić biti i kolega akademik. A kada već spominjem Pekićevo članstvo u ustanovi koja je uticala na nacionalnu politiku, valja da dodam kako će ući i u Krunski savet.)

Vreme smrti je za Pekića „uzvišeni primer i umetničkog umeća i istorijskog osećanja i ličnog poštenja“, delo koje „dramatično, i u umetnički najvišem smislu istinito“ evocira „jedno od najkritičnijih i najpotresnijih, ali i najsvetlijih razdoblja“ srpske istorije. Između njegovog i Ćosićevog shvatanja istorijskog romana, piše Pekić, razlika je prividna i on s odobravanjem citira odlomak iz pisma koje mu je Ćosić uputio u kome se, između ostalog, kaže da Vreme smrti „služi meni, mojim savremenicima, mojoj muci u traganju za identitetom“. Pekić zaključuje kako treba biti veran prošlosti i, ponovo naglašavajući svoju bliskost s Ćosićevim pogledima, piše da će ona tako postati „oruđe naših duhovnih preobražaja“.

Mlađi književni kritičari smatraju Borislava Pekića za jednog od preteča postmodernizma u srpskog književnosti. Pekićevo shvatanje istorijskog romana, međutim, posebno njegove uloge u životu naroda, očigledno je sasvim tradicionalno, čak konvencionalno, staromodno. U teškoj i složenoj situaciji u kojoj će se naći srpski narod i Srbija kada krajem osamdesetih godina počne da se raspada Jugoslavija, ovakvo shvatanje prirodno će voditi ka zalaganju za nacionalnu politiku koja je u dubokom neskladu sa svojim vremenom. I Pekić će, umesto da duboko promišlja stvarnost, anticipira događaje i predlaže pametna rešenja, ukratko, umesto da bude zatočnik i učitelj mudre srpske politike - ponuditi halucinacije i egzaltacije.

Komplimenti Stojadinoviću

U Pekićevim tekstovima nalaze se i drugi zapisi koji kao da su uzeti iz programa desničarskih partija. On, na primer, govori o „besnilu“ u našem rađanju, odnosno o životima koji zbog abortusa odlaze u „slivnik“. Po njemu, abortus u svetu „samo za jednu godinu, čini genocid pred kojim blede i brojke iz koncentracionih logora...“ Zatim cinično citira prištinsku Rilindju koja piše da zbog pada nataliteta u Jugoslaviji treba da nas raduje što na Kosovu raste stanovništvo.

Ili, kaže za Milana Stojadinovića da je „jedan od najimpresivnijih državnika međuratne Jugoslavije“. Ne verujem da je jedan Borislav Pekić zaboravio na uniformisane omladince, takozvane „zelene košulje“, koji su Stojadinoviću klicali „vođa, vođa“. Ako to možda i nije bio pravi fašizam, opšte je poznato da su Stojadinoviću Musolinijeva Italija i Hitlerova Nemačka bile modeli kako treba organizovati društvo, kao i da ga je zbog težnje ka ličnoj diktaturi smenio knez Pavle, i sâm autoritaran kao regent. Čak je i dr Arčibald Rajs pisao o tome kako je Stojadinović zloupotrebio svoj položaj i postao milioner kupujući i prodajući obligacije ratne štete, a Rebeka Vest spominje Stojadinovićevu nepopularnost kod Srba. „Impresivni državnik“ Stojadinović je svoju karijeru krunisao sporazumom s Antom Pavelićem, bivšim poglavnikom NDH - kao emigranti u Buenos Ajresu, javno su 1954. sklopili sporazum o budućoj podeli Jugoslavije.

Obuzima me sumnja da sam možda Pekićevoj opasci o Stojadinoviću pridao veći značaj nego što ona zaslužuje. A onda nailazim na jednu kratku ali važnu Pekićevu ispovest. Govoreći o svom mladalačkom političkom angažmanu zbog koga je proveo pet godina u zatvoru, Pekić kaže: „Znači, s jedne strane smo imali desni fanatizam, jer moram priznati, mi smo bili fanatici, ne gori od komunista. To je bila bespoštedna bitka.“

Ni dva meseca pre smrti - Borislav Pekić je preminuo 2. jula 1992. u Londonu - u kratkoj izjavi podrške Demokratskom frontu opozicije Srbije, on se zalaže za restauraciju monarhije i to tako kao da hoće veću ulogu kralja u političkom životu nego što je ona u evropskim parlamentarnim monarhijama. Princ Aleksandar Karađorđević će ga posthumno odlikovati Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Za mene, te dve orlovske glave su simbol dva Borislava Pekića - jednog sa kojim sam se nekada davno družio i mislio da ga poznajem i ovog drugog, koga mi je otkrio rat.

Pomoć Slobodanu Miloševiću

Bio sam jedan od onih koji su javno govorili da su za dugu vladavinu Slobodana Miloševića „zaslužni“ ne samo njegovi saradnici i saveznici, plaćenici i poslušnici, već i mnogi njegovi protivnici. Zašto je, na primer, opozicija bila toliko razjedinjena? Nisu li mnogi opozicioni lideri radije sarađivali s Miloševićem nego međusobno? A Miloševiću je koristilo i to što je nacionalistički ekstremizam dela opozicije činio da on u očima domaće i svetske javnosti izgleda kao srpski političar kome nema prave zamene, odnosno sa kojim se mora pregovarati.

Smatram da je u ovom smislu svojim javnim delovanjem i Borislav Pekić često pomagao Miloševiću, bez obzira na to što mu je bio žestok politički protivnik. U emisiji za Jugoslaviju na srpskohrvatskom jeziku, koju je krajem osamdesetih godina imao na Bi-Bi-Siju, Pekić je često, bez imalo dileme i na vrlo oštar način, propagirao upravo ono što je Miloševićev režim govorio i radio. Naravno, njegovi tekstovi su vešto pisani, humor lepršav, ali to ipak ništa ne menja na suštini njegovih poruka.

Tako je Pekić govorio kako Srbija nema nijedan pravi atribut suverenosti i Vojvodina je od nje nezavisna koliko i Mozambik, a srpska komunistička vlast bila je na Kosovu uvek uz Albance i protiv Srba. On s ponosom kaže kako se u Engleskoj u njemu „rađa rodoljub, pa - čemu kriti - i nacionalist“ i tvrdi: „Nijedan britanski izveštač ne javlja da se u toj srpskoj provinciji, nastanjenoj upravo stoga pretežno Albancima, nad Srbima vrši genocid.“ Dosledno ovim stavovima, Pekić će se 7. juna 1990, u svom govoru u Mesnoj zajednici Stari Grad, založiti za „beskompromisniji“ nacionalni program, posebno za ukidanje autonomije Kosovu, i obećati: „Vratićemo našem narodu bestijalno osporenu svetlu istorijsku tradiciju.“

Da dodam kako je Pekić pisao da za Srbe konfederalizam znači pretvaranje Srba van Srbije u obespravljene nacionalne manjine i da su Makedonija i Bosna i Hercegovina veštačke tvorevine. (Pekić čak podsmešljivo piše: Bosna & Hercegovina.)

Književnik Vidosav Stevanović beleži u svom Dnevniku samoće dvanaestočasovni razgovor sa Borislavom Pekićem, o kome je kroz ranije druženje stekao sliku kao o doista tolerantnom čoveku. Sada je, međutim, „Peka“ uporno ponavljao kako je rat sa Hrvatima neizbežan i da moraju biti ispravljene nepravde počinjene prema Srbima. Kao vojnički narod, Srbi će rat dobiti, a Hrvati svoju državu neće ni stvoriti „ako nastave da prave gluposti“.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će preuzimanje vlasti u Avganistanu od strane talibana dovesti do prelivanja krize u okolne zemlje?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner