Početna strana > Polemike > Odgovor Avramoviću, ili ko koga mrzi, a ko se to kome divi i mentalno i fizički i kako hoćete?
Polemike

Odgovor Avramoviću, ili ko koga mrzi, a ko se to kome divi i mentalno i fizički i kako hoćete?

PDF Štampa El. pošta
Miloš Milojević   
ponedeljak, 07. septembar 2015.

Mržnja je teška reč. Naročito u ova politički korektna vremena. Još samo da poneki režimski intelektualac ili dežurna NVO sajber narikača uzvikne odlučno ''Antoniću, fašisto!'' i kočoperni profesor sociologije može odmah da počne da prazni fijoke. Doduše, to sigurno ne bi bio prvi put da intelektualci denunciraju jedni druge, pa tako neću da upotrebim Antonićevu hiperbolu da ono što se sada dešava u Srbiji dešava prvi put još od varvarskih vremena. Istina je da su se takve stvari dešavale još pre nekoliko godina, ali to ne služi na čast njihovim protagonistima. Kao što uostalom ni ovaj Avramovićev napis njemu ne služi na čast.

Imao sam prilike da još pre dve i po godine napišem jedan kraći osvrt na Avramovićevu kritiku članka profesora Antonića. I tada je reč bila pretežno o Vučiću, a manjim delom i tadašnjem premijeru Dačiću, čije je neveselo premijerovanje uglavnom zaboravljeno. Interesantno da su i tada Antonićevi kritičari – a bilo ih je više – uglavnom nastojali da proniknu u prizemne motive koji su Antonića naveli da napiše jednu takvu kritiku. Nije im palo na pamet da neko možda ima jasne i vrlo precizno artikulisane razloge da kritikuje političko delovanje Aleksandra Vučića.

Interesantno je da profesor Avramović i u ovom vrlo kratkom članku koristi sličnu argumentativnu strategiju: on ne da smatra da su Antonićevi razlozi pogrešni, neuverljivi, loše postavljeni ili nešto slično iz polemičarskog arsenala, već mu odriče postojanje bilo kakvih razloga! Mračni, iracionalni motivi pokreću Antonića da se bavi Vučićem jer se premijeru po svoj prilici ništa ne može zameriti!

Na samom početku članka Avramović navodi da je reč o Antonićevom pamfletu, ne političkoj analizi, ne novinskom članku, već antivučićevskom pamfletu! Razume se da sa ostrašćenim, iracionalnim pamfletistima ne može biti ozbiljnog, intelektualo poštenog dijaloga, pa ga mi u Avramovićevom članku ni ne možemo pronaći. Činjenica od posebne važnosti na koju ću se malo kasnije podrobnije osvrnuti je da je Avramovićev provučićevski rečnik praktično ostao nepromenjen prethodne dve i po godine.

Vrhunac intelektualnog nepoštenja i okosnica Avramovićevog polemičkog stila je da se insistira na nekim uzgrednim manjkavostima u tekstu, koji nemaju praktično nikakvog uticaja na njegovo značenje i osnovnu ideju i da se na osnovu tih malenkosti obezvređuje sve napisano. Pri tome se jedan novinski članak, kolumnistički tekst, ocenjuje da je pisan previše slobodno, da se koriste hiperbole u izražavanju i slični elementi koji su tu da tekst učine čitljivijim i zanimljivijim. To Antoniću odlično polazi za rukom. Takva mesta ne bi trebalo ocenjivati kao da su pisana po uzusima akademskih članaka. I tu naravno niko ne bi tražio mesta na osnovu kojih će zasnovati svoju kritiku. Takve kolumne – nekada daleko oštrije – objavljuju se u praktično svim važnim listovima i nikome ozbiljnom ne pada na pamet da nosioce tih ideja proglašava za iracionalne mrzitelje i da olako otpisuje osnovne argumente koji su prezentovani.

U sličnom duhu je nedavno i portal Cenzolovka pisao kako je obeležavanje godišnjice Oluje u Srbiji proteklo uz mešavinu patetisanja, širenje mržnje i ratnog huškanja. Pri tome se isticao slučaj Informera i njegovog neukog uporednog prikaza srpske i hrvatske vojske kao očit primer pozivanja na obračun. Pri tome se nije ukazalo da se slični tekstovi objavljuju u mnogim državama, gde se upoređuju, recimo, ruska i američka vojska, čiji bi okršaj imao daleko teže posledice od sukoba dve balkanske države čije je neveselo stanje oružanih snaga prikazano.

I kao što Cenzolovka u srpskom obeležavanju Oluje nije pronašla ničega dostojanstvenog, uzvišenog ili barem prikladnog, tako ni Avramović kod Antonića ne pronalazi ništa vredno ozbiljne polemike. Pogledajmo sada kako to izgleda kada Avramović zaista pokuša da polemiše sa glavnim tezama Antonićevog teksta. Pri tome podsećam da su glavna tema Antonićevog teksta eventualni motivi za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora u skorijoj budućnosti.

Kada polemiše sa ovim ključnim stavovima u Antonićevom tekstu, Avramovićeva taktika je otužno jasna: normalizovati svaki oportunizam, svako beščašće i svaki pokušaj vlastodršca da se učršsti na vlasti. Ako je i od naprednjačke intelektualne perjanice, mnogo je. Tako da za Avramovića nije nimalo čudno što Vučić raspisuje izbore kada politički dobro stoji iako su prethodni parlamentarni izbori održani pre oko godinu i po dana, u martu 2014. godine!

Ako naredni, recimo, budu raspisani za kasnu zimu ili rano proleće 2016. godine (a sasvim je moguće da se to desi i ranije), to će biti proveravanje biračke volje građana u roku od dve godine kada gotovo svi politički akteri jasno ističu da nikakvih znatnijih promena na političkoj sceni nije bilo. Da li bi profesor Avramović bio iznenađen kada bi Aleksandar Vučić raspisivao izbore dva puta godišnje?

Profesor Avramović naravno ima za pravo kada navodi da takav Vučićev oportunizam i grozničavi juriš da se produži vlast nisu ništa novo. Razume se da nisu, jer Vučić nije prvi diktator u pokušaju u istoriji, Ali su i dalje oportunizam i političko beščašće koji se daju opravdati samo jednim vulgarnim stranačkocentričnim utilitarizmom. Svako ko pročita članak profesora Avramovića, shvatiće da je takvo antietičko stanovište u potpunosti prihvatio.

Avramović pokušava da ukaže na paradoks u Antonićevom tekstu i to prilično izričito: Pa šta da mislimo? Ako dobro stojiš u biračkom telu, ne trebaju ti izbori! Imaš projekte bez rezulatata, a veliku podršku u narodu! Pročitajte ovaj navod više puta jer ćete malo gde rečitije naći na svedočanstvo svojevrsne samodovoljnosti koja isijava iz naprednjačke žabokrečine u šta se pretvorio politički život u Srbiji. Izbori tako ne služe kao instrument za usaglašavanje sastava delegatskih tela sa političkom voljom građana. Ma ne, oni se uopšte i ne tiču građana. Oni su potrebni ili nisu potrebni Vođi, oni pogoduju ili ne pogoduju Njegovim ciljevima, oni se daju opravdati samo u kontekstu njegovih poriva. Ako se ne varam, to je ključna poenta Antonićevog teksta?

Avramović se tobože čudi kako je moguće da Antonić upada u navodnu protivrečnost kada u istom tekstu kaže da su naprednjački najavljeni projekti mahom propali (vile Tomine svite se ne računaju!) i da Vučić i dalje uživa visoku podršku u biračkom telu. Ja tu ne vidim nikakvu protivrečnost. Zapravo jedan mnogo poznatiji diktator je uživao, na zaprepašćenje američkih posleratnih cenzora i doušnika, daleko veću podršku svog naroda. Moram da se ogradim da ne poredim Vučića sa tim diktatorom, prvopomenuti je daleko ređe imao histerične ispade i to mahom pri kraju svoje dugotrajne karijere. Ali jedna interesantna paralela se nameće. Nemački kancelar kome su se divili i neki ondašnji jugoslovenski političari često je neke suštinske strateške poteze vukao kada bi iscrpeo prethodne mogućnosti[1]. Kada se činilo da jednostavno ne zna više šta da radi.

Čini mi se da i najava prevremenih parlamentarnih izbora može da se uklopi u ovaj šablon ishitrenog i nemaštovitog delovanja. Ali plahovita fortuna, kako je to Antonić istakao, pozivajući se na nedavnu srpsku političku istoriju, zna baš takve poteze da nagradi fijaskom.

Na kraju da se vratim na jedan momenat na koji sam ukazao na početku članka. Zašto sam se pozabavio ovim Avramovićevim tekstom, a ne nekim drugim naprednjačkim kolumnistom? Razlog je zato što verujem da Avramović oslikava jedan trend. Naime, pojedini intelektualci, javni delatnici različitih profila podržavali su svojevremeno naprednjake verujući da će oni zauzeti patriotski stav, odnosno da će nedvosmisleno štititi nacionalne interese kada dođu na vlast.

Po početku njihove vladavine, mnogi su verovali da su pro-EU retorika i ulizištvo Zapadu samo privremeni ekscesi dok ne stanu na noge i učvrste svoje pozicije. Ali mnogo vremena je prošlo, razni talovi su postignuti, a kusanje iz naprednjačkog kazana za neke se pokazalo kao vrlo oportuno. I sada, umesto da se brani neka konkretna Vučićeva politika kao što je Avramović pokušao da to čini 2013. godine pišući o Vučićevoj kosovskoj politici, prešlo se na odbranu lika i dela samog vođe. I ta odbrana postaje sve ostrašćenija, nemaštovitija, bez trunke otklona, uz uverenje da kritičari režima to mogu da rade samo iz mržnje ili kao deo neke belosvetske zavere.

Bilo bi interesantno kada bi profesor Avramović razjasnio šta sadašnji režim implementira od pažljivo artikulisane nacionalne kulturne i prosvetne politike u njegovim mnogobrojnim člancima i nekoliko knjiga? Neki naprednjački puleni još uvek pokušavaju da prodaju uverenje kako nas još uvek čeka neki Vučićev nacionalni obrt, ali pitanje je da li neko još uvek to može da poveruje. Osim ako, poput profesora Avramovića, ne stekne čvrsto uverenje da su Vučićevi politički interesi legitimno izjednačeni sa nacionalnim interesima srpskog naroda?

A u sve užem asprtimanu odbrambenih mera koje stoje na raspolaganju intelektualnim braniteljima Vučićevog režima, ne treba da nas čudi da se ti članci svedu na iskreno pitanje fiktivnog debeovskog operativca Luke Labana iz Profesionalca Dušana Kovačevića: Ko vas plaća da toliko mrzite našeg predsednika?


[1] Neću nabrajati autore koji zastupaju ovakav stav da se ne bih priključivao naprednjačkoj maniji nekontrolisanog nabrajanja učenih nemačkih imena.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner