понедељак, 13. јул 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > О лажима и моћима – одговор Радошу Љушићу
Полемике

О лажима и моћима – одговор Радошу Љушићу

PDF Штампа Ел. пошта
Гојко Тешић   
понедељак, 15. јул 2013.

(Данас, 13.7.2013)

Одговор на текст Радоша Љушића „Удворичко писмо незајажљивог хонорарца“

У свом отвореном писму првом потпредседнику Владе Александру Вучићу, између осталог, упозорио сам да у Србији постоји посебан сој људи којима су зло и мржња њихов аксиолошки став, лажи, обмане јавности, полуистине, клевете њихов су начин деловања на јавној сцени, простаклук и примитивизам – начин комуникације. То им је модус вивенди, спиритус мовенс, разлог постојања...

Готово сам задивљен да се у том типолошком приказу препознао и в. д. с.г, иначе симбол вишестраначја у њему самом – у свему наведеном и огласио својом пасквилом „Господине Вучићу, проверите пословање Службеног гласника“ (у последњој реченици још је непосреднији, па написа „Вучићу Александре!“) и нехотице потврдио све што сам у тексту „О понижавању људи и културе“ назначио као особине једног дела штеточинских посленика на културној и политичкој сцени Србије.

Ипак, све у свему, и најпрецизније, о освети је реч. Оној најприземнијој. Његова пасквила је заправо окаснели одговор на мој текст „Како је писац постао проблем“, објављен у „Политици“ 1. децембра 2004. године, у којем сам стао у одбрану ухапшеног писца Радослава Петковића, тада тек смењеног директора Завода за уџбенике, боље рећи у часу када је функцију господара преузео управо овај и у Службени гласник недавно доведени стручњак за чистке. У Завод је дошао, као дика Демократске странке Србије, да направи ред (па су тако неки на правди Бога ухапшени – а потом им је Завод после судских одлука морао исплатити силне одштете!) – што је заправо коначни резултат надалеко чувеног велемајстора за увођење реда у финансијским и другим пословима у јавним предузећима. Ево тог текста у целини:

Радош Љушић

„Несрећна је, тужна је, јадна је земља у којој је угледни писац постао највећи проблем у временима у којима доминирају најопскурнији и најмонструознији злочинци, разноврсни и многобројни ратни и антиратни профитери, лопови чија се тежина не може ничим описати, полусвет огрезао у кичу и немерљивом, неописивом и необјашњивом благостању (од раних деведесетих па све до данашњих дана!) који нам се свим силама намеће као образац неподношљивог криминала. И ругају нам се, и понижавају нас, и прете нам на сваком кораку.

Један од безобразно богатих, пребогатих, обрадова нас истином да педесетак људи у Србији држи сав национални капитал, влада несрећницом у сваком погледу. Важан, и, зашто не рећи, један од најзначајнијих писаца Радослав Петковић постаде највећи проблем – иако у тзв. истражном поступку с њим нико није прозборио ни речи. Кажу озбиљни и одговорни људи (подвлачим људи! – а таквих је у земљи Србији/Страдији све мање и мање!) да се никоме не може пресуђивати док се кривица не докаже. Кога то у овој ојађеној земљи тангира.

Радослав Петковић 

У земљи у којој окорели криминалци и злочинци разних фела и дан-данас вршљају и опасност су за живот сваког појединца – напречац, писац је проблем, не би ли се заташкали много већи јади који су нас спопали. Каква ли чуда, нису то они којима су никла бајколика здања, отицале огромне количине новца у још бајковитије оазе по разним морима и океанима... Држава у којој је владајућа вредносна парадигма тзв. најцрња жута штампа, таблоиди и таблоидне телевизије – интелектуални олош упакован у криминални миље (више је у овој ојађеној земљи суперлуксузних блиндираних аутомобила са затамњеним стаклима, џипова свих модела, двораца које смо могли пронаћи само у бајкама, итд., итд!!!), него трактора и других пољопривредних машина „у земљи сељака на брдовитом Балкану“ – тешко да може имати среће. Зашто је писац онај који би требало да плати цех за све!?

Звери-криминалце нико не сме да дирне јер би му одлетела глава у први јарак или у неку јаму заливену кречом. Страшна је помисао да је писац тај кога треба изоловати од својих најближих, јер, не дај боже, може помутити послове у истражним радњама –а ту, не тако давно, сви знамо да су неки од највиших државних функционера, каквог ли цинизма, апсурда, безочности, па и срамоте – били дадиље онима којима се данас суди за најтеже злочине. Да ли се то заборавило – и да ли се то уопште сме заборавити?! И да ли би такви коначно морали да положе рачуне не би ли се могло кренути у нешто што бар може бити боље сутра.

Није се прославио нико ко је хапсио писце – ма о каквој се кривици радило. А нарочито не они који пре било каквог процеса, па био он и кафкијанског типа, унапред пресуђују. Има у овој несрећној средини оних монструм-типова који су склони да измисле кривицу, да вас прибију на стуб срама, да вас оцрне, да организују нечувену хајку само зато што нисте с њима, или не дај боже не слажете се с истим демонским мизантропима.

Па зар смо заборавили све оне милошевићевске милијардерске лопуже које су се обогатиле на сиротињском зноју створивши моћне личне компаније, на пљачкама које надмашују и саму фантастику! Па зар смо олако прешли и преко оних који су мењали боје и заставе, партијске књижице и газде – не би ли сачували свој баснословни иметак.

И Домановић и Нушић би, дубоко сам у то уверен, у земљи Србији данас били у чуду.

А о достојанству, о угледу, о пријатељству, о невољи, о подршци – нико ни речи да прослови. Они властодршци који писце понижавају на најгнуснији начин (ма о чему да је реч!) тешко да су створења с људским ликом. Таквих је, на жалост, данас и овде све мање. Зар то није разлог за узбуну. О подвалама и мимикрији је реч!“

Тако, дакле, писах далеке 2004. не слутећи да сам починио смртни грех и не помишљајући на газду који ме је те прводецембарске ноћи скрушено позвао говорећи да ми то није требало! Зашто је он себе пронашао у тој причи ни дан-данас не знам. Али освета је стигла...

У Гласник је дошао као дика Српске напредне странке, односно као извршилац строго поверљивих послова, то јест са сличним задатком који је, очигледно, сам себи наметнуо: да блати и протерује људе, да разори његову досадашњу драгоцену издавачку визију, те далекосежан пословни програм. Укратко, у њему имамо вишепартијског прелетача, такорећи најузорнији и најизразитији примерак вишепартијзма у једном лику.

Оно што његову стратегију чистки чини јединственом, непоновљивом у Србији јесте методологија коју обично користе потказивачи, денунцијанти, уходе, клеветници, интелектуалне и моралне протуве – наиме, сви они који су спремни на све и свашта. И зато је страх код људи од господара такве врсте сасвим оправдан.

Шта вишепартијски систем у једном човеку синтетише, оном који је сада високопартијски угледник на дужности уништитеља Гласника (ангажман свог вишепартијзма увек је добро уновчавао!) – шта демонстрира у својој пасквили!? О лажима је, дакле, реч:

(1) Апсолутна је лаж да ми је у 2012. години из Гласника (боље рећи са свих могућих страна – плата и хонорари са Гласниковим - укупно нису износили толико!) уплаћено 4.551.103 динара.

(2) Ноторна је неистина да сам примао месечно 112. 000 (како рече „не рачунајући мобилни телефон“ и “друге привилегије”). Што се мојих хонорара у Службеном гласнику тиче писмено сам затражио од в. д.-овца да ми се у надлежној служби таксативно дају подаци о мојим примањима – отишао сам код службенице и када су они били спремни за штампу исти је забранио да ми се дају у том облику јер је знао да је ухваћен у лажи. Имао сам уреднички хонорар као и остали уредници. Било је и нешто дневница с путним трошковима, али оне не улазе у лична примања. Потврда коју сам о својим примањима добио за пореску пријаву – казује да сам у 2012. примио много мање. Тај једино релевантан папир једино в. д.-у није релевантан!

(3) Не само да сам уредио неколико стотина књига, већ сам многе књиге и приредио за Гласник (Александра Флакера, Светозара Петровића, Лубомира Долежала, Панкрте итд., итд.) за шта нисам добио ни пребијене паре. А што се уредничког рада и одговорности на том месту тиче – понајбоље говоре и књиге и аутори које сам објавио. Уз то, на свим откупима за библиотеке највећи број наслова и највећи број књига је био откупљен баш из колекција које сам ја уређивао. О награђеним ауторима и наградама које сам добио нећу ни да говорим. О томе в. д. ћути, њега те чињенице уопште не занимају!

(4) Нисам примио ни филера за књиге које сам написао и приредио, а објављене су у саиздаваштву („Српска књижевна авангарда“ – распродата, потом „Романи српске авангарде“ у две књиге – све наведене књиге нису ни припремане у Гласнику). Савест ми је мирна: сваки динар који сам од Гласника примио, најодговорније сам оправдао – то је знано и добронамернима и злонамернима.

(5) Најбезочнија је лаж да сам од Гласника примио било какав хонорар за приређивање Дела Станислава Винавера. Најзлонамернија је измишљотина да ми је тобожњим анексом (!!!) за приређивање другог кола дела предвиђено још 2.129,895 динара!

(6) Бесмислица је да сам у Гласнику имао било какве привилегије.

(7) Смешна је и провидна прича да је Слободан Гавриловић одбио место уредника. Извештио се хазјајин у тој врсти превара: нуди нешто за шта већ зна да неће дати него ће људима још и одузети, па чак их и криминализовати. Али за овај случај нуђења или одбијања постоји најмање пет сведока.

Слободан Гавриловић

(8) Сасвим је небитно где живи Бранко Кукић, да ли у Београду или Чачку – један је од најбољих уредника не само у Србији – а своје обавезе је испуњавао на најпрофесионалнији и најодговорнији начин, и уређивао је баш објављујући високопрофитабилне, а и у сваком смислу изузетне књиге.

(9) Високоморална личност и есесеновска перјаница страсно предочава јавности лична примања неких уредника – чини нешто што је у свакој цивилизованој земљи кривично дело, али не хаје он за то. Воли да завирује у туђе новчанике, а о себи и својим примањима ћути. Поготову оним хонорарима које је противзаконито примао у десетинама и десетинама хиљада евра од Завода у временима када је у њему господарио и харао. И некако у то време направио и породичну мануфактуру звану „Фреска“, гле чуда (!), за непрофитабилно издавање уџеника!? Међутим, занимљиво би било да одговори јавности како је разрешио проблем своје две плате и хонорара за ушешће на научном пројекту – и то сад кад, и у овој 2013, влада такође енормна незапосленост, на шта је он страшно осетљив. Занимљиво: отераш радника на улицу а онда си погођен причом о незапослености!

Још мало, али о неинформисаности.

Нисам члан Главног одбора Демократске странке.

Нисам председник Надзорног већ Управног одбора Народне библиотеке Србије.

Нисам уредник књига које су требало да се појаве у саиздаваштву са Београдском књигом.

Тврди в. д. да није прекинуо издавачке пројекте „Корени“ и „Фреквенцијски речник“, а приређивачу је наложио да престане с послом, са САНУ раскинуо уговор, а академика Александра Костића (иначе носиоца права за „Фреквенцијски речник“) најурио је из Гласника. Али та му истина, очигледно, не одговара, јер је он велики национални стратег, „просветитељ” и „мисионар”. Хвали се заустављањем пројеката, махом мојих, а не каже којих све још: тај с Београдском књигом јесте приређивање – а не уређивање – више од 30 књига авангардне књижевне периодике. Заборавио је да каже да је раскинуо издавачки уговор са Чигоја штампом за дела Бранка Миљковића. А, изгледа, неће бити ништа боље ни са делима Радомира Константиновића... Прекинуо је издавање „Звучне књиге“. Није лако сетити се свих непочинстава, а све их је више и више...

Александар Вучић

Својим епохалним захватом чистки – мораће да укида и библиотеке најурених уредника, јер су оне, ипак, интелектуална и морална својина оних који су их покренули. Да не буде забуне: то му и јесте намера. Гаси библиотеке, гаси књижаре, одјурио је уреднике како он рече „најбоље у држави“. Тера људе на улице са уговорима на одређено време и тиме се дичи – а тако је сирома осетљив на велику незапосленост! Неспорно, прави човек на правом месту, и зато, како он написа, „Вучићу Александре“, заиста отиђите у „Службени гласник“ и уверите се лично како Ваш проверени кадар („угледни члан“, како сам обзнани за себе) изузетно успешно уништава донедавно најзначајнију издавачку институцију Србије, која је била светионик и науке и уметности и културе у најширем значењу те речи и ван граница наше државе.

Шта овоме још додати? У овом случају могућно је дописати још прилично ствари, јер зло се не да исцпрсти у хиљаду и нешто речи нити је језик увек способан да се носи са духом зла. Мој скроман предлог гласи: да се без одлагања повуче прави потез пре него што пропаст узме неизлечивог маха, наиме да се из Службеног гласника уклони изазивач штете пре него што трагичне последице по српску културу и науку буду непоправљиве. Надам се да изазивач штете није недодирљив. Или јесте?

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер