Početna strana > Polemike > O dijalogu (ili još jednom o fusnotama i barikadama)
Polemike

O dijalogu (ili još jednom o fusnotama i barikadama)

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
ponedeljak, 08. decembar 2008.

Rastislav Dinić je u svom tekstu "Mali čovek, ili o fusnotama i barikadama"[1] podvrgao kritici moj članak "Poraz gej lobija"[2]. Njegova osnovna primedba tiče se fusnota. On tvrdi da se moje fusnote mogu podeliti u tri grupe: 1. one u kojima se falsifikuju relevanti izvori; 2) one u kojima se navode nejasni, nedorečeni ili nepostojećei izvori; 3) one u kojima se navode irelevantni ili ideološki obojeni izvori. Odgovoriću na ove prigovore.

1.

Kao primer falsifikovanja relevantih izvora Dinić navodi moju rečenicu da "istraživanja pokazuju razliku u materijalnom položaju između homoseksualaca i heteroseksualaca" koja se završava fusnotom u kojoj se pominje knjiga A. Gluckman and B. Reed,HomoEconomics. On kaže da se u toj knjizi zapravo kritikuju takva istraživanja i da ja svoje tvrdnje potkrepljujem pozivanjem na izvore u kojima se tvrdi baš suprotno. "Ako ovo i nije strogo gledano falsifikat", velikodušan je Dinić, "onda je svakako kršenje svih boljih običaja akademskog i novinarskog poštenja". Pošto ja mislim da su homoseksualci bogatiji od ostalih, poenta je celog Dinićevog teksta, ja sam samo još jedan od onih desničara koji svuda vide zaveru Jevreja, homoseksualaca ili masona, protiv običnog, malog čoveka.

Kao odgovor na ovu primedbu meni ne preostaje ništa drugo do da pozovem čitaoca da ponovo pogleda moj tekst. Iz njega se, najpre, vidi da ja uopšte ne mislim da je homoseksualizam usredsređen samo u višim društvenim krugovima. "Homoseksualizam nije samo `zabava bogataša`", kažem ja. "Reč je o tome da su bogatiji i obrazovaniji homoseksualci spremniji da javno upražnjavaju svoj `stil života` i da se bore za afirmaciju `gej prava`. Pripadnici radničke klase, pokazuje jedno istraživanje, i kada su homoseksualci, manje su skloni da sebe opišu kao gej osobe, češće nastoje da žive heteroseksualnim životom i slabije su uključeni u gej zajednicu", piše u mom članku.

Homoseksualnost, dakle, prema mojoj interpretaciji koja stoji u samom tekstu, nije rezerevisana samo za više slojeve, nego su viši (i obrazovaniji) pre spremniji da je priznaju. Upravo to je i objašnjenje zašto istraživanja često pokazuju viši materijalni (društveni) položaj homoseksualaca. To kažu i kritičari tih istraživanja. Dinić me, tako, optužuje da u fusnotama prikrivam baš ono što u glavnom tekstu i tvrdim. Doista neobičan način prikrivanja.

Dinić može da mi prebaci da se ta istraživanja u samom tekstu sa metodološke strane ne kritikuju. Ali, to uopšte i nije bio predmet razmatranja mog teksta. Ako čitalac pogleda kontekst u kojoj je rečenica koju citira Dinić videće da ona stoji kao uvod u objašnjenje zašto je, iako je Obama ubedljivo dobio izbore u Kaliforniji (7,6 prema 4,6 miliona glasova), na referendumu pobedila, uslovno govoreći, konzervativna strana. Moje objašnjenje je da su niži slojevi, koji su Obami doneli pobedu, u pogledu homoseksualizma konzervativniji od viših. U tom konketsku ja, dakle, pominjem istraživanja koja kažu da homoseksualci više zarađuju. No, odmah zatim kažem da je homoseksualnost prisutna i kod radnika, samo što oni, za razliku od viših slojevia, nisu spremni da je priznaju. Homoseksualizam je svakako kao "stil života", "identitet" i "društveni angažman" prisutniji u višim nego nižim slojevima. "Dok radnici i niži slojevi svoj način života vide kao `nužnost`, visoko vrednujući zajednicu (porodicu, kolektiv, komšiluk), dotle pripadnici viših klasa svoj način života vide kao lični izbor, kojim se mogu ponositi", kažem ja. Suprotstavljenost ova dva načina života meni služi kao objašnjenje zašto niži slojevi glasaju za ekonomsku politiku Demokrata, ali ne i za njihovu "gej/lezbo agendu".

Zašto sam onda pominjao ova istraživanja? Iz toga što ova istraživanja, odnosno objašnjenje njihovih rezultata, nisu savršena, nikako ne sledi ni da su ona irelevantna. Ova istraživanja ne pokazuju tačan klasni raspored homoseksualaca u društvu. Ali ova istraživanja pokazuju da homoseksualnu zajedicu – dakle samosvesni i društveno aktivni deo homoseksualaca – čine pre svega pripadnici srednjih i viših slojeva. Ova istraživanja nisu relevantna za sve homoseksualce u nekome društvu. Ali jesu za one koji pripadaju homoseksualnoj zajednici – dakle, specifičnom segmentu društva sa identiteom i akcionim potencijalom. A upravo se u tom delu društva obrazuje "gej lobi" čije delovanje razmatram u svom tekstu.

Pošto kolega Dinić voli pojednostavljene analogije, poslužiću se i ja jednom, kako bih što slikovitije objasnio da iz toga što neko istraživanje ne pokazuje ono što misle njegovi autori, ne sledi i da je ono nerelevantno. Jedan istraživač je, kao što znamo, bio ubeđen da je zemlja koju je otkrio zapadna Indija. Drugi istraživači su zatim utvrdili da to nije Indija već novi kontinent. Da li to onda znači da istraživanje o kome je reč nema vrednost? Naravno da ne. Tako se može reći i da istraživanja, koja pominjem, nisu dokaz višeg društvenog položaja homoseksualaca, ali jesu pokazatelj relativno dobrog društvenog položaja homoseksaulne zajednice – tj. njihovog samosvesnog i društveno aktivnog dela.

Nema sumnje da bi kolega Dinić, koga sam imao čast da upoznam kao inteligentnog i posvećenog studenta, ovu distinkciju lako razumeo samo da je mom tekstu prišao sa manje želje da me raskrinka kao nesolidnog autora i violentnog desničara. Takođe sam siguran da bi se kolega Dinić, samo da je manje strasno prišao "raskrinkavanju" setio akademskog pravila da kada vam neki izvor nije dostupan, onda ga citirate prema drugom izvoru u kome se on pominje. Dakle, u inkriminsanoj fusnoti lepo stoji: "Prema jednom starijem istraživanju (Overlooked Opinions survey, 1990), 34% gej i lezbijskih osoba imalo je prihod veći od $50.000, dok je taj postotak u ukupnom stanovništvu iznosio 25% (A. Gluckman and B. Reed, 'The Gay Marketing Moment', in A Gluckman and B Reed, Homo Economics; Routledge, 1997)". Ja nisam imao direktan uvid u Overlooked Opinions survey, pa sam ga citirao prema Glukmanu i Ridu. U čemu je tu falsifikat? U čemu sam ja svoje čitaoce doveo u zabludu? Još jednom napominjem da sam ova istraživanja, o kojima sam u "inkriminasanoj" rečenici obavestio čitaoca, odmah u sledećem delu teksta stavio u odgovarajući (kritički) konketst. Nema falsifikata, nema dovođenja  u zabludu – osim, možda, za isuviše "strasnog" čitaoca koji u štivu vidi i ono što u njemu ne stoji. Ali, to je možda manje problem pisca, a više problem "strasti" toga čitaoca.

2.

Drugu grupu mojih fusnota, po Diniću, čine one u kojima se navode "nejasni, nedorečeni ili nepostojeći izvori". "Nepostojeći izvor" je, verovatno, moj tekst u "Politici" koji više nije na ranijoj mrežnoj adresi jer je, "Politika", u međuvremenu, reorganizovala sajt. Moja greška je što sam dao staru adresu. Ali, moj članak ipak nije "nepostojeći izvor". Dinić je, kao što se vidi iz njegove kritike, ovaj moj tekst lako pronašao. Otuda se može reći da je to jednako "nepostojeći izvor", koliko je i gore pominjana fusnota o istraživanjima "falsifikat".

U "nejasne" i "nedorečene" izvore Dinić svrstava moje pozivanje na članke iz "Politike" i "24 časa". Pošto tekst nisam pisao sa ambicijom da ga objavim u naučnom časopisu, već u novinama i na internetu, kao izvore sam koristio i novinske članke. Pa šta? U članku iz "Politike" pominje se još jedno od "spornih" istraživanja, čiju relevantnost i sam smatram ograničenom. Zašto bih onda u vezi tog istraživanja morao da budem precizniji nego što sam bio? Za potrebe svog novinskog/internet članka, a u vezi stvari koja nije ključni deo moje argumentacije, koristio sam drugi novinski članak. I? Kada budem pisao naučni rad "o relevantnosti iskustvenih istraživanja klasnog položaja homeksualaca" ja ću citirati pun naziv istraživanja, naručioca, autore i sl. U kontekstu novinskog/innternet teksta i ono što sam naveo sasvim je dovoljno.

"Kontekst" je ključna reč i za korišćenje lista "24 sata". Ja sam ga pomenuo u sklopu objašnjenja zašto su "obični" ljudi u Kaliforniji glasali protiv "gej-agende". Tvrdio sam da su bili iritirani neprestanim terorom "političke korektnosti". U tom kontekstu sam pomenuo i članak iz "24 časa" u čijem naslovu je stajalo da A. Švarceneger, guverener Kalifornije, ukida reči "mama" i "tata" u školama. Dinić me ispravlja i kaže da takav zahtev u doslovnom smislu nikada nije postojao, već da je samo reč o preuveličavanju koje dolazi od kritičara "antidiskriminacionih" mera koje su tada bile uvedene u kalifornijskim školama. Možda to i jeste bilo preuveličavanje. A možda i nije? Zar Dinić stvarno nije čuo za "edukativne" knjige kao što su "Heder ima dve mame" (HeatherHas TwoMommies) i "DŽeni živi sa Erikom i Martinom" (Jennylives withEric andMartin)? Da li su i te knjige "nepostojeće" i "preuveličavanje"? Ja mislim da strah ljudi u Kaliforniji, da će ubrzo doći na red i bukvalan zahtev da se PK primeni i na "mamu" i "tatu" iz bukvara, nije bio bez ikakvih osnova. Dinkić tako ne misli. Ali, bilo kako bilo, taj strah je moje objašnjenje zašto je došlo do poraza "gej agende" na referendumu u Kaliforniji. Članak iz "24 sata" mi je poslužio samo da nešto kažem o tom strahu.

Ja taj strah, moram da kažem i to, sasvim razumem. Znam da svaka ideologija teži da ispuni celokupni prostor društvenog polja. Tako je, za naših života, bilo sa komunizmom. Tako je bilo sa nacionalizmom. Tako će, možda još za naših života, biti i sa liberalizmom. Odbaciti razmišljanje o toj opasnosti, pod izgovorom kako ta opasnost navodno postoji samo u listu "24 časa", dosta je plitko i ne previše u skladu sa inteligencijom gospodina Dinića.

3.

Treću grupu fusnota, po Diniću, čine one u kojima se navode irelevantni ili ideološki obojeni izvori. Dinić mi prebacuje da su mi glavni autoriteti, kada govorim o uticaju gej lobija u SAD, američki desničari kao što su Patrik Bjukenen, Majkl Sevidž ili Dejvid Noubl. Zatim Dinić citira neke druge njihove stavove, inače karakteristične za američku desnicu. Pošto misli da je tako diskvalifikovao ove "izvore", on ujedno misli da je time diskvalifikovao i čitavu priču o delovanju gej lobija u SAD.

Najpre, lobističko i interesno delovanje je sasvim legalno u SAD. U svom tekstu sam naveo imena više homoseksualnih organizacija i lobi grupa koje su uticajne u SAD. Problem, međutim, nije u legalnosti lobija, već u tome da je uticaj homoseksaulne zajednice daleko širi od javnih lobi grupa.

Navešću jedan primer. Ni jedna gej ili lezbo grupa javno se ne zalaže da se u filmovima i serijama homoseksualci prikazuju isključivo u pozitivnom svetlu. Ipak, danas nema serije ili filma u kojima homoseksaulci nisu simpatični, nenasilni, kulturni, vedri... Američke serije i filmovi su prepuni nasilja. Ipak, kada ste poslednji put, u holivudskoj produkciji, videli da je neko nasilje počinila gej osoba, i kada je neki negativni lik bilo koje filmske drame bio gej?

Oni koji kritikuju delovanje gej lobija u SAD smatraju da to nije posledica nikakve "osetljivosti" teme i želje da se dodatno ne stigmatizuje jedna "diskriminisana" kategorija ljudi, već da je to rezultat dosta brutalnog delovanja neformalne cenzure, koju sprovodi holivudski gej lobi. Takve i druge optužbe, na osnovu svedočenja iz same holivudske industrije koje sam i ja pomenuo (Majkl Ovic), iznose prvenstveno desničari i o takvim optužbama ja izveštavam. Dinić bi možda tim optužbama više verovao da njih iznose levičari. Ali, tako nešto nije baš moguće očekivati, pošto je američka levica, po definciji, prijateljska sa GLBT pokretom.

Ja lično bih, međutim, najviše verovao nekoj ozbiljnoj akademskoj studiji o celom tom problemu. Ali za takve studije, onoliko koliko sam se bavio ovim pitanjem (a to je zaista bilo uzgred), jednostavno ne znam. Iz toga, međutim, što su takve studije nepoznate, ne sledi ni da problem ne postoji. O akademskom konformizmu, na američkim univerzitetima, o izbegavanju "osetljivih" tema, o negovanju striktne "političke koretnosti" dosta je pisano. Meni, recimo, vrlo autentično deluje svedočenje Roberta Borka, nekadašnjeg sudije i profesora ustavnog prava na Yale Low School. On iscrpno opisuje atmosferu "mini francuske revolucije" koja je vladala na američkim univerzitetima krajem šezdesetih, i postepeno pretvaranje te "revolucije" u surovu vladavinu "političke korektnosti"[3]. Dinić, naravno, može i Borka da diskvalifikuje kao akademskog desničara. Ali, čim javno progovorite o onome što mnogi misle, vi dobijete tu, ili neku drugu etiketu. Ljudi jednostavno ne žele da imaju probleme i zato izbegavaju određene teme. Na kraju, kao rezultat opšteg konformizma, tim temama se najviše bave oni koji se ne boje da sebe svrstaju u desnicu, ili se jednostavno ne boje te etikete. Tako, o gej lobiju danas u SAD najglasnije govore ljudi kao što su Bjukenen ili Sevidž. Ali to, samo po sebi, ipak ne može biti dokaz da je postojanje ovog lobija (i u njegovom zakulisnom  smislu) puka fantazija.

Ili, da se opet poslužim jednom analogijom (istina, možda malo grubom, ali ne i sasvim netačnom). Prvi, najglasniji i najuporniji kritičari nacionalsocijalizma bili su komunisti. I sami komunisti su mogli da se zbog različitih stvari diskvalifikuju. Ali, da li su sve te diskvalifikacije komunista bile dovoljne da se kaže da je sa nacionalsocijalizmom sve ipak u najboljem redu? Isto, najoštriji kritičari zakulisnog delovanja gej lobija u SAD su desničari. Ali, njihova (dis)kvalifikacija kao desničara nije nikakvo jamstvo da je baš sve sa ovim lobijem kako treba.

* * *

Na kraju, nekoliko reči i o barikadama. Dinić istrže iz konteksta jednu moju rečenicu iz studije "Kulturni rat u Srbiji". U toj studiji ja tvrdim da u Srbiji postoji jedna vrsta neobjavljenog rata koji se vodi protiv određenih vrednosti. Ja sâm sam protiv svakog rata. Ali, niko ne treba da misli da uništavanje tradicionalnih vrednosti može proći bez otpora. U tom kontekstu i ja kažem da ću biti jedan od onih koji će se braniti.

Ja sebe vidim kao političkog liberala, ali i kulturnog konzervativca. Takva pozicija nije retka[4]. Ona, između ostalog, podrazumeva striktno poštovanje nečije slobode, lične sigurnosti i prava na privatnost, ali i odbranu javnih, tradicijom potvrđenih vrednosti, od "privatizacije" odn. relativizacije i urušavanja u ime slobode i privatnosti. U tom smislu, ja zaista mogu da, neprotivrečno, osuđujem svako nasilje protiv LGBT pojedinaca, ali i da ne pristajem na redefinisanje pojmova kao što su "brak" ili "(ne)diskriminacija".

Nikada nisam bežao od dijaloga o toj, ili bilo kojoj drugoj temi. Ali, voditi dijalog sa nekim predstavnicima "druge Srbije", pa i gej zajednice, često je, nažalost, značilo samo biti izložen najgorim vulgarnostima, pa i pretnjama fizičkim nasiljem[5]. Takvih vulgarnosti i pretnji u tekstu Rastislava Dinića, na sreću, nema. Već to je izvestan napredak dela druge Srbije okupljenog oko "Peščanika", koji valja pozdraviti. Ipak, ono što u tom tekstu ima, jeste nesumljivi višak malicioznosti i želje da se protivnik diskvalifikuje ne samo u pogledu njegovih društvenih i političkih ideja, već i u pogledu njegove elementarne intelektualne korektnosti. To je ono na šta su ljudi iz akademskih krugova, kao što to Dinić dobro zna, dosta osetljiviji. To je ono što im možda i teže pada od najvulgarnih uvreda, karikatura i fotomontaža koji se distribuiraju po brojnim sajtovima "druge Srbije".

Odatle i ovo moje reagovanje u "Peščaniku", dakle na "teritoriji" za koju se može reći da je sve drugo osim da je otvorena za drugačija mišljenja. Vi imate svoju društvenu ideju, ja imam svoju. Da li je moguće iznositi te ideje korektno i bez uvreda? Ja mislim da jeste i oko toga se trudim. Mislim da nikoga nisam uvredio i čak i internet tekstove opremam fusnotama. Vi mi sada kažete da čak ni to više nije u redu, kažete mi da ne samo da nisu u redu moje ideje, već i da sam ja u celosti nekako sumnjiv, neispravan i pogrešan. Zaista? Ako vam je lakše da tako nosite sebe i svoje ideje, samo napred. Ali, ja ću iz ove sadašnje diskusije sa Dinićem dosta toga naučiti (makar da moram biti precizniji i akribičniji u onome što pišem). A vi? Hoćete li i vi nešto naučiti? Ili ćete ostati tamo gde ste i bili, uvereni da sve znate i da vam vaša ideologija daje moć da o svemu i svakome možete da presuđujute? Ali, ako se ikada zapitate šta će se desiti u budućnosti ne treba da imate nikakve sumnje: budućnost i dogmatska arogancija teško da u ikada išli zajedno.


[3] Robert  H. Bork, Slouching Towards Gomorrah: Modern Liberalism and American Decline, Regan Books, New York 1996, pp. 36-55, i dalje.

[5] vidi primere mom tekstu «Psovačka strana `druge Srbije»,http://www.nspm.rs/kulturna-politika/psovacka-strana-ldruge-srbijer.html

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner