Napad Nebojše Krstića na analitičare (2)

Bojim se da ću biti dosadan ako ponovo protestujem zbog manira S. Antonića i Đ. Vukadinovića koji zloupotrebljavaju stranice „Politike“ da bi plasirali svoje sudove o izdajnicima i patriotama.

Slagao bih ako bih rekao da me to trpanje u izdajnički koš čini ravnodušnim. Ne znam kojim su svojim činom Dušan Bataković ili Trivo Inđić zaslužili ovakve uvrede. Ali, hajde da se ne zaklanjam iza ovih imena, ne znam ni čime je moja malenkost to zaslužila.

Običan sam, prosečan građanin ove zemlje. Paćam porez. Služio sam armiju. Bio sam učesnik u ratu 1999. godine. Nisam osuđivan. Da li je onda mnogo ako očekujem da me „Politika“ zaštiti od veoma teških optužbi i prestane da objavljuje poternice koje ugrožavaju bezbednost moje porodice.

Nekoliko puta sam pisao „Politici“ i upozoravao da ni Vukadinović ni Antonić ne mogu biti arbitri patriotizma. No, oni i dalje k ' o švaba tra-la-la.

A i „Politika“, mrtva hladna, predsednik Srbije i njegovi su izdajnici, štampa li štampa. Pa dobro, majkoviću, gde je tu pristojnost, gde je tu civilizacija, ljudska prava, štagod?

Neću više uzurpirati strane vašeg cenjenog lista i neću više protestovati. Neću više pisati „Poglede s Andrićevog venca“. Hvala na ustupljenom prostoru.

Savetnik predsednika Srbije

Slobodan Antonić: Stvarni i lažni svet

Bojim se da Nebojša Krstić i ja živimo u različitim svetovima. U mom, ja se trudim da pišem što je moguće pristojnije tekstove. U njima i kada kritikujem ja nikoga lično ne vređam. U njima ja nikoga, ama baš nikoga, ne nazivam izdajnikom. Štaviše, pišem da su predsednik Tadić i njegovo okruženje patrioti (10. 1. 2008). Štaviše, pišem o časnosti Tadićevih postupaka (29. 11. 2007). Štaviše, Nebojšu Krstića pominjem samo jednom i to u potpuno neutralnom kontekstu (27. 12 2007). Štaviše, uzdržavam se od svakog odgovora na direktne optužbe Nebojše Krstića da sam «proizvođač kolektivnog zaborava» i na istoj političkoj liniji sa B. K. Vučo (4. 2. 2008).

U svetu Nebojše Krstića, međutim, stvari nekako stoje drugačije. Zapravo, stoje potpuno obrnuto! Ja Tadića, Dušana Batakovića, Trivu Inđića i njega odnekuda nazivam izdajnicima. Ja iz teksta u tekst, «k`o Švaba, tralala» pišem o tome da su «predsednik Srbije i njegovi izdajnici». Moji tekstovi su tako nepristojni, necivilizovani i protiv ljudskih prava da se Nebojša Krstić mora zapitati «Pa dobro, majkoviću, gde je tu pristojnost, gde je tu civilizacija, ljudska prava, štagod?». Konačno, Nebojša Kristić još jednom protestuje kod «Politike» što mi dozvoljava da ja «zloupotrebljavam njene stranice», apelujući da «Politika» «prestane da objavljuje poternice koje ugrožavaju bezbednost moje (tj. njegove) porodice»!

Priznajem da sam zbunjem ovolikom razlikom koja postoji između mog i Krstićevog sveta. Samo jedan od njih može biti stvaran. Drugi je lažan, drugi je fantastičan. Zato pozivam čitaoce da još jednom pogledaju moje tekstove. Svi oni su dostupni na internet stranicama «Politike». Pozivam ih da nađu ono za šta me Nebojša Krstić optužuje. Tada će shvatiti koji svet je lažan. Razumeće ko od nas dvojice živi u realnom, a ko u fantastičnom svetu. A onda će možda i bolje razumeti zašto se u srpskoj politici neke stvari dešavaju onako kako se dešavaju.