|
Nebojša Krstić: Proizvođači kolektivnog zaborava 
Ovaj tekst je pisan nekoliko dana pre nedeljnih izbora, ne znam, dakle, kakav će ishod biti, ali sam siguran da će rezultat, kakav god da bude, promeniti Srbiju Kada su radikali pričali o navodnoj prljavoj kampanji Borisa Tadića, bio je to deo njihove kampanje i nije zasluživao komentar. Kada „nezavisni analitičari“ nastave da ponavljaju istu pesmicu, u pitanju je ili neznanje ili loša namera. Prljava kampanja je vređanje ili iznošenje neistina o protivniku. Voleo bih da mi analitičari ukažu na neku od ovih pojava u bilo kom elementu kampanje koju je Tadić vodio tokom izbora. Da li je neistina da je Šešelj šef SRS-a, a Nikolić njegov zamenik? Da li je neistina da su radikali bili deo režima devedesetih? Da li je neistina da su posledice te vlasti po Srbiju bile katastrofalne? Da li su se ikada odrekli Šešeljeve ideologije? Teško bi neko mogao da me ubedi da je podsećanje na tu propast nešto prljavo. Međutim, bilo bi korisno porazmisliti o tome zašto je sam Tadić u kampanji morao da podseća građane kakva im se tragedija pre samo nekoliko godina događala i porazmisliti kakva je uloga medija i tih istih analitičara u proizvodnji kolektivnog zaborava i amokanacije. Tokom TV duela dva kandidata na RTS-u, Nikolić je u jednom trenutku zamerio Tadiću kako je nalazio za shodno da ide na muslimanska stratišta, u Srebrenicu npr., a na srpska nije. Siguran sam da Nikolić veoma dobro zna da je predsednik Tadić bio i u Jasenovcu i Jadovnu, i u Kravici i Bratuncu, ali mu je odgovaralo da kaže neistinu. Ne znam, ali mogu da pretpostavim zašto vajnim analitičarima odgovara da takve prljavštine previde a da se uzbude na podsećanje ko je i dalje predsednik Radikalne stranke. Priča o prljavoj kampanji je besmislica. Neizvesnost ovih izbora je posledica jedne greške Borisa Tadića. Greška se sastoji u tome što je on tokom svog troipogodišnjeg mandata dao suviše velika uveravanja građanima da se stabilnost zemlje ne može dovesti u pitanje i da će se uvek, bez obzira na štetočinstvo, najprizemnija stranačka ludovanja i sebične strasti, uvek naći neko ko će maticu samodestrukcije prevesti u normalnost i razum. I uverio ih je do te mere da ljudi misle da je to nešto što se samo po sebi razume i što niko ne može dovesti u pitanje. Ovaj tekst je pisan nekoliko dana pre nedeljnih izbora, ne znam dakle kakav će ishod biti, ali sam siguran da će rezultat, kakav god da bude, promeniti Srbiju. Ako se ispostavi da je zamenik predsednika radikala izabran za predsednika Srbije, ušli smo u agoniju u kojoj će sve doći u pitanje. Ukoliko Tadić obnovi mandat, neće biti dužnik ni sveta, ni Koštunice, ni svih ostalih koji su se pravili neodlučnim. Jedna od te dve realnosti otvoriće se danas, u ponedeljak, 4. februara, i biće to trenutak tuširanja hladnom vodom i analize učinka svih faktora srpske političke scene. Čekam da vidim šta kažu analitičari. Čekam da čujem od Vukadinovića kako se oseća u zagrljaju Bebe Popovića. Čekam da Antonić napiše šta misle on i Biljana Kovačević-Vučo. I tako dalje i u tom smislu. Kad budem zaboravio sve dogodovštine ovih izbora, sve neslavne heroje i njihove padove, one koji su nas nekad gledali u oči a sad više ne mogu, kad sve to ode u prošlost, sećaću se duhovitog Milorada Pupovca koji je u emisiji „Upitnik“ na pitanje preterano energične voditeljke da li će Srbin, potpredsednik nove hrvatske vlade, služiti samo kao Sanaderova ikebana, odgovorio: „Da je to bila ambicija moje stranke, predložili bismo vas, gospođo, a ne profesora Uzelca“. Srbi, narod najstariji. Savetnik predsednika Srbije [objavljeno: 04/02/2008.] Zoran Avramović: Čisto i prljavo Povodom teksta ,,Proizvođači kolektivnog zaborava” (4. februar)  U političkoj borbi za vlast ne postoje čiste i prljave kampanje već više (manje) čiste i više (manje) prljave. Na proteklim izborima za predsednika Republike Srbije mogli smo se uveriti da su korišćena sredstva koja pripadaju i prljavim i čistim. Izborni štab Tome Nikolića je ukazivao na upotrebu prljavih sredstava, a izborni štab Borisa Tadića je to negirao. Jedno odbacivanje te kritike stiglo je iz kruga pobednika izborne utakmice (Nebojša Krstić, ,,Proizvođači kolektivnog zaborava”, ,,Politika”, 4. februar), pa da vidimo koliko je ono ubedljivo.
Najpre, razmatranje upotrebe političkih sredstva u borbi za vlast treba diferencirati na tri nivoa: kandidati, izborni štabovi ili učesnici u kampanji i elektronski i štampani mediji. Potrebna je dublja analiza predsedničke izborne kampanje, ali već sad se može ukazati na neka ,,prljava sredstva” koja naprosto bodu oči. Prvo treba skrenuti pažnju na prljavu instrumentalizaciju prošlosti, tačnije razdoblja od 1990. godine. To je jedno izuzetno tragično razdoblje u novijoj istoriji srpskog naroda o kome treba razgovarati sa puno opreza i znanja. U toj drami učestvovali su (morali su da učestvuju) na svoj način sve političke stranke i njihovi lideri, kao i dobar deo javnosti. U jednom delu inostrane politike i njihovih medija o Srbima govoreno je i pisano gadnim rečima i to se imenovalo kao satanizacija. Međutim, deo srpske politike već dugo koristi taj inostrani imidž za unutrašnje političke borbe. Preuzimanje tog inostranog stereotipa i njegova funkcionalizacija u unutrašnjoj politici nije nešto što se može opravdati sa stanovišta razvoja demokratske političke kulture Republike Srbije. Naprotiv! Pod ruku sa ovim prljavim sredstvom ide manipulacija strahom. Vrlo dobro je poznato da igra na kartu straha nije nešto što doprinosi razvoju i blagostanju građanskog života. Ovome se mora dodati i upotreba ekonomskog katastrofizma kao pretnja ukoliko pobedi kandidat opozicije. Tako nešto je nedopustivo, pogotovo od onih koji upravljaju javnim finansijama. Prostor ovoga teksta dozvoljava mi da ukažem samo na jedan primer nedemokratskog ponašanja elektronskih medija u vreme izborne trke. Imam u vidu Studio B. Ta stanica se finansira iz budžeta građana Beograda. A njena neskrivena pristrasnost i učestvovanje u kampanji je odličan primer prljave upotrebe medija. U toku izbornog dana, ova budžetska stanica emitovala je snimke spuštanja glasačkih listića u kutiju samo pristalica pobednika – nijednog iz redova opozicije. A u toku izborne noći gosti u studiju su bili isključivo navijači Borisa Tadića. Svaki, i malo objektivni gledalac morao se osećati poniženim, prevarenim i ismejanim, a mora biti da ima i onih koji su u ovoj prljavoj ulozi gradskog medija, u čijem studiju nema onoga ko drugačije misli, videli vrhunac kampanjske čistoće. Rezultati predsedničkih izbora pokazuju bar dve stvari. Očigledno je da upotreba svih sredstva u borbi za očuvanje vlasti ima svoje granice. Uprkos agresivnoj medijskoj kampanji zastrašivanja, polovina biračkog tela u Srbiji nije prihvatila takve poruke. Već su neki analitičari dobro primetili da je ovo poslednji put da se igra na kartu straha. Drugo, ovakva grčevita borba za očuvanje jedne grane vlasti, u kojoj se koriste sva sredstva, mora da nas suoči sa pitanjem: da li je aktuelna vlast spremna da ustupi mesto opoziciji? Nastup u kome se opozicija predstavlja kao katastrofa za zemlju, kao ,,kraj istorije” mora nas suočiti s nedoumicom o demokratskim kapacitetima vlasti. I na kraju: zašto nam je potrebna diskusija posle svake izborne kampanje? Ako izbore gledamo kao borbu u kojoj cilj opravdava sredstvo, onda ne treba da se zamajavamo debatama već da se okrenemo novom čitanju Makijavelija. A ako hoćemo da unapredimo demokratski život i demokratsku kulturu, onda moramo da promenimo nešto u kampanjama tako da ,,čisto” u znatnoj meri pretegne nad ,,prljavim”. Sociolog, naučni savetnik [objavljeno: 09/02/2008] |
.jpg)
