уторак, 28. фебруар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Мушкарци дуже и више раде, а краће живе - реакција на текст Горана Николића „Жене – неискоришћени економски ресурс Србије”
Полемике

Мушкарци дуже и више раде, а краће живе - реакција на текст Горана Николића „Жене – неискоришћени економски ресурс Србије”

PDF Штампа Ел. пошта
Владислав Ђорђевић   
петак, 08. јануар 2016.

Одмах на почетку ове године, 1. јануара на порталу НСПМ објављен је чланак Горана Николића „Жене – неискоришћени економски ресурс Србије”. Аутор располаже знатним бројем поузданих података, тако да је у том сегменту углавном релевантан. Многи од тих података су анализирани коректно, али постоје подаци који допуштају и другачије тумачење и закључке.

Основна теза чланка јесте та да су жене економски значајан „ресурс” и да треба подстицати њихово запошљавање. Вероватно и треба. Али, зар је потреба за запошљавањем жена икад била спорна? Већ од Устава из 1946. године жене су правно изједначене с мушкарцима. Тада су добиле и право на рад и запошљавање. Нико им од тада то право није доводио у питање. Штавише, од тада до данас женска радна права су само увећавана. Мушка радна права углавном нису увећавана или су увећавана у мањој мери.

Иако је то очигледно сваком ко иоко познаје право, Горан Николић – изгледа свесно – преокреће ствари: женску правну привилегованост представља као правну подређеност. Стога је текст у суштини политичко полтронство: повлађује владајућој идеолошкој матрици, тј. снисходи феминистичкој парадигми. Анализирамо укратко текст како бисмо стекли представу о одсуству свестране аналитичности.

Прва реченица текста гласи: „Број жена је за 6% већи од броја мушкараца.” Већ је ова чињеница фрапантна. Свако ко иоле има интелектуалног поштења запитао би се: зашто има више жена? Човек би на прву лопту помислио да се више рађа жена. За, рецимо, 6%. Али чињенице говоре супротно: рађа се нешто више мушкараца него жена. То признаје и сâм аутор. У другом пасусу он тврди да постоји „већа вероватноћа да се роди дете мушког пола (скоро 6%)”. Податак је начелно тачан, мада можда нумерички претеран. Како год, чињеница је да се не роди мање мушкараца него жена. Сада се сваки разуман човек може запитати: зашто онда мушкараца у општој популацији има мање?

Одговор је једноставан: у свакој животној доби (заправо и у пренаталном периоду) стопа смртности мушкараца је већа. Број жена и мушкараца се изједначи између 40. и 50. године, а потом жене почињу бројчано да доминирају. Који су разлози веће смртности мушкараца? Човек би одмах помислио да су у питању биолошки разлози. Вероватно делом и јесу. Али како онда објаснити чињеницу да је животни век жена и мушкараца на почетку XX века углавном био изједначен? Очигледно су у питању и јаки социјални разлози. Прави разлог дискрепанције у дужини живота јесте тај што су жене добиле много права и привилегија које им омогућавају лагоднији живот. Женама је XX век дао – дословно – живот. У XX веку повећао се и просечни животни век мушкараца, али знатно мање него жена. Жене су се еманциповале толико да су превазишле мушкарце у оном најважнијем: дужини живота. Када ће доћи на ред еманципација мушкараца?

Надаље, износе се подаци који указују да жене имају и друге погодности. У другом пасусу аутор запажа: „Пројекција за 2022. указује да ће у животној доби од 20 до 34 бити за 4,4% више момака него девојака.” Пројекција ће се веровано и обистинити. Ко доживи видеће. Али већ и сада у тој доби – од 20. до 34. године – има нешто мало више младића него девојака.

Податак се може анализирати са више становишта. Прво, са аспекта економије. Чињеница да постоји нешто више младих мушкараца и да су они спремнији да раде већи број послова даје одговор на питање зашто има више запослених младића него девојака. Ако има више младих мушкараца и ако су спремнији да раде разноразне послове, онда је и логично да их је више запослено. Другим речима, податак ког Николић даје обара премису о дискриминацији жена на тржишту рада. Затим, психологија. Често се могу чути жалбе девојка не нема много „оних правих”. Али чињеница да у периоду од 20. до 34. године има већи број младића него девојака или бар да их једнак број обесмишљава ту жалбу. Девојачко кукање је плод превеликих очекивања, а не стварног бројчаног стања.

Да чланак садржи извесне аналитичке пропусте сведочи већ и сâм почетак трећег пасуса. Он почиње овако: „Како су жене искључене из плаћених послова…” Прво, ко је то жене искључио из „плаћених послова”? Не постоји никакав закон који спречава жене да се баве плаћеним пословима. Штавише, постоје стимултивне мере за њихово запошљавање.

Дакле, није законодавство то које жене искључује „из плаћених послова” – како имплицира Николић – него нешто друго: женска природа. Када је реч о послу жене су врло пробирљиве. Физички тешке послове избегавају. Када ћете видети жене багеристкиње? Аутомеханичарке? Електричарке? Столарке? Водоинсталатерке? Рударке? Зидарке? Итд. Нисам наишао на много радова у којима се феминисткиње жале што су из тих послова „искључене”, што је само једна у низу илустрација њиховог лицемерја. Где год су тешки послови – ту су жене „искључене”. Али то што их „искључује” је женска природа, а не некакав закон.

Свакако да има жена које би волеле да раде, а не могу да нађу посао. Али исто тако, има много и мушкараца који би волели да раде, а не могу да нађу посао. Имајући у виду женску и мушку психу, као и друштвену корист, ако се већ треба некоме дати посао онда је – при једнаким квалификацијама – боље да то буде мушкарац. Од мушкараца се и даље очекује да буду примарни хранитељи породице.

Ретко ћете нећи девојку која машта да се уда за незапосленог уметника, беспосленог сањара или малодушног меланхолика. Све желе да се удају за пословно, тј. финансијски успешног младића. Или бар оног који показују потенцијал да то буде. Упркос свим променама, жене још увек маштају о таквом младићу. Стога би Горан Николић учино паметнију ствар да је написао чланак „Мушкарци – неискоришћени економски ресурс Србије”.

Пети пасус почиње тврдњом: „Тренутно, ситуација је забрињавајућа”. Из контекста сазнајемо да се та забрињавајућа ситуација односи на жене. Али подаци које сâм аутор даје указују да женама на сваком пољу иде све боље, а да је мушкарцима све теже. Тако већ седми пасус почиње овако: „Интересантно је и да су у Србији жене биле мање погођене кризом од мушкараца.” Дакле, аутор изражава забринутост за положај жена иако признаје да су оне „биле мање погођене кризом”.

Већ наредни, осми пасус почиње констатацијом: „Припаднице лепшег пола практично свугде у свету живе дуже од мушкараца.” Али то што мушкарци краће живе аутора не забрињава. За то он криви или лоше мушко понашање (пушење, алкохолизам, гојазност и суицид) или биологију (тетостерон и „x” хромозом). И ту ставља тачку, као да тиме сугерише да се ту не може ништа учинити. Сви набројани чиниоци заиста утичу на то да мушкарци краће живе. Али Горан Николић – попут миријаде других апологета феминизма – пропушта да постави кључно питање: зашто су мушкарци склонији свим аутодеструктивном радњама? Који су то унутрашњи пристици који их нагоне да излаз проналазе у вештачким стимулансима или – у крајњој линији – добровољној смрти? Али нема покушаја да се дају одговори на та питања.

И док аутора врло брине то што жена има мање запослених него мушкараца, не брине га то што мушкарци краће живе и што су унутра толико разједени да спас траже на свакакве начин, често самодеструктивне. И док женске студије – сада познате као родне студије – минуциозно испитују све све аспекте женских тегоба или тобожњих тегоба, не постоји ни приближно толико студија које се баве мушкарцима и њиховим проблемема. Женски глас се чује на све стране. Мушки глас је пригушен, а том пригушивању доприноси и овај текст.

Десети пасус почиње констатацијом: „У Србији жене у просеку живе за 5 година дуже од мушкараца.” Податак је тачан, али аутор сада не сугерише да је „ситуација забрињавајућа”. Могу замислити какав би био садржај текста њега – и његових сестара феминисткиња – да је којим случајем ситуација обрнута. Да којим случајем жене живе краће за 5 година, то би био крунски доказ њихове социјалне подређености. Овако, ништа. То што мушкарци живе 5 година краће не узима се као доказ њихове социјалне подређености, него само као доказ да воде неуредније животе. Када жена има проблем – крив је – мушкарац; када мушкарац има проблема – крив је опет мушкарац.

Али у том истом пасусу – десетом – дају се назнаке да постоје и социјалне дискриминације према мушкарцима. Он коректно запажа да је „број година током којег припаднице слабијег пола примају пензије знатно дужи него код мушкараца, јер им старосне пензије почињу 4,5 година раније”. Дакле, жене одлазе у пензију раније, а живе дуже, па стога не чуди да им у просеку „пензије трају пола деценије дуже”. Заправо, у многим случајевима жена наслеђује мужевљеву пензију, што такође сугерише њихов повлашћени положај. У целини узев, мушкарци раде дуже и напорније, а краће живе. Али та ситуација није „забрињавајућа”. Ах! Да! Они су мушкарци. Кога брига?!

Анализирали смо текст само овлаш и утврдили да су у њему подаци анализирани једнострано, без ширег увида у антрополошке и психолошке чињенице. Сличне резултате би добили и да смо анализирали друге делове.

У Србији постоји огромна феминизација јавног сектора. Социјално најзаштићеније економске сфере – школство, судство, здравство, медији и администрација – упадно су феминизовани. Истински неискоришћени „ресурс” су, заправо, мушкарци, а та неискоришћеност погађа све. Због те мушке неискоришћености у кризи су и брак, и породица, и наталитет.

Укупно узев, чланак је написан с племенитом намером да помогне модернизацији Србије, али та намера није довела до потпуно објективне и свестране анализе података. Наиме, положај „јачег пола” је у њему поприлично занемарен. А он није нимало завидан. Чланак – мада можда неинтенционално – само оправда женске правне привилегије. Политика „родне равноправности”, иако нелогична и друштвено штетна, има своје бранитеље и из јасних економских интереса.   

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће Доналд Трамп поправити односе са Русијом?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер