Milošević je bio loš (II)

Kada ocenjujemo Miloševića ili bilo kog drugog političara, ne možemo dokazivati da je neko dobar zato što je neko drugi lošiji političar. Kako nam iskustvo govori, sasvim je moguće da su svi vodeći političari u kontinuitetu loši, odnosno nedorasli istorijskoj situaciji u kojoj su oblikovali državnu politiku Srbije.

U oceni pre svega treba poći od jednostavnog principa: kakvi su rezultati politike koju je vodio, uz nastojanje da se objasni kako su se događaji odvijali.

1. Rezultati Miloševićeve politike su: a) Srba u velikom delu Hrvatske nema, a u preostalom delu u završnoj fazi je ogromna asimilacija Srba, preobraćanjem u Hrvate, uz značajni broj poginulih Srba b) Srba u značajnom delu Bosne i Hercegovine nema, poginulo je više desetina hiljada (oko 3% od ukupnog broja) i stvorena je Republika Srpska (u značajnom delu uprkos Miloševiću), v) veći deo Srba je iseljen sa Kosova i Metohije, poginulo je preko 2.000 Srba, uveden međunarodni protektorat sa značajnim jedinicama NATO, g) potpuno slomljena ekonomija sa mnogostruko manjim BDP od onog iz 1989. godine, d) značajan odliv obrazovanih ljudi iz zemlje, đ) stvoren organizovani kriminal i uspostavljeni mehanizmi krupne korupcije, e) faktički nacionalizovana devizna štednja građana, ž) narušene institucije sistema partijskim kadriranjem i narušavanjem decenijama izgrađivanim pravilima struke po kojima se u institucijama postupa, z) lična i partijska kontrola medija, i) grubo narušavanje nezavisnosti sudskog sistema, j) stvaranje uslova u kojima specijalne jedinice DB mogu da ubiju koga žele, k) izborne krađe, dakle rušenje elementarnih demokratskih uslova.

Da će rezultati biti loši po Srbe, bilo je jasno od početka, a najkasnije od 8. sednice SKS. Od hapšenja Azema Vlasija bilo je jasno da se Milošević opredelio za diktaturu i da su kola ozbiljno krenula nizbrdo. Od polaska na Vukovar bilo je jasno da Milošević ništa ne razume i da vodi Srbe u propast. On ne samo da nije razumeo položaj SAD i njenih saveznika (Imperija) u međunarodnim odnosima, nego tek nije razumeo položaj Rusije (o Sovjetskom Savezu je nepametno razgovarati najkasnije od rušenja berlinskog zida). Vrhunac političkog besmisla Milošević je ispoljio uvođenjem sankcija Republici Srpskoj. Tako su Srbi u Bosni bili u dvostrukim sankcijama: međunarodnim i dodatnim Miloševićevim! Zato i kažem da je Srpska nastala dobrim delom uprkos Miloševiću (sada ostavljam po strani marginalizovanje Raškovića i dovođenje Babića i sl. ).

Vrhunac državničkog beščašća je bilo pasivno gledanje progona Srba iz Hrvatske.

Isto političko slepilo bilo je prisutno i kod Dobrice Ćosića i kruga oko njega, ali to ne umanjuje odgovornost Miloševića.

O nedoraslosti Koštunice i Đinđića govorio sam na okruglom stolu u organizaciji NSPM povodom desetogodišnjice 5. oktobra (naravno i mnogo puta javno pre toga još od 2001. godine), pa kako sam te stavove uobličio u poseban tekst, o tome ovde neću govoriti.

2. Ovu moju tezu, kao i neke druge, o bitnoj nesposobnosti Miloševića da shvati međunarodne odnose krajem 80-ih, pokušao je da ospori Mario Kalik u svom tekstu „Šta ste radili 5. oktobra 2000?“.

Njegova tvrdnja je da Imperija nije postojala 1989. godine kada je srušen berlinski zid, pa Milošević nije ni imao šta da uoči u međunarodnim odnosima. Veoma bih voleo da upoznam lično gospodina Kalika, da popijemo kafu, zato što za mojih preko 50 godina nikada nisam ni upoznao ni čuo za osobu koja misli da 1989. godine, koju je obeležio pad berlinskog zida, ne postoji Imperija. Ona u pravom smislu te reči, po Kaliku, nastaje tek nakon 1991. godine. Ja stvarno ne želim da vređam, istina ni da štedim (jer je i to uvredljivo), ali koja je onda misteriozna sila, samo primera radi, sprovela „Pustinjsku oluju“ (cela logistika, preko 400.000 vojnika, sve pripremljeno do kraja 1990.) Kako bi se iz stava Kalika moglo dedukovati, ta sila je nastala- ni iz čega!

E sad, ni Kalik izgleda ne veruje mnogo u svoju iznetu tezu, pa dopušta da je Imperija može biti i postojala, ali onda postoji samo sledeći izbor: sukob sa Imperijom ili priklanjanje Imperiji.

Za razliku od prethodne teze koja je, po mom najboljem znanju apsolutno unikatna, ovo je već prilično rasprostranjena teza, odmah da kažem takođe potpuno pogrešna.

Kada ste skoncentrisani na ostvarenje srpskog nacionalnog interesa krajem 80-ih, onda morate znati da destabilizacija Jugoslavije nije dobra za Srbe upravo zbog Imperije i položaja Rusije. Drugu stvar koju morate imati u vidu je činjenica da je ukupni potencijal (ekonomski i ljudski, a iz toga vrlo brzo, za 5-6 godina i vojni) onih koji nisu Srbi u Jugoslaviji, znatno veći od potencijala Srbije i Srba. Treće, nemate dovoljno ekonomske snage i nemate savremene sisteme naoružanja (pre svega PVO). Četvrto, nikako ne smete otvoriti sve frontove istovremeno (dakle, hitno spuštanje tenzija na KiM) i morate tražiti zajednički imenitelj sa predstavnicima drugih naroda (to je ekonomija).

Potezi koje je trebalo vući su: saradnja sa Azemom Vlasijem koji je bio za zajednički život sa Srbima i protiv „Kosovo Republika“ i koji je imao gotovo apsolutnu podršku Albanaca do trenutka kada ga je Milošević uhapsio, prihvatanje predloga o „asimetričnoj federaciji“ koja isključuje menjanje granica Jugoslavije uz istovremeno insistiranje da se ekonomske reforme stave u centar ukupnih napora svih, insistiranje na modernizaciji vojske, uz prihvatanje smanjenja ukupnih budžetskih izdataka za vojsku. Od kapitalnog značaja je bilo insistirati na odličnoj ideji da se iz stambenog fonda odmrzne oko 10 milijardi dolara i na toj osnovi krene u veoma ubrzan ekonomski razvoj.

Rezultati bi po Srbe bili neuporedivo bolji. Da li bi na ovaj način bio u krajnjoj liniji sprečen raspad Jugoslavije, to niko ne zna, ali gotovo sigurno bi taj razlaz bio bez ratnih sukoba, Srbija bi bila mnogo ekonomski jača, mnogo vojno jača i bez otvorenog problema KiM. Što je najvažnije, bila bi vremenski udaljena od vrhunca moći Imperije i vremenski mnogo bliža konsolidaciji Rusije (naravno i Kine, Indije itd.).

Teza Kalika da je Milošević hteo da očuva Jugoslaviju je za mene takođe jedinstvena. Nikad tako nešto nisam čuo, osim u propagandne svrhe „loše prikrivene želje“. Ali da to neko ozbiljno tvrdi meni nije poznato. Milošević je hteo da vlada Jugoslavijom. I samo pod tim uslovom je njemu uopšte bilo stalo do Jugoslavije. Za sve koji nisu Srbi, to je značilo „beži iz Jugoslavije po svaku cenu“. U tom trenutku, početka raspada, SAD su bile apsolutno za očuvanje Jugoslavije, upravo zato što su se bavili rušenjem Sovjetskog Saveza i naftnim poljima u Iraku i Kuvajtu. Drugim rečima, prostor za gore opisani politički manevar koji je trebalo izvesti bio je realan i iz međunarodnog ugla.

3. Mislim da postoji potreba da dodatno razmotrimo pitanje organizovanog kriminala i bogataša (tajkuna, kako god).

Pouzdano znamo da su Ivana Stambolića ubili pripadnici i bivši pripadnici JSO ( specijalna jedinica DB).

Postoje dve mogućnosti: ili je Milošević naredio ubistvo, u kom slučaju je patološki zlikovac ili je neko drugi naredio ubistvo specijalnim jedinicama DB , u kom slučaju Milošević nije u stanju da upravlja ni DB-om , a kamoli državom i složenim društvenim procesima. Nema trećeg. Dakle, u najboljem slučaju Milošević je potpuno nesposoban državnik.

Pitanje Marka Miloševića i organizovanog kriminala Kalik uopšte ne razume. Organizovani kriminal u Srbiji je stvorila DB. Svi šefovi organizovanog kriminala su radili za DB. Stotine kilograma heroina bili su u sefu DB-a u Komercijalnoj banci. U SAD je organizovani kriminal nastao autohtono (na prohibiciji pre svega), a u Italiji je mafija bila potpuno uništena do Drugog svetskog rata. Posle iskrcavanja savezničkih snaga na Siciliju, SAD oslobađaju mafijaše iz zatvora i postavljaju ih za gradonačelnike.

Marko Milošević je godišnje „zarađivao“ između 7 do 15 miliona maraka. To znači da je Slobodan Milošević bio duboko nemoralan. Nemoral lidera bitno smanjuje sposobnost naroda da se brani i bitno ohrabruje protivnika na avanturističke poteze, tipa bombardovanje bez dovoljno aviona i bez kopnene vojske u pripravnosti.

Pitanje bogataša, koji su svi takođe nastali u Miloševićevo vreme i obima njihovog bogatstva (uzgred sigurno najbogatiji su bili Cane Subotić i Cepter), Kalik pogrešno stavlja u kontekst štete od bombardovanja. Pravo pitanje je da li je to bogatstvo u rukama malog broja ljudi bilo dovoljno za kupovinu jednog S-300, pa bombardovanja ne bi ni bilo? Odgovor je da. Njihovo bogatstvo je bilo mnogostruko veće od cene jednog sistema za odbranu vazdušnog prostora S-300 (ne raspravljam sada o mogućnosti nabavke takvog sistema, što je pitanje za sebe).

Nadalje, važno je imati svoje bogataše, zato što ne postoji razvoj ekonomskog sistema bez mogućnosti bogaćenja u realnom privrednom sektoru (primer Kine), a bez jake ekonomije nema suvereniteta države. Ako su svi važni resursi u privredi u rukama stranaca, mogućnost suprotstavljanja Imperiji je mnogo teža. Pogledajte šta je Rusija uradili preko svojih bogataša kada je Putin došao na vlast. Pogledajte koliko je odmah popravljen međunarodni finansijski položaj Rusije i koliko se više njihovog kapitala ulaže u Rusiju.

Kada govorimo o našim bogatašima, onda ja razlikujem tri grupe: ubice, nezakonite bogataše i zakonite bogataše (koristili „nesavršenost sistema“). Sa ubicama nema razgovora. Od nezakonitih se traži da postanu zakoniti (uz odgovarajuće stimulativne pretnje) i naplaćuje im se velika taksa za to, a od zakonitih se traži da maksimalno ulažu u Srbiju. To naravno znači da im se stvaraju i pogodni uslovi za ulaganje. Država mora biti partner sa bogatašima. I to stariji partner.

Pitanje kontrole bogataša je relativno jednostavno. Ogroman je problem ako ih uopšte nemamo, zato što nas inostrani kapital uvek brže potapa nego što smo u stanju da se sa njim izborimo (Venecuela je zanimljiv primer, ali ima naftu. Mnogo nafte).

4. Ko sam ja i kakav sam neću odgovarati, pošto sam već skoro 30 godina na političkoj sceni, a preko 25 godina na profesionalnoj sceni. Dovoljno mi je što nećete naći nikoga ko će vam reći da sam nestručan ili korumpiran (osim možda političkih protivnika koji vam ne mogu argumentovati ni postojanje sumnje da sam korumpiran). Ili da sam bilo kada na bilo koji način profitirao od svog političkog angažmana.

Petog oktobra sam naoružan pištoljem išao da branim izbornu volju građana i rušim režim Slobodana Miloševića, zato što je na taj način otvorena mogućnost značajne stabilizacije državnog sistema, ekonomskog razvoja i iskorenjivanja organizovanog kriminala i krupne korupcije. Ta prilika je prokockana, o čemu sam, kako sam već rekao, napisao posebna tekst.