среда, 11. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Балансирање дебаланса - одговор Ђорђу Вукадиновићу
Полемике

Балансирање дебаланса - одговор Ђорђу Вукадиновићу

PDF Штампа Ел. пошта
Жељко Павићевић   
четвртак, 21. март 2013.

Поводом текста Ђорђа Вукадиновића ,,Ђинђић и следбеници",,Политика“, 12. марта

Интересантно је да у последње време имамо експанзију популизма и лажне емпатије којекаквих душебрижника, аутора текстова рубрике „Погледи” дневног листа ,,Политика”.

Симптоматично, баш на десетогодишњицу атентата на премијера Србије, у ,,Политици” је освануо текст Ђорђа Вукадиновића ,,Ђинђић и следбеници”. Аутор у свом тексту крајње цинично покушава да укаже на једнакост ,,две” Србије, апелујући на јавност да ће доћи време кад ће се успоставити реалнији и праведнији баланс између ригидног система Слободана Милошевића и визије модерне Србије, оспособљене за шансе и изазове 21. века, др Зорана Ђинђића.

Понесен лажним саосећањем, Вукадиновић текст започиње изражавањем незадовољства изазваног одласком актуелног државног врха Србије у Брисел баш на дан смрти једног од највећих зликоваца модерне србијанске историје. Нешто се не сећам колона политичке елите „прве Србије” и полагања венаца на место обележено под липом у протеклих неколико година у Пожаревцу. Уколико континуитет жалости бивших Слобиних сарадника и обожаватеља није прекинут (јер није ни постојао), зашто би се онда срдио гдин Вукадиновић? Можда су разлози његовог лошег расположења то што тог облачног 11. марта није имао друштво у дворишту крај липе или недовољно посвећена пажња медија лику и делу Слободана Милошевића?

Актуелни државни врх бије тешку битку, пре свега са својим емоцијама. Полагање венаца испред зграде владе, у сенци свега што су чинили, не тако давно, на политичкој сцени Србије, сигурно није једноставно. Ипак, не видим ништа спорно у ,,мање-више” заступању Зоранових идеја од стране његових некадашњих противника. Реално је да је експозе Зорана Ђинђића обухватио све оно што је било (јесте) неопходно учинити како би се окончала деценијска транзиција и кренуло путем достизања развијених привреда. То се односило на општу политичку стабилност у региону, увођење ,,добре владавине”, законодавство пре свега у области пословања и образовања (стварање квалификоване и поуздане радне снаге). Свако ко је разумео ове услове свестан је да су они били и јесу неопходни за стицање кредибилитета и развој Србије. Зоран није измислио ,,рупу на саксији”, али је констатовао да ,,рупа” постоји и објаснио чему служи. Можда је Вукадиновићу, баш као и већини грађана, стран појам ,,континуално унапређење”, али без тога нема прогреса. Александар Вучић је то схватио. То само иде у прилог јачања ,,мита о Зорану”, а никако ка балансу са ригидним системом породице Милошевић и његових ,,сарадника”.

У тренутку атентата, према тадашњим анкетама, Зоран је био најнепопуларнији политичар у Србији. Десет година касније, велики број тада анкетираних се утркује за Ђинђићево политичко завештање заједно са онима који су га ономад верно пратили. Ипак, овакав обрт у постхумном рејтингу покојног премијера не даје право гдину Вукадиновићу да ниподаштава лик и дело Зорана Ђинђића истичући некакво његово ,,патриотисање” средином деведесетих. Тешко је рећи да су Линколн, Ганди или Мартин Лутер Кинг били идеални, баш као што није био ни Ђинђић, али она енергија и ентузијазам којим су ширили своју визију и начин на који су деловали у јавности их подиже на много виши ниво. С друге стране, поређење популарности Милошевића и Ђинђића пре и после смрти више говори о стању свести и морала конфузног србијанског грађанства него о тенденцијама успостављања баланса између биографија именованих. Визија Милошевићеве ,,Велике Србије” (у сенци Меморандума из ’86) и Зоранова визија модерне Србије никако се не могу изједначавати, а вагане количине ако нису једнаке не могу бити у равнотежи.

Кратак осврт гдина Вукадиновића на биографије два веома важна политичара новије србијанске историје и његово виђење комплексности и испреплетености њихових политичких судбина сврстава овог сомборског филозофа у групу оних који упорно покушавају дискредитовати оно мало позитивне енергије која краси Србију. Уколико је оно што је написао аутор „нова српска политичка мисао” онда сам засигурно против увођења новитета у тренутно веома конфузну српску политичку мисао јер она не би довела до унапређења, већ до потпуног устоличења ригидног система вредности.

(Политика, 21. 3. 2013) 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер