Jovo Bakić se zdušno zalaže da Srbija ima obavezu da moralno i materijalno pomogne žrtvama ove tragedije i tako Bošnjacima pruži ruku pomirenja. Oni će je prihvatiti jedino ako Srbi priznaju da su počinili genocid, a da pri tome nikako ne pominju stradalništvo srpskog naroda u srebreničkom kraju.

Umesto vladavine zakona, imamo vladavinu političke volje, a onaj ko se toj volji nađe na putu ne može se uvek osloniti na zaštitu nezavisnih sudova, niti na pomoć boraca za ljudska prava, u koje spada profesor Dimitrijević. Istorija je puna primera kako je lako osuditi nevine ljude   kada za to postoji politička volja.

Same reči, sami pozivi, samo podsticanje, samo huškanje nisu dovoljni, ili se bar više zbog njih ne može goniti zbog zastarelosti – na sreću patriotskih poslenika javne reči. S tim se, opet, ne mogu složiti. Krivična odgovornost za međunarodne zločine ne zastareva.

Zar postoje studije prava koje polaznike uče metodi koju je profesor Vojin Dimitrijević demonstrirao? Imao je pred sobom ono što sam ja napisala i potpisala, ali je odlučio da, umesto onog što sam objavila, napadne ono što tobož "mislim" i "verujem".

Ljiljana Smajlović očigledno nije studirala pravo. To se ne može nadoknaditi gledanjem u internet, ma koliko dugim i upornim. Otuda ona veruje da "ratna propaganda", koja je po njoj sasvim i uvek legitimna, izvinjava sva krivična dela učinjena u njeno ime, u službi Otadžbini.

Za neupućene: šta su "E novine"? To je glasilo koje se od ozloglašenog "Kurira" razlikuje u četiri bitne stvari: 1) "Kurir" je suprotne političke orijentacije; 2) "Kurir" je štampani medij; 3) "Kurir" je neuporedivo čitaniji; 4) "Kurir" je daleko manje vulgaran.

Ako se već ispostavilo da Lompar zaista ne naziva titoiste bubašvabama, sledeće pitanje je: kako to da Lomparu nije smetalo Antonićevo stavljanje njemu u usta da su titoisti bubašvabe, a smeta mu kada Mario Kalik to navede, pozivajući se na Antonića?!

U ovom fragmentu nije ni upotrebljena reč titoista. To pokazuje da Mario Kalik nije ni pročitao moju knjigu, već je kritikuje iako ne zna šta u njoj piše. To je postupak koji po prirodi stvari onemogućava bilo kakav razgovor.

Sam Jaspers – u pogovoru koji je napisao 1962. godine – odustao je od nekih stavova koje je uobličio 1945. godine. Kao da ga je ono što je uočio za sedamnaest godina koje su protekle od Pitanja krivice navelo da neke od svojih stavova izmeni.

Na ravni ideologije, u svom duhu, titoizam je bio progresivna ideologija. Sve ovo biva nasilno odsečeno u Lomparovom prikazu titoizma, koji svodi ovaj ideološki projekt na „anti-duh“ ogrezao u nazadnjačkom materijalizmu, nihilizmu, hedonizmu, egoizmu, konformizmu itd.