Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Udar(e)ni termin
Kulturna politika

Udar(e)ni termin

PDF Štampa El. pošta
Aleksandar B. Đikić   
petak, 18. mart 2011.

Jaki zubi i tvrd orah slome. Mene su umalo slomili za samo tri dana. Pardon, večeri. Preobratih se skoro. Od onakvog čoveka, samo što ne postadoh srbomrzac. Počelo je to ovako:

Četvrtak: U udarnom terminu javnog servisa emituje se jednosatna retrospektiva života i dela Nataše Kandić, direktora Fonda za humanitarno pravo. Pošto su udarni termini logično rezervisani za najbolje od najboljih, sa strahopoštovanjem odložih daljinski upravljač, i ne sluteći da činim grešku koja bi mi iz korena mogla promeniti životni princip. Za sat vremena upoznah se sa trnovitim putem kojim je prva dama prolazila, od trenutka kada je na studijama (ali ne studijama prava) shvatila da je omražena, pa sve do sada (a to je kodža vremena) kada već uveliko bere plodove svoga neumornog rada. A omraza ne jenjava. Pa kako jedan Srbin da se postavi prema jednoj dami, koju nepravedno mrze? I to prvoj! Viteški brate.

Doduše, dama je već demonstrirala da može i sama da se brani, stilom preuzetim od braće Kličko. Ipak, tu počeh malkice da posrćem. Pa još kada prva dama saopšti šta smo sve mi svojevremeno radili “sirotim Albancima na Kosovu”; pa još kako smo ih sve pobili, a neke i po više puta, pa kako je svemu tome ona lično prisustvovala, umal` se javno ne odrekoh, nas naravno. Novinarka, koja je na državna jasla prešla iz jedne mnogo dobrostojeće kuće (što samo može značiti da nam je i država dobrostojeća), plačnim stilom stimuliše moj ego (što viteški, što nacionalni), te se svom snagom stavih na stranu progonjene. Uz sve to, priču prožimaju fragmenti sa Ljiljom Smajlović i Veljkom Odalovićem u glavnim ulogama, čije izjave se tako vešto montiraju u daminu priču, da izgleda kao da su zajedno sa njom sastradavali još od studentskih dana. Dirljivo do suza. Ko to kaže, ko to laže da nema montaže!

Pošto su udarni termini logično rezervisani za najbolje od najboljih, sa strahopoštovanjem odložih daljinski upravljač, i ne sluteći da činim grešku koja bi mi iz korena mogla promeniti životni princip.

Petak: U još udarnijem terminu mnogo dobrostojeće kuće (da ne bude zabune, domaće), odmah nakon Sunđer Boba, već pomalo uzdrman tužnom daminom životnom pričom, gledam još jednu životnu priču. Neki američki pilot, nije više mogao da mirno posmatra kako Srbi pobiše “ u Bosni više stotina hiljada Muslimana“ (tako se doslovce kaže), uskače u svoj avion, daje kontakt, i poleće prema Bosni „da donese mir“ (tako se doslovce kaže) i blagostanje. Ništa krv, ništa pogibija, ništa razaranje. Dečko ide da avionom dopremi mir. Kao Deda Mraz. I aeroplan mu se zove Rudolf. Zločesti Srbi, ne shvatajući zašto on tuda milosrdno svaki čas preleće, obaraju avion. Prave štetu. Momak se katapultira, i aterira po sred neke bosanske nedođije. U potragu za njim kreću helikopterom njegovi drugovi, iz neke baze u Dalmaciji (koja ne učestvuje u ratu). Istovremeno traže ga i Srbi (narod koji savremena biologija poznaje kao bića građena od duge, crne, masne, neuredne brade i očnjaka).

Kroz gustu šumu, presađenu iz Kopoline „Apokalipse“, gonitelji naoružani do to malo zuba, tragaju za momčinom. Spasioci helikopterom rade to isto. Fali im samo Vagnerov nibelunški Ride of the Valkyries i razglas. Momčina šćućuren u šumi, danima, niti jede, niti pije, niti diše, nit mu raste brada. O fiziološkim potrebama i ne razmišlja. Čeka konjicu. Naoružani Srbi prolaze na metar od njega, i naravno ne vide ga, a ne vide i ne čuju ni helikopter koji serbez nadleće. Drama se razvija, gledaocima adrenalin skače, svi navijaju za momka (na jedvite jade se odupirem euforiji). Konačno helikopter sleće, momak je spasen. Besni srpski vojnici samo pogledom ispraćaju konjicu. U poslednjem kadru, na rukavu jednog od njih, jasno se vidi postdejtonska bosanska zastava. Ali, nema veze. Koj` te pita briči li se vladika! Važno je da svi od sreće lijemo suze, sa američkim komandantom konjice, na čelu.

U poslednjem kadru, na rukavu jednog od njih, jasno se vidi postdejtonska bosanska zastava. Ali, nema veze. Koj` te pita briči li se vladika! Važno je da svi od sreće lijemo suze, sa američkim komandantom konjice, na čelu.

I dok moji ukućani misle da sam seckao luk za sataraš, kroz suze gledam nastavak udarnog termina. A tamo, partizan Bata čuda radi nemačkoj avijaciji (ipak, nisu to „ameri“). Krade im ispred nosa avione k`o Dorćolci „golfove“, vozi na jednom točku, bez točkova, s krilima, bez krila, lupinguje na tri metra, puca, gazi, čuda radi. Od jednog metka pada petnaest Nnemaca u tri kadra. Ali ne radi on to sam. Ne bi on to mogao, da nema vernog pomoćnika Makedonca, mozga operacije Slovenca, Tita i partiju. Čudo jedno kako nemački ambasador nije hitno uputio demarš našoj vladi zbog ponižavajućeg prikazivanja nemačkih vojnika na nacionalnoj frekvenciji. A možda on misli da ovako mi ispadamo budale, a ne Nemci? Nisam o tome ranije razmišljao. Nije valjda da je u pravu?!

I još nešto nije jasno: kako to da partizani, koji se bore protiv Nemaca listom znaju nemački (tečno kao Gete), a četnici koji kolaboriraju, ni da beknu? To mu dođe kao da savremeni antiglobalisti svi govore engleski (tečno kao Kluni) i obožavaju Haški tribunal, a globalisti, sa Šešeljem u srcu i na reveru samo ruski, i to ne svi. Dok radosnice naviru, pitam se: Zašto smo već dve godine sa nacionalnih frekvencija bombardovani filmovima o bratstvu-jedinstvu, partizanima, četnicima, čiji pojedini kadrovi, ako ništa drugo, zbog nasilja koje prikazuju, moraju biti zabranjeni za maloletne osobe, a o prikazivanju u udarnim večernjim i dnevnim terminima da i ne govorimo. To mora da je neka direktiva. Čija? Šta je konačna namera?

Jedino je logično da hoće da nas pretvore u Hrvate, samo mi to treba što pre da shvatimo i prihvatimo (nešto kao: Kosovo - puj pike ne važi)! Mi smo ionako glavni katalizator hrvatskog puta u EU. Ne potežemo ni pitanje genocida, ni srpskih izbeglica, ni njihovih stanarskih i drugih prava, stidimo se da ganjamo hrvatske ratne zločince, samo da bismo pomogli komšijama da uđu u Uniju. Ako, lepo je pomoći. Pošto oni nama za uzvrat to nikada ne bi učinili, onda je bolje bratski zagrljeni da odemo u svetlu budućnost, koja nema alternativu. Dobra taktika. Nije to tako loše a ni teško: dobar deo naše privrede je već u hrvatskim rukama, ćirilice skoro da više i nema, šačicu nas koji pomalo smetamo bi lako prevaspitali u večernjim školama (možda i na nekom jadranskom otoku sa vaspitnom reputacijom, za šta bi NVO mogle da dobiju pozamašne donacije), ovog leta ćemo preplaviti hrvatsku obalu, Crnogorci bi nam oprostili, „Đura bi nam oprostio što nas je tukao“, delu crkvene jerarhije bi se naježile brade od miline, Kosovo bi postalo hrvatski problem, a i Oliver bi zapevao u Areni. Tko to kaže, tko to laže da nema blamaže! (Eto, baš je lako, dapače, jako lako).

Zašto smo već dve godine sa nacionalnih frekvencija bombardovani filmovima o bratstvu-jedinstvu, partizanima, četnicima, čiji pojedini kadrovi, ako ništa drugo, zbog nasilja koje prikazuju, moraju biti zabranjeni za maloletne osobe, a o prikazivanju u udarnim večernjim i dnevnim terminima da i ne govorimo.

Subota: Đakovica, rodni grad pisca ovih redova, a i direktora javnog servisa. Srbi iz Đakovice odlaze na zadušnice uz oružanu pratnju. U Đakovici ih napadaju Šiptari (dobra vest za Natašu, izgleda da su neki preživeli). Demoliraju autobus, koji se očas puni kamenjem i srčom. Vođa puta, Stanojević, pred kamerama javnog servisa daje izjavu. Identifikuje napadače, srpske kuće iz kojih su izašli (u čijim avlijama je u detinjstvu trčkarao i direktor javnog servisa evropske Srbije), a koje već 12 godina Šiptari uzurpiraju. Završava rečima, da Srbi hoće da se vrate u svoje domove. Po ciči zimi, autobusom bez prozora, Đakovčani (pretrežno stariji ljudi i žene) se vraćaju u mesta u kojima (privremeno) žive. Niko nije povređen, ako se ne računaju duše.

U udarnom terminu, javni servis objavljuje konfuzno montirani izveštaj sa ovog događaja, znatno manje detaljan od onih iz Kaira, Tripolija ili Bahreina. U sledećem terminu, izveštaj je još više skraćen (ili osakaćen, kako želite), da bi se u svim sledećim izveštavalo samo o tome kako se Šiptari okupljaju i traže oslobađanje uhapšenih sugrađana, koji su uzgred budi rečeno boravili u đakovačkom zatvoru koliko i vi koji ovo čitate.

Kada ste ovako informisani dođe vam da se sažalite nad njihovim sudbinama, zar ne? Ovde su opisana samo tri uzastopna udarna termina, nacionalnih, dakle naših frekvencija. Evropskih ili neevropkih, ali naših, srpskih. Kako bi ste se tek sažalili nakon višednevnih nacionalnih seansi!?

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će na referendumu 16. januara biti usvojene izmene Ustava?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner