Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > "Troje" — antiteza "Tri stotine" ili dijalektika gospodara i roba u antičkoj Sparti
Kulturna politika

"Troje" — antiteza "Tri stotine" ili dijalektika gospodara i roba u antičkoj Sparti

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
sreda, 31. jul 2019.

U jednom od najboljih citata iz jedne od najboljih popularnih knjiga o antičkoj Grčkoj, engleski klasičar H. D. F. Kito brani Aristotelovu ciničnu opasku o „ropskoj prirodi“, naglašavajući da filozof samo konstatuje činjenicu da su velikom broju ljudi u svakoj epohi lična bezbednost, pun stomak, i krov nad glavom preči od slobode, i da ti ljudi vode ropski život čak i kada su nominalno slobodni. Kito ovaj argument poentira ubedljivim komentarom da bi „većina naših savremenika radije odabrala život helota, nego život spartijada“, tj. da bi im više prijao život obespravljenih spartanskih „državnih kmetova“ koji su se mahom bavili poljoprivredom, nego da prolaze kroz mukotrpni trening i krvave inicijacije punopravnih građana Sparte, koji je sekao i odbacivao kao „ljudski škart“ sve koji bi se pokazali nedostojni, a preostale (i preživele) podvrgavao strogom asketizmu, zahtevajući od njih apsolutno pokoravanje zakonima grada i fanatičnu nepokolebljivost u ratu.

Ambiciozni strip-projekat Kjerona Gilena i Rajana Kelija — „Troje“ (Three, 2014) — hvata se u koštac sa ovom Kitoovom tvrdnjom, pokušavajući da napravi ideološko-moralnu antitezu Milerovom kultnom stripu „Tri stotine“ (300, 1998), i glorifikaciji spartanskog protofašističkog militarizma iz istoimenog filma Zeka Snajdera. Naglašavajući često zaboravljanu činjenicu da je spartansko društvo počivalo na ropskom radu helota — politički verovatno najpotlačenije kaste ljudi u antičkoj Heladi — i da su heloti igrali svoju nezamenjivu ulogu, ne samo u lakonskom društvu kao takvom, već i u samoj termopilskoj epopeji (pa ipak nikada nisu ubrojani u one „tri stotine“), autori pletu priču o pobuni troje helota u vreme Tebanske hegemonije (radnja se odvija 364. god. P.N.E., nakon bitke kod Leuktre), koji beže sa okrnjene teritorije oslabljene i dekadentne Sparte u Mesiniju, u kojoj su heloti oslobođeni.

Nazvati ovaj strip „antitezom“ Milerovog kultnog dela prilično jasno određuje njegovu osnovnu postavku — baš kao što se Miler jednostrano i isključivo fokusira na brutalni, herojski etos elite spartijada, tako Gilen forsira kao temu potlačenost i obespravljenost helota, nastojeći da spartansko društvo prikaže kao monstruoznu piramidu ugnjetavanja zasnovanu na neprekidnom fizičkom nasilju. Ova prvobitna slika se, međutim, sa daljim tokom priče znatno ublažava, i od danas toliko popularne „dijahronijske“ (a u osnovi prosto anahrone) diskvalifikacije antičke civilizacije „zbog ropstva“ pretvara u temeljno istraženu i ubedljivo oslikanu priču o dekadenciji i opadanju Sparte nakon što je herojski etos Likurgovih zakona prvo okrnjen u Peloponeskom ratu, a zatim potpuno relativizovan i obesmišljen posle Leuktre.

„Klasje koje štrči“ i Hegelova dijalektika

Gilen otvara svoju priču parafrazom jednog poznatog Kritijinog citata — možda svestan, a možda nesvestan da je u pitanju jedan od najozloglašenijih tirana klasične helenske istorije — prema kome se „u Sparti mogu pronaći oni koji su najporobljeniji, i oni koji su najslobodniji“, a zatim celu priču plete kao istraživanje ove jednostavne tvrdnje, prikazujući istovremeno helote koji zbacuju svoj jaram, i spartijade koji nose svoje zakone i običaje kao omču oko vrata. Glavni junaci priče — heloti Klaros, Demar, i Terpander — otkrivaju granice svoje slobode prvo u samoodbrani od obesnih i samouverenih spartijada, a zatim u inadžijskom, „termopilskom“ suprotstavljanju poteri koja je poslata za njima.

Sa druge strane, među spartanskim eforima prezreni „slabiji od dvojice spartanskih kraljeva“ — Kleomen II — prinuđen je da, u cilju sasecanja svake pobune u korenu, povede sa sobom kaznenu ekspediciju koja predstavlja parodiju na Leonidine „tri stotine“, čiji je zadatak još jednom „da se povinuju zakonima Sparte“, ali ovaj put, umesto suprotstavljanja desetinama hiljada Persijanaca, tako što će uloviti tri odbegla roba, i podvrgnuti ognju i maču svakog svedoka njihove pobune. Još jedan značajan lik u slikanju ovog kontrapunkta između „najboljih među helotima i najgorih među spartijadima“ jeste Arimnest — „ražalovani“ spartijad, osramoćen time što je pobegao od pobunjenih helota, čiju je pobunu svojom obešću i izazvao.

Priča započinje doslovno kao parodija Milerovog stripa, sa plastičnim scenama „kripteje“ (κρυπτεία, doslovno „tajna služba“) — „preventivne“ seče zdravijih i snažnijih helota u najboljem duhu Herodotove minijature o miletskom tiraninu Trasibulu koji je „odsecao klasje koje štrče iznad ostalog“. Ali ubrzo nakon toga, priča prerasta u nešto još snažnije i veće — u ubedljivo oslikan primer Hegelove „dijalektike gospodara i roba“ primenjene na konkretan istorijski kontekst. Odbegli heloti kroz svoju borbu i inat stiču istinsku slobodu, nadmašujući dekadentne i onemoćale spartijade upravo kroz ono što je bilo osnova njihovog podjarmljivanja – borbu i disciplinu. Ubijajući spartijade, koji su svoj status i moć vekovima sticali i dokazivali tlačeći i ubijajući helote, heloti okreću točak istorije naglavačke, i uvode dijalektiku iz teze u antitezu u znatno krvavijoj verziji „Priče o kmetu Simanu“. U finalu ove „ropske epopeje“, simbolične tri stotine spartanskih ratnika nisu u stanju da izađu na kraj sa jednim snažnim borcem koji se utvrdio na ulazu u pećinu, i primorani su da ga savladaju na nemoralan, neherojski način, sličan onom kojim su Leonidini borci savladani u Termopilu. Na kraju, dva helota umiru kao slobodni ljudi, njihova treća saputnicalukavstvom uspeva da se domogne Mesinije i slobode, dok sespartijadi vraćaju kući ispunivši svoj zadatak, ali izdavši još jednom svoje moralne principe.

Krvava lakonska utopija

Gilen završava svoju priču pomalo neobičnom opaskom o dvama spartanskim kraljevima tog doba: „Agesilaj II je smatran za jednog od najvećih spartanskih kraljeva svih vremena. Umro je 360. god. p.n.e., u 84 godini života, na povratku iz Egipta. Za vreme njegove vladavine njegov grad je od najveće sile u Grčkoj postao senka svoje nekadašnje veličine. Kleomen II je vladao narednih šest decenija. Malo je ratovao, i nepoznat je istoriji. Za vreme njegove vladavine Sparta više nije nazadovala.“ U stripu niko ne propušta priliku da Kleomenu naglasi kako „nije Agesilaju ni do kolena“, kako „nije dostojan da bude Agesilajev savladar“, i kako „sramoti Spartu svojom slabošću“. Kaznena ekspedicija koja mu je poverena predstavlja u jednakoj meri poniženje, koliko i priliku da, poput Leonide, dokaže svoju „privrženost zakonima Sparte“ u borbi, što on na kraju ne čini, pretpostavljajući živote i bezbednost svojih ljudi spartanskoj časti i homerovskoj vrlini na kojoj se zasnivala.

Ali umesto da svoju priču završi u Mesiniji, gde se Damar porađa i svojoj deci daje imena poginulih Klarosa i Terpandra, omogućujući ovoj dvojici da kroz njih „žive u slobodi“, Gilen nam daje još jednu scenu, u kojoj gledamo Agesilaja IIkako umire na tuđoj obali pored svog olupanog oružja, uz reči „ovde leži Sparta“, čime kao da hoće staviti tačku na ep koji započinje sa Milerovim Leonidom koji baca persijskog glasnika u bunar uz sada već kultni poklič „ovo je Sparta“.

Prema vlastitom priznanju, Gilen je rad na ovom stripu započeo „iznerviran jednostranošću Milerovog stripa“, ali ga je njegova želja da ispriča priču koja će i vizualno, i istoriografski, i arheološki biti tačnija od Milerove navela da temeljno istraži i bolje upozna spartansko društvo, i samim tim svoju priču modifikuje istorijskim činjenicama koje ublažavaju njenu osnovnu ideološku isključivost. Rezultat je strip čija je osnovna priča pomalo zamagljena i nedorečena, ali koji je prepun istorijskih detalja zbog kojih mu se vredi vratiti nekoliko puta. Autorova prvobitna osuda Sparte kao „krvave utopije“, koja se u prologu stripa slika sa milerovskom isključivošću, do kraja priče se razvodnjava, naglašavajući činjenicu da je reč o Sparti u svojoj dekadentnoj fazi. Već ovo pomeranje priče iz herojskog, zlatnog doba Lakonije, koje slika Miler, u vreme Tebanske hegemonije, kada su spartijadi faktički već pogazili sve svoje stare zakone i običaje, predstavlja veliki ideološki ustupak koji celom delu značajno daje na kvalitetu. Pa opet, uprkos ovoj opčinjenosti istorijom, Gilen ne krije prezir prema svemu onome što je Milera fasciniralo, pa samim tim dobijamo priču sa pomešanim emocijama i ne baš najjasnijim poentama.

Istorijski gledano, poznato je da je Sparta bila teritorijalno jedan od najvećih polisa klasične Helade, a njena ekonomija zasnovana na poljoprivredi podrazumevala je brojčani odnos robova i slobodnih ljudi koji je značajno prevazilazio omer drugih helenskih gradova (Herodot piše da je na svakog Spartijada u bici kod Plateje dolazilo 7 helota — skoro duplo više od udela robova u inače bogatijoj Atini), što je Spartu držalo u stanju „večitog klasnog rata“. Scene „seče helota“(tj. kripteje) iz prologa stripa su stoga sasvim autentične, ali Gilen u velikoj meri propušta da prikaže u kolikoj meri su heloti bili dragoceni resurs spartanske države, i stubovi nosači njene ekonomije. Kripteja jeste bila svojevrsna rita odrastanja za spartijade, koji su ubijanjem naročito snažnih i istaknutih helota istovremeno prolazili krvavu inicijaciju u redove građana, i iskorenjivali otpor među helotima — ali ne treba zaboraviti da je ova jeziva praksa bila pre svega posledica demografskih razlika između dve kaste: zbog stalnih ratova i brutalnog treninga smrtnost među spartijadima je bila znatno veća, i njihov broj se postepeno smanjivao, dok su heloti zbog vezanosti za zemlju imali znatno veći natalitet, jer im porodice nisu razdvajane preprodajom drugim gospodarima, što je bila uobičajena praksa u drugim polisima. Štaviše, kada se kripteja i ustanci ostave po strani, većina helota je živela miran i pastoralan život sa svojim porodicama, u velikoj meri bezbrižniji i udobniji od asketskih života spartijada, uživajući u nekim privilegijama koje nisu bile dostupne klasičnim robovima u drugim delovima Helade.

Platonova parabola o tiranskom čoveku

U IX knjizi Države, baveći se slikanjem psihološkog profila „tiranskog čoveka“ (kome upravo i pripisuje „ropsku prirodu“), Platon se služi jednom veoma zanimljivom slikom. Nastojeći da pokaže u kolikoj meri se svaki tiranin nalazi u stanju večitog straha i paranoje, on pravi poređenje tiranina sa „pojedincima koji imaju po pedeset i više robova“, a zatim zamišlja situaciju u kojoj bi „neki bog takvog čoveka sa svojim domaćinstvom i robovima preneo u neku pustinju, van zaštite države“. Da bi pojačao atmosferu straha i paranoje, Platon na to dodaje još jedan nivo parabole, zamišljajući to izolovano domaćinstvo „okruženo komšijama koje se gnušaju gospodarenjem jednog čoveka nad drugim“, i koji su spremni da „svaki oblik porobljavanja kazne najstrožom kaznom“. Platonov zaključak jeste da ovakav tiranin živi u doslovnoj psihološkoj tamnici (δεσμωτήριον), razapet između potrebe da svoju volju nasilno nameće drugome, i večitog straha za sopstveni život i privilegije.

Iako ova parabola kod Platona nije bila namenjena Spartancima, koje je Atinjanin, kao što je poznato, poštovao više nego ijedno drugo društvo u Heladi, ona je veoma neposredno primenjiva na odnos koji su spartanski punopravni građani imali prema kasti helota. U pozadini krvavih rituala i „seče najvišeg klasja“, a pogotovo u dekadentnoj fazi lakonskog društva koje nam slika Gilen, nalazila se ista ova Platonova tiranska paranoja, ali nju u stripu, nažalost, ne vidimo. Naprotiv, kao pokretačka snaga spartanske represije nad helotima se prikazuje njihova aristokratska ideologija, fanatična ubeđenost u vlastitu homerovsku vrlinu, koju samo na trenutak ismeva Kleomen II, u inače jednoj od najubedljivijih scena u stripu — priči o „dobro i loše odgojenom psu“.

Ali dok Platonova parabola o „robovlasniku koji postaje rob svojih robova“ u potpunosti odgovara čuvenoj Hegelovoj dijalektici iz „Fenomenologije duha“, strip ovu finesu ne zahvata, jer – uz izuzetak Kleomena i Arimnesta, koji predstavljaju rubne slučajeve — ni ne pokušava da razume spartijade. Za Gilena opadanje spartanske države predstavlja stvar istorijskog mehanicizma, i iako se njegova priča u potpunosti odvija u skladu sa hegelijanskom paradigmom, niti njegovi heloti doživljavaju psihološku emancipaciju, niti se kod spartijada dijagnostifikuje platonovsko „samoporobljavanje“ kao konačna etapa tiranske svesti, i hegelovske dijalektike. „Troje“ se čita kao uzbudljiva istorijska drama, ali njegovi likovi ne prolaze ni kroz kakve transformacije, već do kraja ostaju to što jesu, što, doduše, daje celoj priči jedan autentično helenski tragizam.

Ko su „najslobodniji ljudi u Heladi“?

Kroz celi strip Gilen provlači Kritijin citat koji mu se toliko dopao — „u Sparti mogu pronaći oni koji su najporobljeniji, i oni koji su najslobodniji“ (Plutarh u svom spisu o Likurgu prenosi ovaj citat malo drugačije — u Lakedemonu su i slobodni najslobodniji /μάλιστά ἐλεύθερον/, i robovi su najporobljeniji /μάλιστά δοῦλον/) — ali on baca svetlo samo na one koji su porobljeni. „Sloboda najslobodnijih“ se samo na početku prikazuje kao tiranski shvaćena razobručenost, kao mogućnost da se bez ikakvih moralnih ili zakonskih ograničenja ugnjetavaju, maltretiraju, i ubijaju heloti. Ovo tiransko shvatanje slobode, blisko prezrenom pojmu „demokratije“ u obliku u kome ga kritikuje Platon (za njega je demokratija upravo „društvo hipertrofije slobode“), predstavlja jedan savremeni pogled na spartansko društvo, i ono u potpunosti promašuje smisao Kritijine opaske da su spartijadi „najslobodniji ljudi u Heladi“. Sloboda kao politička vrlina u helenskom polisu predstavlja radikalno odbacivanje svakog oblika političke heteronomije, i apsolutnu političku autonomiju pojedinca. Građanska sloboda u Heladi nikada ne može da znači bezvlašće, odnosno anarhiju. Naprotiv, ona podrazumeva najstrože povinovanje zakonima polisa.

Razlika između slobodnih Helena i, recimo, građana Persijskog carstva, gde pojedinačne kaste uživaju veće „individualne slobode“ od bilo kog Helena, ali gde su svi nominalno „robovi Velikog kralja“, jeste upravo u tome što jednom robu – ma koliko lagodno živeo — povinovanje zakonima društva uvek nameće neko drugi, dok slobodan čovek te zakone nameće sam sebi. Slobodan građanin polisa (ὁ ἐλεύθερος) je slobodan samo u smislu da je autonoman, što ne podrazumeva nikakvu tiransku samovolju, već upravo učestvovanje u političkom životu, i strogo povinovanje zakonima zajednice. Zato su dvojica najvećih heroja klasične Helade toliko različiti ljudi — Sokrat i Leonida. Iako je jedan bio filozof i siromašni grnčar, a drugi aristokrata i spartanski kralj, obojica su imala istu sudbinu – položili su svoje živote za svoju državu „povinujući se njenim zakonima“ (fraza sa epitafa u Termopilu, doslovno „njihovim rečima uvereni“, τοῖς κείνων ῥήμασι πειθόμενοι), uprkos tome što su ih ti zakoni i volja njihovih sugrađana oterali u sigurnu smrt. Ono što je ključno u oba ova slučaja je apsolutno odsustvo spoljašnje prinude, u meri u kojoj to savremeni otuđeni građanin ne može intimno da pojmi — svi Leonidini ljudi bili su dobrovoljci, svesni da idu u smrt, a Sokratovi prijatelji i sugrađani su i sami bili zatečeni filozofovim odbijanjem da mu se omogući beg iz tamnice gde je čekao izvršenje smrtne presude, što je u ono vreme bila uobičajena pojava kada su u pitanju ljudi sa bogatim i uticajnim prijateljima.

U ovim radikalnim situacijama odlaska u smrt samo zato što je to naložio zakon države oličava se suštinska razlika između istinski slobodnog građanina i ozloglašene „ropske prirode“, zbog koje toliko kritikuju Aristotela. To je i razlog što se ne pominju heloti koji su se u Termopilu borili pored spartijada — niko od njih nije tamo došao svojom slobodnom odlukom, niti je imao slobodne volje da dolazak odbije i za to snosi posledice. Da ova razlika nije bila samo stvar ritualnih i nasleđenih kastinskih uloga svedoče i brojni istorijski primeri, uključujući i one kada su spartanski heloti bivali oslobođeni — bilo tako što su dobrovoljno izvršavali vojne podvige u Peloponeskom ratu i kasnije, bilo tako što su — u retkim prilikama — pristajali da prođu kroz brutalne rite spartanske ἀγωγή. Upravo u tom smislu su spartijadi bili „najslobodniji ljudi u Heladi“ — nigde drugo nisu slobodni građani jednog polisa toliko rigidno, toliko beskompromisno, i toliko organski usvajali i sprovodili u delo zakone i odluke svoje države. To je i bio razlog Platonove fascinacije Spartom, čije je timokratsko uređenje proglasio da društveni poredak najbliži njegovoj „istinskoj aristokratiji“ — ono što je u atinskoj demokratiji učinio samo Sokrat, u Sparti je činio svaki slobodni građanin, kad god bi država to od njega zahtevala.

O fascinaciji savremenog doba robovima

Strip „Troje“ se ovih finesa odnosa gospodara i roba dotiče samo na trenutke — u već pomenutoj epizodi sa pričom o „dobro i loše odgojenom psu“, kao i u razotkrivanju lične sudbine helota Klarosa, jednog od onih koji su se slobodno pridružili ratu sa Tebancima (doduše, strip pripoveda i kako su spartijadi pobili većinu njih u strahu od oružanog ustanka kasnije). Ali uprkos svemu, on ostaje manje-više jednostrana priča o „onima koji su najporobljeniji“, a bez istinskog razumevanja za „one koji su najslobodniji“. To je, uostalom, tradicionalna boljka savremenog društva, koje je Slobodu zamenilo „pravima i slobodama“ — spiskom građanskih privilegija koje nam oktroiše spoljašnji centar moći, i kakvima se, u zavisnosti od blagonaklonosti vladara, danas jednako mogu pohvaliti određene klase građana političkih oligarhija i tiranida, jednako kao i nominalnih „demokratija“.

Iako u arheološkim detaljima i istoriografskoj tačnosti „Troje“ daleko prevazilaze Milerove „Tri stotine“, Milerov strip — uz sve svoje netačnosti i preterivanja — ostaje bolje svedočanstvo o spartanskom etosu. A za nekoga ko želi zaista dublje da upozna helensku istoriju i neobičnosti lakonskog društva, ova dva stripa u paru daju najpotpuniji ugođaj — verovatno bolji od bilo čega drugog što se stvorila savremena pop-kultura. Ali uprkos ubedljivosti umetničkog izraza oba stripa, uprkos kultnom statusu mita o „Tri stotine“ koji su u našoj kulturi izgradili Miler i Snajder, i uprkos ovom krvavom svedočanstvu o užasima Sparte u njenim dekadentnim godinama, osnovna Kitoova opaska i dalje stoji — većina naših sugrađana bi pre izabrala da budu helot, nego spartijad. Troje odbeglih helota su, stoga, njihovi heroji — oni se odmeću tek nakon što je njihov goli život doveden u pitanje, a jedini koji među njima ima jasnu sliku slobode jeste Terpander – koji je u spartanskim domaćinstvima pripovedao o staroj spartanskoj slavi,čiji inat izaziva prvobitnu odmazdu spartijada, i koji se herojski žrtvuje „da bi priča imala dostojanstven kraj“. U tom činu on jedini prevazilazi okvire „golog opstanka“, i u moralnom smislu se uzdiže do spartanskog ideala. Naspram njega, Klaros, iako borac dostojan slave spartijada, zgrožen je zločinima koje je počinio u ime svojih gospodara, i stoga bira da ostane rob, smatrajući da slobodu ne zaslužuje, i još jednom potvrđujući Aristotelovu ciničnu opasku.

Glorifikacija robova nije nikakva borba protiv ropstva, već simptom zaborava slobode i strategija pomirenja sa novim sistemima porobljavanja

„Troje“ je nesavršeno delo, ali njegova vrednost proizilazi iz ogromne fascinacije autora istorijskim izvornicima, koje su oslikali u skladu sa svojim najboljim mogućnostima, i maksimalno intelektualno pošteno. Rezultat je priča koja je u velikoj meri nedorečena i fragmentarna, ali koja — kao što smo jasno videli — ubedljivo zahvata centralna filozofska pitanja slobode i ropstva, kako u antičkoj Heladi, tako i u naše vreme. A činjenica da naše vreme glorifikuje robove kako bi nagrdilo gospodare ni na koji način ne dovodi u pitanje Kitoovu ciničnu opasku, već je samo dodatno potvrđuje. Jer glorifikacija robova nije nikakva borba protiv ropstva, već simptom zaborava slobode i strategija pomirenja sa novim sistemima porobljavanja.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će crnogogorski „Zakon o slobodi veroispovesti“ biti povučen?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner