недеља, 20. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > "Tроје" — антитеза "Три стотине" или дијалектика господара и роба у античкој Спарти
Културна политика

"Tроје" — антитеза "Три стотине" или дијалектика господара и роба у античкој Спарти

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
среда, 31. јул 2019.

У једном од најбољих цитата из једне од најбољих популарних књига о античкој Грчкој, енглески класичар Х. Д. Ф. Кито брани Аристотелову циничну опаску о „ропској природи“, наглашавајући да филозоф само констатује чињеницу да су великом броју људи у свакој епохи лична безбедност, пун стомак, и кров над главом пречи од слободе, и да ти људи воде ропски живот чак и када су номинално слободни. Кито овај аргумент поентира убедљивим коментаром да би „већина наших савременика радије одабрала живот хелота, него живот спартијада“, тј. да би им више пријао живот обесправљених спартанских „државних кметова“ који су се махом бавили пољопривредом, него да пролазе кроз мукотрпни тренинг и крваве иницијације пуноправних грађана Спарте, који је секао и одбацивао као „људски шкарт“ све који би се показали недостојни, а преостале (и преживеле) подвргавао строгом аскетизму, захтевајући од њих апсолутно покоравање законима града и фанатичну непоколебљивост у рату.

Амбициозни стрип-пројекат Кјерона Гилена и Рајана Келија — „Троје“ (Three, 2014) — хвата се у коштац са овом Китоовом тврдњом, покушавајући да направи идеолошко-моралну антитезу Милеровом култном стрипу „Три стотине“ (300, 1998), и глорификацији спартанског протофашистичког милитаризма из истоименог филма Зека Снајдера. Наглашавајући често заборављану чињеницу да је спартанско друштво почивало на ропском раду хелота — политички вероватно најпотлаченије касте људи у античкој Хелади — и да су хелоти играли своју незамењиву улогу, не само у лаконском друштву као таквом, већ и у самој термопилској епопеји (па ипак никада нису убројани у оне „три стотине“), аутори плету причу о побуни троје хелота у време Тебанске хегемоније (радња се одвија 364. год. П.Н.Е., након битке код Леуктре), који беже са окрњене територије ослабљене и декадентне Спарте у Месинију, у којој су хелоти ослобођени.

Назвати овај стрип „антитезом“ Милеровог култног дела прилично јасно одређује његову основну поставку — баш као што се Милер једнострано и искључиво фокусира на брутални, херојски етос елите спартијада, тако Гилен форсира као тему потлаченост и обесправљеност хелота, настојећи да спартанско друштво прикаже као монструозну пирамиду угњетавања засновану на непрекидном физичком насиљу. Ова првобитна слика се, међутим, са даљим током приче знатно ублажава, и од данас толико популарне „дијахронијске“ (а у основи просто анахроне) дисквалификације античке цивилизације „због ропства“ претвара у темељно истражену и убедљиво осликану причу о декаденцији и опадању Спарте након што је херојски етос Ликургових закона прво окрњен у Пелопонеском рату, а затим потпуно релативизован и обесмишљен после Леуктре.

„Класје које штрчи“ и Хегелова дијалектика

Гилен отвара своју причу парафразом једног познатог Критијиног цитата — можда свестан, а можда несвестан да је у питању један од најозлоглашенијих тирана класичне хеленске историје — према коме се „у Спарти могу пронаћи они који су најпоробљенији, и они који су најслободнији“, а затим целу причу плете као истраживање ове једноставне тврдње, приказујући истовремено хелоте који збацују свој јарам, и спартијаде који носе своје законе и обичаје као омчу око врата. Главни јунаци приче — хелоти Кларос, Демар, и Терпандер — откривају границе своје слободе прво у самоодбрани од обесних и самоуверених спартијада, а затим у инаџијском, „термопилском“ супротстављању потери која је послата за њима.

Са друге стране, међу спартанским ефорима презрени „слабији од двојице спартанских краљева“ — Клеомен II — принуђен је да, у циљу сасецања сваке побуне у корену, поведе са собом казнену експедицију која представља пародију на Леонидине „три стотине“, чији је задатак још једном „да се повинују законима Спарте“, али овај пут, уместо супротстављања десетинама хиљада Персијанаца, тако што ће уловити три одбегла роба, и подвргнути огњу и мачу сваког сведока њихове побуне. Још један значајан лик у сликању овог контрапункта између „најбољих међу хелотима и најгорих међу спартијадима“ јесте Аримнест — „ражаловани“ спартијад, осрамоћен тиме што је побегао од побуњених хелота, чију је побуну својом обешћу и изазвао.

Прича започиње дословно као пародија Милеровог стрипа, са пластичним сценама „криптеје“ (κρυπτεία, дословно „тајна служба“) — „превентивне“ сече здравијих и снажнијих хелота у најбољем духу Херодотове минијатуре о милетском тиранину Трасибулу који је „одсецао класје које штрче изнад осталог“. Али убрзо након тога, прича прераста у нешто још снажније и веће — у убедљиво осликан пример Хегелове „дијалектике господара и роба“ примењене на конкретан историјски контекст. Одбегли хелоти кроз своју борбу и инат стичу истинску слободу, надмашујући декадентне и онемоћале спартијаде управо кроз оно што је било основа њиховог подјармљивања – борбу и дисциплину. Убијајући спартијаде, који су свој статус и моћ вековима стицали и доказивали тлачећи и убијајући хелоте, хелоти окрећу точак историје наглавачке, и уводе дијалектику из тезе у антитезу у знатно крвавијој верзији „Приче о кмету Симану“. У финалу ове „ропске епопеје“, симболичне три стотине спартанских ратника нису у стању да изађу на крај са једним снажним борцем који се утврдио на улазу у пећину, и приморани су да га савладају на неморалан, нехеројски начин, сличан оном којим су Леонидини борци савладани у Термопилу. На крају, два хелота умиру као слободни људи, њихова трећа сапутницалукавством успева да се домогне Месиније и слободе, док сеспартијади враћају кући испунивши свој задатак, али издавши још једном своје моралне принципе.

Крвава лаконска утопија

Гилен завршава своју причу помало необичном опаском о двама спартанским краљевима тог доба: „Агесилај II je сматран за једног од највећих спартанских краљева свих времена. Умро је 360. год. п.н.е., у 84 години живота, на повратку из Египта. За време његове владавине његов град је од највеће силе у Грчкој постао сенка своје некадашње величине. Клеомен II је владао наредних шест деценија. Мало је ратовао, и непознат је историји. За време његове владавине Спарта више није назадовала.“ У стрипу нико не пропушта прилику да Клеомену нагласи како „није Агесилају ни до колена“, како „није достојан да буде Агесилајев савладар“, и како „срамоти Спарту својом слабошћу“. Казнена експедиција која му је поверена представља у једнакој мери понижење, колико и прилику да, попут Леониде, докаже своју „приврженост законима Спарте“ у борби, што он на крају не чини, претпостављајући животе и безбедност својих људи спартанској части и хомеровској врлини на којој се заснивала.

Али уместо да своју причу заврши у Месинији, где се Дамар порађа и својој деци даје имена погинулих Клароса и Терпандра, омогућујући овој двојици да кроз њих „живе у слободи“, Гилен нам даје још једну сцену, у којој гледамо Агесилаја IIкако умире на туђој обали поред свог олупаног оружја, уз речи „овде лежи Спарта“, чиме као да хоће ставити тачку на еп који започиње са Милеровим Леонидом који баца персијског гласника у бунар уз сада већ култни поклич „ово је Спарта“.

Према властитом признању, Гилен је рад на овом стрипу започео „изнервиран једностраношћу Милеровог стрипа“, али га је његова жеља да исприча причу која ће и визуално, и историографски, и археолошки бити тачнија од Милерове навела да темељно истражи и боље упозна спартанско друштво, и самим тим своју причу модификује историјским чињеницама које ублажавају њену основну идеолошку искључивост. Резултат је стрип чија је основна прича помало замагљена и недоречена, али који је препун историјских детаља због којих му се вреди вратити неколико пута. Ауторова првобитна осуда Спарте као „крваве утопије“, која се у прологу стрипа слика са милеровском искључивошћу, до краја приче се разводњава, наглашавајући чињеницу да је реч о Спарти у својој декадентној фази. Већ ово померање приче из херојског, златног доба Лаконије, које слика Милер, у време Тебанске хегемоније, када су спартијади фактички већ погазили све своје старе законе и обичаје, представља велики идеолошки уступак који целом делу значајно даје на квалитету. Па опет, упркос овој опчињености историјом, Гилен не крије презир према свему ономе што је Милера фасцинирало, па самим тим добијамо причу са помешаним емоцијама и не баш најјаснијим поентама.

Историјски гледано, познато је да је Спарта била територијално један од највећих полиса класичне Хеладе, а њена економија заснована на пољопривреди подразумевала је бројчани однос робова и слободних људи који је значајно превазилазио омер других хеленских градова (Херодот пише да је на сваког Спартијада у бици код Платеје долазило 7 хелота — скоро дупло више од удела робова у иначе богатијој Атини), што је Спарту држало у стању „вечитог класног рата“. Сцене „сече хелота“(тј. криптеје) из пролога стрипа су стога сасвим аутентичне, али Гилен у великој мери пропушта да прикаже у коликој мери су хелоти били драгоцени ресурс спартанске државе, и стубови носачи њене економије. Криптеја јесте била својеврсна рита одрастања за спартијаде, који су убијањем нарочито снажних и истакнутих хелота истовремено пролазили крваву иницијацију у редове грађана, и искорењивали отпор међу хелотима — али не треба заборавити да је ова језива пракса била пре свега последица демографских разлика између две касте: због сталних ратова и бруталног тренинга смртност међу спартијадима је била знатно већа, и њихов број се постепено смањивао, док су хелоти због везаности за земљу имали знатно већи наталитет, јер им породице нису раздвајане препродајом другим господарима, што је била уобичајена пракса у другим полисима. Штавише, када се криптеја и устанци оставе по страни, већина хелота је живела миран и пасторалан живот са својим породицама, у великој мери безбрижнији и удобнији од аскетских живота спартијада, уживајући у неким привилегијама које нису биле доступне класичним робовима у другим деловима Хеладе.

Платонова парабола о тиранском човеку

У IX књизи Државе, бавећи се сликањем психолошког профила „тиранског човека“ (коме управо и приписује „ропску природу“), Платон се служи једном веома занимљивом сликом. Настојећи да покаже у коликој мери се сваки тиранин налази у стању вечитог страха и параноје, он прави поређење тиранина са „појединцима који имају по педесет и више робова“, а затим замишља ситуацију у којој би „неки бог таквог човека са својим домаћинством и робовима пренео у неку пустињу, ван заштите државе“. Да би појачао атмосферу страха и параноје, Платон на то додаје још један ниво параболе, замишљајући то изоловано домаћинство „окружено комшијама које се гнушају господарењем једног човека над другим“, и који су спремни да „сваки облик поробљавања казне најстрожом казном“. Платонов закључак јесте да овакав тиранин живи у дословној психолошкој тамници (δεσμωτήριον), разапет између потребе да своју вољу насилно намеће другоме, и вечитог страха за сопствени живот и привилегије.

Иако ова парабола код Платона није била намењена Спартанцима, које је Атињанин, као што је познато, поштовао више него иједно друго друштво у Хелади, она је веома непосредно примењива на однос који су спартански пуноправни грађани имали према касти хелота. У позадини крвавих ритуала и „сече највишег класја“, а поготово у декадентној фази лаконског друштва које нам слика Гилен, налазила се иста ова Платонова тиранска параноја, али њу у стрипу, нажалост, не видимо. Напротив, као покретачка снага спартанске репресије над хелотима се приказује њихова аристократска идеологија, фанатична убеђеност у властиту хомеровску врлину, коју само на тренутак исмева Клеомен II, у иначе једној од најубедљивијих сцена у стрипу — причи о „добро и лоше одгојеном псу“.

Али док Платонова парабола о „робовласнику који постаје роб својих робова“ у потпуности одговара чувеној Хегеловој дијалектици из „Феноменологије духа“, стрип ову финесу не захвата, јер – уз изузетак Клеомена и Аримнеста, који представљају рубне случајеве — ни не покушава да разуме спартијаде. За Гилена опадање спартанске државе представља ствар историјског механицизма, и иако се његова прича у потпуности одвија у складу са хегелијанском парадигмом, нити његови хелоти доживљавају психолошку еманципацију, нити се код спартијада дијагностификује платоновско „самопоробљавање“ као коначна етапа тиранске свести, и хегеловске дијалектике. „Троје“ се чита као узбудљива историјска драма, али његови ликови не пролазе ни кроз какве трансформације, већ до краја остају то што јесу, што, додуше, даје целој причи један аутентично хеленски трагизам.

Ко су „најслободнији људи у Хелади“?

Кроз цели стрип Гилен провлачи Критијин цитат који му се толико допао — „у Спарти могу пронаћи они који су најпоробљенији, и они који су најслободнији“ (Плутарх у свом спису о Ликургу преноси овај цитат мало другачије — у Лакедемону су и слободни најслободнији /μάλιστά ἐλεύθερον/, и робови су најпоробљенији /μάλιστά δοῦλον/) — али он баца светло само на оне који су поробљени. „Слобода најслободнијих“ се само на почетку приказује као тирански схваћена разобрученост, као могућност да се без икаквих моралних или законских ограничења угњетавају, малтретирају, и убијају хелоти. Ово тиранско схватање слободе, блиско презреном појму „демократије“ у облику у коме га критикује Платон (за њега је демократија управо „друштво хипертрофије слободе“), представља један савремени поглед на спартанско друштво, и оно у потпуности промашује смисао Критијине опаске да су спартијади „најслободнији људи у Хелади“. Слобода као политичка врлина у хеленском полису представља радикално одбацивање сваког облика политичке хетерономије, и апсолутну политичку аутономију појединца. Грађанска слобода у Хелади никада не може да значи безвлашће, односно анархију. Напротив, она подразумева најстроже повиновање законима полиса.

Разлика између слободних Хелена и, рецимо, грађана Персијског царства, где појединачне касте уживају веће „индивидуалне слободе“ од било ког Хелена, али где су сви номинално „робови Великог краља“, јесте управо у томе што једном робу – ма колико лагодно живео — повиновање законима друштва увек намеће неко други, док слободан човек те законе намеће сам себи. Слободан грађанин полиса (ὁ ἐλεύθερος) је слободан само у смислу да је аутономан, што не подразумева никакву тиранску самовољу, већ управо учествовање у политичком животу, и строго повиновање законима заједнице. Зато су двојица највећих хероја класичне Хеладе толико различити људи — Сократ и Леонида. Иако је један био филозоф и сиромашни грнчар, а други аристократа и спартански краљ, обојица су имала исту судбину – положили су своје животе за своју државу „повинујући се њеним законима“ (фраза са епитафа у Термопилу, дословно „њиховим речима уверени“, τοῖς κείνων ῥήμασι πειθόμενοι), упркос томе што су их ти закони и воља њихових суграђана отерали у сигурну смрт. Оно што је кључно у оба ова случаја је апсолутно одсуство спољашње принуде, у мери у којој то савремени отуђени грађанин не може интимно да појми — сви Леонидини људи били су добровољци, свесни да иду у смрт, а Сократови пријатељи и суграђани су и сами били затечени филозофовим одбијањем да му се омогући бег из тамнице где је чекао извршење смртне пресуде, што је у оно време била уобичајена појава када су у питању људи са богатим и утицајним пријатељима.

У овим радикалним ситуацијама одласка у смрт само зато што је то наложио закон државе оличава се суштинска разлика између истински слободног грађанина и озлоглашене „ропске природе“, због које толико критикују Аристотела. То је и разлог што се не помињу хелоти који су се у Термопилу борили поред спартијада — нико од њих није тамо дошао својом слободном одлуком, нити је имао слободне воље да долазак одбије и за то сноси последице. Да ова разлика није била само ствар ритуалних и наслеђених кастинских улога сведоче и бројни историјски примери, укључујући и оне када су спартански хелоти бивали ослобођени — било тако што су добровољно извршавали војне подвиге у Пелопонеском рату и касније, било тако што су — у ретким приликама — пристајали да прођу кроз бруталне рите спартанске ἀγωγή. Управо у том смислу су спартијади били „најслободнији људи у Хелади“ — нигде друго нису слободни грађани једног полиса толико ригидно, толико бескомпромисно, и толико органски усвајали и спроводили у дело законе и одлуке своје државе. То је и био разлог Платонове фасцинације Спартом, чије је тимократско уређење прогласио да друштвени поредак најближи његовој „истинској аристократији“ — оно што је у атинској демократији учинио само Сократ, у Спарти је чинио сваки слободни грађанин, кад год би држава то од њега захтевала.

О фасцинацији савременог доба робовима

Стрип „Троје“ се ових финеса односа господара и роба дотиче само на тренутке — у већ поменутој епизоди са причом о „добро и лоше одгојеном псу“, као и у разоткривању личне судбине хелота Клароса, једног од оних који су се слободно придружили рату са Тебанцима (додуше, стрип приповеда и како су спартијади побили већину њих у страху од оружаног устанка касније). Али упркос свему, он остаје мање-више једнострана прича о „онима који су најпоробљенији“, а без истинског разумевања за „оне који су најслободнији“. То је, уосталом, традиционална бољка савременог друштва, које је Слободу заменило „правима и слободама“ — списком грађанских привилегија које нам октроише спољашњи центар моћи, и каквима се, у зависности од благонаклоности владара, данас једнако могу похвалити одређене класе грађана политичких олигархија и тиранида, једнако као и номиналних „демократија“.

Иако у археолошким детаљима и историографској тачности „Троје“ далеко превазилазе Милерове „Три стотине“, Милеров стрип — уз све своје нетачности и претеривања — остаје боље сведочанство о спартанском етосу. А за некога ко жели заиста дубље да упозна хеленску историју и необичности лаконског друштва, ова два стрипа у пару дају најпотпунији угођај — вероватно бољи од било чега другог што се створила савремена поп-култура. Али упркос убедљивости уметничког израза оба стрипа, упркос култном статусу мита о „Три стотине“ који су у нашој култури изградили Милер и Снајдер, и упркос овом крвавом сведочанству о ужасима Спарте у њеним декадентним годинама, основна Китоова опаска и даље стоји — већина наших суграђана би пре изабрала да буду хелот, него спартијад. Троје одбеглих хелота су, стога, њихови хероји — они се одмећу тек након што је њихов голи живот доведен у питање, а једини који међу њима има јасну слику слободе јесте Терпандер – који је у спартанским домаћинствима приповедао о старој спартанској слави,чији инат изазива првобитну одмазду спартијада, и који се херојски жртвује „да би прича имала достојанствен крај“. У том чину он једини превазилази оквире „голог опстанка“, и у моралном смислу се уздиже до спартанског идеала. Наспрам њега, Кларос, иако борац достојан славе спартијада, згрожен је злочинима које је починио у име својих господара, и стога бира да остане роб, сматрајући да слободу не заслужује, и још једном потврђујући Аристотелову циничну опаску.

Глорификација робова није никаква борба против ропства, већ симптом заборава слободе и стратегија помирења са новим системима поробљавања

„Троје“ је несавршено дело, али његова вредност произилази из огромне фасцинације аутора историјским изворницима, које су осликали у складу са својим најбољим могућностима, и максимално интелектуално поштено. Резултат је прича која је у великој мери недоречена и фрагментарна, али која — као што смо јасно видели — убедљиво захвата централна филозофска питања слободе и ропства, како у античкој Хелади, тако и у наше време. А чињеница да наше време глорификује робове како би нагрдило господаре ни на који начин не доводи у питање Китоову циничну опаску, већ је само додатно потврђује. Јер глорификација робова није никаква борба против ропства, већ симптом заборава слободе и стратегија помирења са новим системима поробљавања.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер