Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > „Solo“ – najpoznatiji svemirski kauboj ponovo poteže prvi
Kulturna politika

„Solo“ – najpoznatiji svemirski kauboj ponovo poteže prvi

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
subota, 09. jun 2018.

Prvi neuspeh „Zvezdanih ratova“ na blagajnama

I to je moralo da se dogodi. „Solo – priča o Zvezdanim ratovima“ reditelja Rona Hauarda postao je prvi film iz Lukasove franšize za koji se očekuje da će propasti na bioskopskim blagajnama. (Samo se očekuje, jer „Dizni“, naravno, ima na raspolaganju mnoštvo komercijalnih mehanizama koji će im omogućiti da povrate uloženi novac bez obzira na sve).

Vest da je najnovije izdanje filmova o dalekoj, dalekoj Galaksiji, i drugo u seriji „samostalnih“ filmova koji nisu deo nijedne trilogije (tzv. „priča“), mlako primljeno kod publike tokom prve dve nedelje prikazivanja mnogi su dočekali sa zluradošću, a stručni časopisi i dnevna štampa se utrkivala sa analizama „propasti“ i savetima multikorporaciji kako da pametnije raspolaže sa svojim parama.

Objektivnih razloga za relativno loš uspeh „Soloa“ je mnogo, ali srećom po reditelja i ekipu filma, nijedan od njih u osnovi nema nikakve veze sa kvalitetom filma koji su snimili. Najočigledniji razlog svakako se tiče skandala sa otpuštanjem reditelja filma Fila Lorda i Kristofera Milera praktično nakon završetka snimanja, da bi zatim Ron Hauard pristupio ekstenzivnom snimanju dodatnih scena, koje su, kako je ćeretala globalna čaršija, značajno izmenile prvobitnu priču.

„Solo“ nije ni prvi, ni poslednji film sa takvom sudbinom, a slična priča o prepravkama njegovog prethodnika – „Odmetnika 1“ – završila se bez većih posledica po prijem filma kod publike.

„Solo“ je, međutim, naišao na zid nerazumevanja i agresivnog odbacivanja kod svoje primarne publike – pasioniranih ljubitelja „Zvezdanih ratova“, koji su se bojkotom ovog filma svetili za, po njihovom mišljenju skandaloznu (a u stvari genijalnu) epizodu VIII osnovne sage – „Poslednje džedaje“ Rajana DŽonsona.

„Solo“ je tu završio ni kriv ni dužan kao kolateralna šteta u konfliktu kreativnog tima „Lukasfilma“, koji nastoji da „Zvezdane ratove“ stavi na noge koje će opravdati izbacivanje po jednog igranog filma svake godine u nedogled, sa publikom koja je svojom požrtvovanošću u ljubavlju tokom decenija uzdigla ovu priču do globalnog fenomena (sasvim slična situacija se dogodila prilikom poslednjeg filmskog vaskrsavanja franšize „Zvezdane staze“, koja je ostvarila odlične rezultate u bioskopima, ali je u potpunosti otuđila od sebe veliki deo svoje primarne publike).

U ovom, slobodno ga možemo nazvati, „Zvezdanom ratu“ morale su da padnu žrtve, a jedna od njih – i to krajnje nezaslužena – jeste Hauardov odlični film.

Još se nekoliko faktora negativno odrazilo na uspeh ovog filma. Prvi, i možda najbizarniji – publika je veoma negativno reagovala na rutinsku odluku da se uloga glavnog junaka, svemirskog švercera i revolveraša Hana Soloa poveri novom i mlađem glumcu, jer Harison Ford ni na koji način nije mogao da igra samog sebe od pre četrdeset godina. Ispostavilo se da je Solo u većoj meri od drugih izmišljenih likova vezan za lik glumca koji ga je izvorno igrao, i publika jednostavno nije htela da pruži šansu mladom Aldenu Erenrajhu, iako je on u ovog lika uložio više energije i duha od Forda u poslednja dva od četiri filma u kojim je igrao ovu ulogu. (Zabavan detalj je da je publika jednako jadikovala kada su autori „Odmetnika 1“ jednako nezamenjive Keri Fišer i Pitera Kušinga u ulogama princeze Leje i Velikog mofa Tarkina zamenili kompjuterski animiranim dvojnicima.)

Dalje, kamerna atmosfera ovog filma, koji se bavi društvenom marginom na obodima galaksije u globalnom konfliktu jednostavno nije bila dovoljno epska za publiku koja je od „Zvezdanih ratova“ navikla na manevre džinovskih svemirskih flota i dvoboje polubogova sa svetlosnim sabljama. I na kraju krajeva, „Diznija“ je najzad sustigla njihova ishitrena odluka da se više od trideset godina materijala u obliku romana, stripova, crtanih filmova, i video-igara, „izbaci iz kanona“, kako bi se novim autorima dale odrešene ruke da već ispričane priče ispričaju ponovo. Iako je Hauard sa odrešenim rukama liku Hana Soloa bio znatno verniji od mnogih drugih autora koji su ga oslikavali u različitim medijima za prethodne tri decenije, to nije bilo dovoljno da opere uvreženu ukupnu predrasudu da je ovo vraćanje jednom od najikoničnih likova originalne trilogije na neki način fundamentalno pogrešan korak.

Raskošna scenografija i razigrana glumačka postava

Svi ovi broji problemi sa kojima se suočila postava „Soloa“ ostavili su svog traga pre nego što publika uopšte ušla u bioskop. Kada, međutim, film krene, on ostavlja utisak jednog zaokruženog dela, žanrovski jasno profilisanog, koje svojim osnovnim nedostacima hrabro izlazi na crtu, i prevladava ih na tehnički besprekoran način. Svakim detaljem ovog filma provejava veliki trud cele ekipe, i očigledna ljubav prema izvornom materijalu, a pre svega prema Originalnoj trilogiji, njenoj estetici i mitologiji. Ova ljubav se naročito osetila kod glumaca, koji su svoje uloge igrali sa razigranošću i skoro detinjastom fascinacijom činjenicom da su postali deo svemira uz koji su odrastali.

Već pomenuti Erenrajt u naslovnoj ulozi ulaže maksimalan napor da istovremeno ostane veran liku blagoglagoljivog (i baksuznog) revolveraša, a da se ni na trenutak ne upusti u imitacije Harisona Forda. Emilija Klark u liku blaziranog mafijaškog konsiljerea sa skromnim počecima i mračnom prošlošću veoma ubedljivo čini otklon od svoje najslavnije uloge Deneris Targarijen u „Igri prestola“, koja je toliko ikonična, da je ozbiljno pretila da joj postane kamen oko vrata u daljoj glumačkoj karijeri. Veteran Vudi Harelson slika svog ciničnog i prevrtljivog razbojnika Beketa kao da je on oduvek bio deo „Zvezdanih ratova“, i publika ne može da se otme utisku da ga je u prethodnim filmovima „već negde videla“. Donald Glover nam prikazuje pomodnog i galantnog prevaranta Landoa Kalrizijana sa briljantno odmerenom dozom kiča i razmetljivosti, koja u savremeno doba verno oslikava šarm koji je ovom liku svojevremeno dao Bili Di Vilijams. Najzad, Erin Keliman u svom prikazu vođe odmetničke bande „Jahači oblaka“ Enfis Nest prenosi na veliko platno dugu tradiciju upečatljivih ratnica iz daleke Galaksije, slikajući jednog mlađeg i idealističnijeg Sola Gereru (fanatičnog pobunjenika i teroristu iz „Odmetnika 1“), koga još uvek nisu pregazili i slomili užasi rata.

Pohvale se tu ne završavaju – „Solo“ je u velikoj meri kameran film sa nevelikim brojem uloga, ali sve te uloge su krajnje upečatljive, ostaju u pamćenju (ako se ne računaju tradicionalno generička imena ), i deluju kao potpuno prirodni deo ikonografije „Zvezdanih ratova“. Doslovno su čak i sporedne uloge bez imena kao što su „Imperijalni carinik“ i „službenik Imperijalnog regrutnog biroa“ u potpunosti porinute u priču, i predstavljaju male glumačke bravure.

Povratak postulatima svemirskog vesterna

Ako je „Odmetnik 1“ pre dve godine vratio rat u „Zvezdane ratove“, onda im je „Solo“ vratio atmosferu i ikonografiju svemirskog vesterna, koja je dominirala prvim i najuticajnijim filmom iz 1977. godine, da bi se u svim kasnijim filmovima izgubila pod pritiskom epskog narativa i raskošne fantastike. Ova kaubojska estetika je, doduše, uporno opstajala pre svega u stripovima koji su se bavili kriminalnim podzemljem Galaksije, ali i u brojnim naučnofantastičnim ostvarenjima koja su se nadovezivala na „Zvezdane ratove“, kao što su „Svitac“ DŽosa Vidona, „Kauboj Bibop“ Šinjičira Vatanabea, ili, uostalom, „Prostranstvo“ DŽejmsa S. A. Korija. „Solo“ je, međutim, i po formi, i po narativu, i po estetici klasični vestern, koji uključuje u sebe sva opšta mesta ovog žanra – brzopotezne revolveraške obračune, pljačku (letećeg) voza, kartaške partije sa visokim ulozima, i pre svega – žeđ glavnog junaka za slobodom koju mu pruža njegov svemirski brod, i široko kosmičko prostranstvo.

Ako je kaubojska estetika u ovom filmu i samorazumljiva i očigledna, način na koji je ona utkana u atmosferu socijalne margine galaktičke imperije u usponu je veoma suptilan, i veoma asocira na slavne vesterne koji su tematizovali rasulo i beznađe bivše Konfederacije tokom i nakon Američkog građanskog rata, odnosno za vreme ubrzane i dehumanizovane industrijalizacije američkog Zapada. U prikazivanju svima dobro znane Imperije mi vidimo jednu udaljenu imperijalnu silu, koja nije previše zainteresovana za dobrobit i blagostanje građana svojih kolonija, dokle god su njihova društva stabilna i produktivna u skladu sa svojim proizvodnim normama. Prikaz bešćutne imperijalne birokratije na distopičnoj i socijalno devastiranoj Koreliji, odnosno kratkotrajne scene sa prve linije fronta na planeti Mimban, daju nam ograničenu, ali vrlo ubedljivu sliku Imperije kao otuđenog i neumoljivog mehanizma galaktičkog ugnjetavanja. Istovremeno, razuzdani kriminalni karteli su istovremeno prikazani kao galaktička kompradorska elita koja Imperiju servisira obezbeđujući joj resurse i usluge mimo restrikcija zakona, ali i kao socijalni sloj sa naglašenim kultom slobode, koji tako postaje prirodna regrutna bazu da buduću Pobunu. Ovo buntovništvo je još jednom vedro, razigrano, i raspištoljeno u najboljem duhu klasičnih desperadosa iz istorije filma, ali istovremeno ukorenjeno u „duh granice“, što se vizualno dočarava klasičnim revolveraškim scenama u najboljem duhu Serđa Leonea.

Zaboravljena kompleksnost (anti)herojstva Hana Soloa

Han Solo je svakako jedan od najomiljenijih i najikoničnijih likova u „Zvezdanim ratovima“, ali istovremeno lik koji je tokom svog razvoja pretrpeo najveće transformacije, koje su za posledicu imale znatno odstupanje od ciničnog šarma plaćenika dobrog srca koji je toliko oduševio publiku kada se prvi put pojavio na sceni. Solo se u originalnom filmu (epizoda IV) pojavljuje kao osoba sumnjivog morala, prevarant i sitni kriminalac, koji na kraju filma izrasta iz svojih čizama, i postaje heroj Pobunjeničke alijanse, i Konjica-koja-spasava-stvar samoubilačkog napada na Zvezdu smrti. Nakon tog prelaska moralnog horizonta junaštva, veliki deo Soloove primamljivosti se izgubio – u „Imperija uzvraća udarac“ nam ostaju njegovi cinični maniri, prezir prema autoritetima, i neodoljiva fordovska harizma, dok u „Povratku džedaja“ on izrasta u potpunosti u jednu generičku herojsku figuru bez ikakvog duha i ukusa (ovo je posledica činjenice što Lukas nije bio siguran da li će ubediti Forda da se pojavi u trećem filmu, pa je njegovu ulogu pisao tako da se može lako zameniti nekim drugim). Kada se pojavio u „Buđenju sile“ već kao starac, nestao je čak i njegov uobičajni skepticizam prema „fuš religijama i matorom oružju“, i zablistao je svega na par trenutaka – kada je neuspešno pokušavao da se izmigolji pred uterivačima dugova dve različite kriminalne bande odjednom, odnosno kada je po ko zna koji put uspeo da izvede nemoguć manevar svojim „Milenijumskim sokolom“, i da ga „pod ručnom“ parkira na planetoid sakriven iza zaštitnog polja.

Ovo „blajhanje“ Hana Soloa od desperadosa i šarmantnog razbojnika do generičkog junaka i „belog šešira“ najbolje se vidi u Lukasovom ozloglašenom „retuširanju“ originalnog filma iz 1977. za Specijalno izdanje Originalne trilogije iz devedesetih godina, i to u jednoj od njegovih najikoničnih scena – kada Han u kantini u Mos Ajsliju iz potaje ubija lovca na ucene Grida pre nego što ovaj stigne da potegne oružje na njega. U retuširanoj varijanti, Grido poteže prvi i puca, da bi ga Han ubio tek nakon što je poput Mirka eskivirao njegovo tane. Ova intervencija silno je razgnevila ljubitelje originalnih filmova, i „Han je potegnuo prvi“ (Han shot first) postao je svojevrsni poklič protiv celokupnog retuširanja originalnih filmova, a i generalno protiv moralističkog glajhšaltovanja i politički korektnog prepravljanja starih filmskih junaka u Holivudu.

Ekipa „Soloa“ je sve ovo očigledno imala u vidu kada je pristupila snimanju filma o Hanovoj mladosti. Štaviše, emotivni i moralni razvoj glavnog lika predstavlja verovatno najveći domet pripovedanja u celom filmu. Tu se jasno vidi kako jedan sposobni prevarant i lopov vedrog duha i idealističkog pogleda na svet prolazi kroz brutalnu uličnu školu u kojoj mu leđa okreću oni kojima je najviše verovao – i očinska figura Beketa, i ljubav iz detinjstva Kira. Han sa početka filma je momak koji je ubeđen da ga samo falsifikovani pasoš i hrpa novca odvajaju od svega što želi u životu, Han sa kraja postaje okoreli cinik koji, prema Beketovom savetu, „ne veruje nikome kako ga niko ne bi izneverio“. Ali u svemu tome on i dalje zadržava svoj moralni kompas – za razliku od svoje partnerke Kire koja tone u besmisao nasilja i ambicije borbe za kontrolu nad svojom mafijaškom organizacijom, robujući svojim bivšim gospodarima čak i u trenutku kada su joj lanci prekinuti.

Han Aldena Erenrajta je stoga verniji Hanu Harisona Forda iz „Nove nade“ i „Imperija uzvraća udarac“, nego što je sam Harison Ford u narednim filmovima. On je cinik sa nepopravljivim optimizmom patološkog kockara, on je talentovani lažov kome niko nikada ne veruje, on je dobra duša koja se iz petnih žila napinje da bar jednom u životu bude profesionalni plaćenik, ali mu to nikako ne polazi za rukom. On poteže prvi i najbolji je pilot u galaksiji, i time se uporno razmeće, iako mu niko nikada ne veruje. Hanov odnos sa svojim vernim prijateljem Čubakom je pogotovo ubedljivo oslikan, utoliko pre što stoji u kontrapunktu sa svime ostalim što se u filmu događa, baš kao što Čubaka – uz „Milenijumskog sokola“ – predstavlja jedinu istinsku konstantu u Hanovom životu. Priča o sklapanju ovog prijateljstva je u „Solou“ u osnovi mnogo bolja od priče u odbačenim starim kanonima. Prema njima, Solo je spasao Čubaku iz ropstva, na šta se ovaj zakleo da će biti njegov prijatelj i saputnik do kraja života (efektivno se još jednom porobljavajući – to nije prvi put da je Čubaka oštećen zbog predrasuda scenarista prema rasi vukija). U filmu, njih dvojica zajedničkim snagama beže iz zarobljeništva, a njihovo prijateljstvo se rađa postepeno i neprimetno, bez ikakvog dogovora ili pakta – kako to sa prijateljstvima inače biva.

Naličje imperijalizma, ili o marksizmu u liberal-kapitalističkoj Galaksiji

Ono što je „Soloa“ učinilo nezanimljivim za veliki deo publike jeste upravo ono što ovaj film čini različitim od svih ostalih – u njemu (ne računajući ono sasvim uzgredno pojavljivanje Darta Mola) nema džedaja, sita, niti mistične Sile koja protiče kroz sva živa bića u Galaksiji. Ova odluka je za producente bila jedina moguća, budući da su imali zadatak da Hana oslikaju onakvim kakav je bio kada je upoznao Luka Skajvokera – nepopravljivim skeptikom, koji ismeva džedajsku „fuš religiju“, i koji nikada nije imao prilike da iskusi delovanje Sile. Ali ovo odsustvo sveopšte determinističke matrice u filmu, koje je krivo za odsustvo one specifične epičnosti koja prati sve dosadašnje filmove, istovremeno nam otvara prostor da bolje sagledamo scenografiju u kojoj se cela saga odvija, i društvo koje ona oslikava. U duhu estetike vesterna, daleka, daleka galaksija je, bez obzira na ogromnu intergalaktičku civilizaciju sa centrima kulture i industrije koji zauzimaju cele planete, pre svega zamišljena kao Divlji Zapad, u kome caruje revolveraška pravda, zakon jačeg i – nesputano preduzetništvo liberalnog kapitalizma. Galaksija je prostor privatne inicijative, bilo da su u pitanju farme vlage na Tatuinu, privatni prevoznici koji robu i putnike prevoze sa kraja na kraj kosmičkim stranputicama i bogazama, ne postavljajući previše pitanja, ili korumpirani i kriminogeni kartel koji ni najmanje ne vode računa o uslovima rada u svojim rudnicima opojnih začina. „Zvezani ratovi“ blistaju kada se odvijaju daleko od civilizacije, na Spoljašnjem rubu Galaksije, po slabo naseljenim planetama i u različitim „košnicama ološa i nitkovluka“.

„Solo“ je prvi film koji nam namenski odvlači pažnju od epohalnih događanja unutargalaktičkih sukoba u kojim se nadgornjavaju različiti heroji, tirani, i božanski izabranici, i prinosi lupu upravo scenografiji po kojoj je ova franšiza najpoznatija. Ono što u tome uspevamo da vidimo jeste jedno veoma precizno razumevanje funkcionisanja imperijalizma i kolonijalizma, sa svim svojim ključnim elementima eksploatacije, tlačenja i ugnjetanja (od zaposlenih korporacije „Dizni“ manje od toga svakako nismo očekivali). Imperija se tu pokazuje kao otuđena metropola, koja svoje kolonije prepušta u ruke kriminalcima i secikesama koji su u stanju da joj „garantuju neometan protok robe, ljudi i kapitala“ (uz poneki zaturen vagon goriva, naravno), i zatvara oči pred njihovom delatnošću čak i kada su nominalno na njenu štetu. Sa druge strane, aktivna delatnost kriminalnih bandi služi kao stalno podsećanje zašto je prisustvo i zaštita Imperije neophodna – što smo nebrojeno puta imali prilike da vidimo na Kosmetu. Uopšte uzev, atmosfera „Soloa“ veoma podseća na okupirani i kolonizovani Balkan, gde se okupatori povlače u stranu i puštaju različitim paravojnim formacijama i ideološkim grupama da se međusobno glože i ubijaju, održavajući tako i status quo, i ne zadirući u imperijalne interese u regionu. Zlo i tiranija Imperije u filmu se stoga snažnije oseća kroz upadljivo odsustvo njenih struktura moći, nego kroz njihove malobrojne (i krajnje birokratizovane) manifestacije.

U datom kontekstu naročito je zanimljiv lik Enfis Nest, vođe jedne grupe bandita, pljačkaša i crnoberzijanaca koja sebe otvoreno proglašava za „pobunjenike protiv Imperije“. Iako se po svojoj brutalnosti i agresiji na prvi pogled ni po čemu ne razlikuju od bilo koje druge svemirske bande u „Zvezdanim ratovima“, upravo preko lika Nestove oni prelaze tanku liniju između „pobunjenika“ i „razbojnika“ koja se nalazi u temelju savremene imperijalne geopolitike, ali i, recimo, srpskog hajdučkog i uskočkog ciklusa narodne poezije. „Jahači oblaka“ Nestove se ne bave ničim drugim nego mafijaškim i teritorijalnim ratom protiv druge bande – „Grimizne zore“, ali u tom ratu sebe vide upravo kao borce protiv globalnog poretka, i tiranije Pax Romana. Veliki broj kritičara filma, kojima smeta politička korektnost savremenog Holivuda, videli su u Nestovoj politički korektni i sadržajem ispražnjeni amalgam „borca za slobodu“ i feminističke ikone, i ona to svakako u određenoj meri jeste. Ali njena priča, koliko god bila stereotipna i šablonska – odjekuje autentičnim duhom borbe za slobodu, koja nam je dobro poznata iz naše vlastite epske tradicije.

Za razliku od svih drugih protagonista Zvezdanih ratova – Nest ni po čemu nije posebna. Ona nije ničija „izabranica“, nikakva „princeza“, ničija ćerka. Ona je prosto devojka iz nekog sela na nekoj zabačenoj planeti, čije su stanovništvo masakrirale dahije koje čine zulum po mračnim kutovima galaksije, a pod okriljem „imperijalnog mira“. Ona nije uzela oružje da bi se nekome svetila, niti zato što smatra da je u pitanju nekakav plemeniti ideal – ona se bori, jer je za njen narod borba jedina alternativa potpunom istrebljenju. A u toj borbi ona nema iza sebe ni disidente iz Imperijalnog senata, ni ekonomiju pobunjenih planeta, pa čak ni poneku blagonaklonu božansku intervenciju vaseljenske Sile. Onako sitna i krhka, ugurana u vojnu opremu koja joj je prevelika, ona podseća na toliku srpsku decu iz različitih perioda naše istorije koja su na sličan način odlazila u rat – ne toliko zbog ideala slobode, koliko radi golog opstanka. Uspostavljanju ove „balkanske veze“ svakako pomaže muzika, budući da tema koju je kompozitor DŽon Pauel odredio za „Jahače oblaka“ ima u sebi ženske vokale sa upadljivo balkanskim prizvukom.

Bez ikakve sumnje, ova slika predstavlja jedan čisto marksistički zahvat inače standardno aristokratske i mesijanske matrice koja vlada „Zvezdanim ratovima“, i u tom oslanjanju galaktičke revolucije na „običnog malog čoveka“ koji „ništa nema da izgubi osim svojih lanaca“ ide korak dalje od lika Rej iz Nove trilogije, koje doduše predstavlja skupljača sekundarnih sirovina iz neke kosmičke bestragije galaktičkog Trećeg sveta, ali koja je blagoslovena božanskim dodirom Sile koja se stara za njeno blagostanje i uspeh. Slika Nestove je, stoga, duboko patetična, jednako kao što je patetična i iritantna prenaglašena karikatura droida-revolucionara (i feministkinje?!) L3-37 (koja je, poput ozloglašenog DŽar-DŽara Binksa, jednako nepodnošljiva i publici, i svojim saborcima u filmu), ali ti stereotipi veoma verno oslikavaju određene istorijske i društvene pojave, i samo još jednom demonstriraju širinu pripovedačkih horizonata „Zvezdanih ratova“. To je samo jedna od mnogih „priča o Zvezdanim ratovima“, koje zaista mogu biti o bilo čemu, i u kojima je, kao i u običnim ratovima, sve prisutno: i profiteri i idealisti, i plaćenici i fundamentalisti, i herojsko žrtvovanje i besmislena smrt, i beskrajna tragedija, i beskrajna patetika.

Beskrajni horizont mitologije „Zvezdanih ratova“

Upravo ovo je najveća snaga „Soloa“ kao sjajnog doprinosa širenju horizonta pripovedanja „Zvezdanih ratova“, i tu upravo na osnovama koje su postavili prvi i najuticajniji filmovi franšize. Za razliku od Nove trilogije, koja deluje introvertno i fokusirano na sopstveni narativ, bez mnogo obzira na činjenicu da od razvoja te radnje zavisi sudbina cele Galaksije, „Solo“ u doslovno svakoj sceni podseća da je daleka, daleka Galaksija beskonačno velika, i da se o njoj može ispričati beskrajno mnogo priča, od kojih je priča o Hanu Solou samo jedna od njih. Film je pretrpan različitim referencama na ličnosti, događaje i mesta o kojima ne znamo ništa, i koji se pojavljuju samo da bi nam pokazali da pratimo radnju koja se odvija na istorijskoj pozornici čija se širina meri parsecima i svetlosnim godinama. Neočekivana pojava Darta Mola kao jednog od najubedljivijih negativaca cele sage, da bi prosto prozborio par rečenica preko holokomunikatora, i zatim se odjavio, predstavlja kvintesenciju pripovedanja iz „Zvezdanih ratova“. To je odjek one legendarne scene iz „Imperija uzvraća udarac“, kada Dart Vejder razgovara sa nekoliko lovaca za ucene, od kojih samo Boba Fet prozbori jednu jedinu rečenicu, a publika opet ne može da se otme utisku da se o svakom od tih lovaca može ispričati izuzetno zanimljiva priča, i da bi tu priču izuzetno želeli da čuju. Upravo to se i dogodilo u proširenom svemiru romana, stripova i video-igara, i upravo je ta širina horizonta učinila „Zvezdane ratove“ globalnim fenomenom.

Kada se sve to ima u vidu, možemo samo reći da je „Lukasfilm“ pod dirigentskom palicom „Diznija“ snimio još jedan odličan dodatak svetu Zvezdanih ratova, o kome će se svakako još pričati – znatno više, nego što prvobitni rezultati sa blagajni impliciraju. Ova producentska kuća je pokazala da kormilo franšize čvrsto drže ljudi koji razumeju njenu vrednost, i koji se trude da tu vrednost dalje razvijaju – bez devalvacije, i uprkos ozbiljnoj pretnji inflacije. Uostalom, ne treba zaboraviti da je dugometražni animirani film „Ratovi klonova“ takođe prihvaćen hladno i nezainteresovano, pa je animirana serija koju je izrodio nakon nekoliko godina stekla nedvosmisleno kultni status. U tom smislu, „Lukasfilm“ i „Dizni“ gaze dobro utabanim (zvezdanim) stazama, i toga su svesni. Mogli bi nas već za dve godine obradovati jednim rimejkom Kameronovog „Terminatora“ sa Bobom Fetom u glavnoj ulozi. Ako se budu ovako strogo pridržavali svojih uzora, Boba ni u tom filmu neće prozboriti više od pet rečenica. I to će biti spektakularno.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner