HRONIKA:
VIKTOR ORBAN: BRISEL SE IGRA SA VATROM, NATO JE NA KORAK OD SLANjA TRUPA U UKRAJINU. OVO JE VRTLOG RATA KOJI MOŽE DA ODVUČE EVROPU U PONOR
TEPIĆ: KOALICIJA „SRBIJA PROTIV NASILjA“ VIŠE NE POSTOJI. JOVANOVIĆ: OVO SU HILOVI IZBORI, ŽELE DA UBACE OPOZICIJU ZBOG DAVANjA LEGITIMITETA VUČIĆEVOJ VLASTI. LAZOVIĆ: NE PREPUŠTAMO SNS-U BILO ŠTA, RAZVLASTIĆEMO IH GRAD PO GRAD
DMITRIJ KULEBA: UKRAJINA NEMA „PLAN B“ ZA SUKOB SA RUSIJOM, UKOLIKO AMERIČKI KONGRES ODBIJE DA ODOBRI DODATNU VOJNU POMOĆ KIJEVU
NASLOVNE STRANE SRPSKE ŠTAMPE 20. APRILA 2024. GODINE
ĐORĐE VUKADINOVIĆ: VLAST SE SLUŽI ŠIBICARSKOM LOGIKOM, TROŠI VREME I NUDI „USTUPKE“ ZA KOJE JE VEĆ KASNO. OPOZICIJA NE BI TREBALO DA SE PECA NA TO
BEOGRADSKI ODBOR „ZAJEDNO“ ODLUČIO DA IZAĐE NA IZBORE – IAKO STRANKA NEĆE: IZLAZIMO NA IZBORE 2. JUNA, NE ŽELIMO DA ODUSTANEMO NI OD JEDNE BORBE
N1: KOALICIJA „SRBIJA PROTIV NASILjA“ SE PODELILA POVODOM (NE)IZLASKA NA IZBORE 2. JUNA. IZLAZAK SU PODRŽALI: NPS, „ZELENO-LEVI FRONT“, „EKOLOŠKI USTANAK“, PSG I „NOVO LICE SRBIJE“. PROTIV SU: SSP, DS, „SRBIJA CENTAR“ I „ZAJEDNO“
MARGARITA SIMONjAN: U DONjECKU POGINUO AMERIČKI RATNI IZVEŠTAČ IZ DONBASA RASEL BENTLI, KOJI JE RADIO ZA SPUTNjIK
VUČIĆ NA PINKU: OTPOR REZOLUCIJI O SREBRENICI U UN SVE VEĆI, NAŠA BORBA TRAJE I NEĆE BITI LAKA, VIDEĆEMO TU KO JE PRIJATELj, A KO NEPRIJATELj SRBA I SRBIJE. NAREDNIH GODINA OČEKUJEMO OGROMAN NOVAC IZ NAMENSKE INDUSTRIJE
NjUJORK: MUŠKARAC SE ZAPALIO ISPRED SUDA NA MENHETNU GDE JE U TOKU SUĐENjE DONALDU TRAMPU
DEMOKRATSKA STRANKA: APELUJEMO DA KOALICIJA „SRBIJA PROTIV NASILjA“ DONESE JEDINSTVEN STAV O IZBORIMA 2. JUNA
MEHANIZAM U HAGU PREPUSTIO PRAVOSUĐU U SRBIJI PREDMET PROTIV VOJISLAVA ŠEŠELjA I ČETVORICE NjEGOVIH SARADNIKA
Kulturna politika

Slamenko

PDF Štampa El. pošta
Vladan Milanko   
četvrtak, 02. oktobar 2008.
Kad se počne čitati prikaz knjige Postideologije Vladimira Milutinovića koji je napisao Slobodan Antonić, prvo što se primećuje, a što nam taj tekst poručuje, jeste da su se mnogi od nas uzalud trudili da stvari posmatraju u nijansama, da diferenciraju ono što se pojavljuje kao sivilo, da tek počnu sa formulisanjem određenih pitanja. Uzalud, jer Slobodan Antonić u ovom tekstu ispostavlja dijagnozu, zaključak, i rešenje: zna se ko je ko i ko je na kojoj strani, sve je crno-belo, karte su podeljene, a barjaci podignuti, i sve što nam sada preostaje jeste da se razračunamo sa neprijateljem. 

Neprijatelj se, pak, prepoznaje po tome što se zalaže protiv zajednice, protiv obaveza prema društvu, a za lične slobode (“...svaka obaveza koja dolazi od bližnjih, pogotovo iz društva u kome se živi, znači ograničavanje slobode” glasi Antonićev uvid u neprijateljevo rezonovanje). Ako je to neprijatelj, prijatelj se prepoznaje po tome što se zalaže za ono protiv čega se bori neprijatelj. Tako Antonić, parodirajući govor neprijatelja, kaže: “Dosadašnje zajednice su, zapravo, tradicionalističke, anahrone i represivne tvorevine”, što nam poručuje da je prijatelj svako ko se zalaže za sve to što neprijatelj naziva “tradicionalističkim/anahronim/represivnim tvorevinama”. 

A onda, da bi bilo jasno o čemu se govori, Antonić još naglašava, opet ironično: “...ljudima i ne treba zajednica, a pogotovo ne nacionalna država”. Znači, prijatelj se zalaže za nacionalnu državu, a neprijatelj rastura porodice, državu, naciju. Eto, pa da znamo ko je ko!

Sad, kad znamo ko i kakav je neprijatelj, da vidimo još i gde je: “Razvijene zemlje, poput EU ili SAD, već su dostigle taj stupanj slobode. U njima više nema tradicionalnih zajednica, pa nema ni tradicionalnih ideologija”. 

A zatim, još i prognoza, ovoga puta uz pomoć proročkih reči Vladimira Milutinovića: „Libertarijanizam će potpuno prigrliti slobodu govora“ – piše Milutinović – „i zaista će u njemu sve biti moguće reći. Neutralizacija nepoželjnog mišljenja se tu ne postiže zabranom, već time da se u ime slobode održava uverenje da istina i ne postoji”.

Da sumiramo: neprijatelj rastura sve tradicionane veze, što kulminira rasturanjem samog pojma istine. Kamen na kamenu ne ostaje, ne zna se više ko šta radi, ko je u kakvoj vezi s kim, ko je ko, sve je mutno, sivo, a neprijatelj likuje. Pa šta čekamo onda, udrimo na mrskog neprijatelja pre nego što on nas dokusuri.

Ali, eto problema već pri prvom koraku. Taman smo krenuli da udarimo po neprijatelju, kad neprijatelja – nigde! Gledamo okolo i tražimo ga tamo gde nam je Antonić rekao da ga tražimo, kad, prvo, nailazimo na očuvanje tradicije (usput, vidi: Ljiljana Smajlović, “Postherojsko doba srpskog nacionalizma”, o nacionalizmu SAD). Zatim, nailazimo na obaveze prema društvu, na Bušovu administraciju i sve što je s njom došlo: na pozive, na žrtvovanje radi svojih bližnjih, radi zajednice, na vrednovanje zajednice ispred svega ostalog. Vidimo spomenike žrtvama terora, vidimo spomenike vojnika koji su branili dobro bližnjega svoga, vidimo nacionalne simbole na sve strane. 

Zatim, tražimo lične slobode o kojima smo toliko slušali, a kojima je, kako su nam rekli, kod neprijatelja sve podređeno. A od ličnih sloboda – ništa! Vidimo oprez kako prema strancima tako i prema domaćima (jer, nikad se ne zna odakle neprijatelj vreba), vidimo potčinjavanje ličnih, verskih, nacionalnih i drugih “sloboda”, njihovo guranje u drugi, treći, četvrti plan, i sve to zarad “rata teroru”, koji je projekat smišljen i ostvarivan zarad sigurnosti zajednice (da ponovimo još jednom: zajednice). S druge strane, bacimo pogled i tamo gde nam Antonić nije rekao da treba da tražimo neprijatelja, ali čisto, za svaki slučaj, da i tamo pogledamo – kad tamo, Kina i autoritarni kapitalizam, koji još bolje radi bez ličnih sloboda. Pa onda, vratimo pogled, i vidimo da i ovo što se dešava u SAD ide ka nečemu nalik tome. 

Ukratko, otišli smo da nađemo neprijatelja, a naišli smo na sve isto kao i kod nas. Rekli su nam da je neprijatelj protivnik zajednice, a ispostavilo se, nema većeg zaštitnika zajednice od našeg “neprijatelja”. A onda, kako ovi ovde, tako i oni tamo, kažu da je neprijatelj tu da rasturi porodicu, državu, istinu. Znači, o neprijatelju svi mislimo isto. Samo je problem što i neprijatelj o svom neprijatelju misli isto što i mi mislimo o našem neprijatelju. Pa tu već kreću pitanja, iako se mislilo da ćemo proći bez njih: da nama i našem neprijatelju nije zajednički neki treći, koji nam je svima neprijatelj? Da li nam je onda neprijatelj neprijatelj, ili nam je on prijatelj u borbi protiv zajedničkog neprijatelja? Ili su nam svi neprijatelji? Gde je ovde istina? To su nam već rekli, da se neprijatelj okomio i na istinu.  

Inače, istine kod ovog “neprijatelja”, za koju su nam rekli da je nema, ima koliko voliš, i čvrsta je i neprikosnovena je, i zove se “istina civilizacije protiv varvarstva”. Opet, istina kao i ova naša istina, jer i mi u Srbiji branimo civilizaciju od E.U. varvarstva. Eto istine za koju smo rekli da je kod neprijatelja razorena, ali se ispostavilo da neprijatelj istinu pazi i čuva, baš kao i mi, i to još istu istinu kao i mi. 

Ko je sada neprijatelj? Nismo li valjda u potrazi za neprijateljem našli sami sebe, pa smo se tako mi sami sebi ispostavili kao neprijatelj? Ili se neprijatelj lukavo sakrio pre nego što smo došli? U svakom slučaju, bilo kako bilo, spuštaju se barjaci, karte koje su podeljene izgleda da ništa nisu značile, i zato se kreće tamo odakle se i pošlo. Uspeli smo da previdimo neprijatelja putem ove i ovakve simplifikacije, i onda nam se to odbilo o glavu, već pri prvom koraku, u kom se ispostavilo da možda ipak nije trebalo toliko žuriti sa etiketiranjem neprijatelja.

Žuriti? Ko je žurio? Da se nije možda pre zakasnilo, nego što se žurilo? Jer, pre 11. septembra 2001. bilo je smisla govoriti o “kraju svih ideologija”, o “relativnosti istine”, o “razaranju tradicionalne zajednice”. Ali, sedam (brojkama: 7) godina kasnije etiketirati neprijatelja kao protivnika zajednice, istine, a pobornika ličnih sloboda, ravno je činu zataškavanja. Zataškavanja, jer prikazujući neprijatelja onakvim kakav ne postoji, skreće se pažnja sa onoga što postoji i što deluje.

Da je sve ovo došlo od nekog drugog, pa i da se kaže da se radi o propustu – istina, velikom propustu, koji previđa sedam godina, u kojima se stanje bitno promenilo, te s obzirom da se ne radi o nekoj lokalnoj egzotičnoj stvari, već se ipak radi o globalnoj ideološkoj klimi. Ali, s obzirom da se radi o Slobodanu Antoniću, istom onom na čiji se jedan propust već osvrnuo neko na NSPM-u, dok na druge do sada, koliko je meni poznato, nije, onda tu već stvari postaju dosta kompleksnije.

Prvi propust je pomenuo Veran Bakotić u tekstu “Trojanski konj Druge Srbije”: “g. Antonić je u jednom trenutku otišao predaleko pa je, kritikujući ideološku produkciju partijske aktivistkinje Biljane Srbljanović, istim potezom udario i po najznačajnijim predstavnicima savremene zapadne kulture, od kojih su mnogi delili politička uverenja koja se od uverenja B. Srbljanović razlikuju kao nebo od zemlje. Time je g. Antonić nehotice učinio kompliment g-đi Srbljanović, smeštajući njenu sumnjivu književnu produkciju u društvo najznačajnijih predstavnika savremene umetnosti.”

Zatim, u polemici sa feministkinjom Adrijanom Zaharijević, Antonić feministkinje naziva izdajnicama. Ja sam, svojevremeno, mislio da se radi o migu, koji Antonić dobroćudno i šeretski upućuje devojkama. No, sada više nisam siguran. A mislio sam da se radi o migu, jer one i kažu, i to kažu s ponosom: “mi smo izdajnice (muških zakona, merila vrednosti, itd.)” Pa kad ih neko nazove izdajnicama, onda to baš i nije kao da će da ih pogodi. Ja, na primer, da sam polemisao sa feministkinjama, rekao bih im da nisu dovoljno izdajnice, i da treba još mnogo da se potrude da bi zaslužile taj status. Jer, ako su izdajnice samo muških merila vrednosti, šta je sa svim ostalim? Kao da sve ostalo ne igra ulogu u njihovom položaju. Dakle, ja bih išao do kraja sa zameranjem, i našao bih zamerku tamo gde je onome s kim polemišem stalo da bude dosledan. Ali, Antonić ili nije toliki zlobnik koliki sam ja, ili kao da uopšte i nije hteo da uputi ozbiljnu zamerku?

Pa onda, još jedan primer. Kada je pisao tekst povodom objavljivanja jedne knjige Teofila Pančića, Antonić Pančića u tom tekstu naziva mudrim, pametnim, đavolskim i šta sve ne. Mogu samo da zamislim kako Pančić seče Antonićev tekst iz novina i kači ga, ponosno se osmehujući, na zid svoje radne sobe, da mu da podstreka kad mu istoga zafali.

Ova tri, pa sad još i ovaj primer gde Antonić omašuje za cirka sedam godina, te time efektivno radi u korist onoga protiv koga se makar nominalno zalaže, upućuju na to da Antonić u svojim kritičkim tekstovima sebi gradi “slamenka”, čoveka od slame, na kog je lako sasuti paljbu zato što se ne brani. Ozbiljno polemisati, tako da se stvarno ima u vidu ono o čemu se govori, nešto je drugo. Ali, ozbiljne polemike sadrže opasnost da se njima nešto čak i promeni. A ja, da budem iskren, nisam siguran koliko je Antoniću stalo da bilo šta menja. U čemu je razlika, da sad budem i bezobrazan, između onog ko kupuje kremu sa reklame “brini o sebi” ili onoga ko je premazan mastima koje itekako odgovaraju onome što se skriva iza slamenka? Neprijatelj od slame zataškava prave probleme. Zataškava da danas “brini o sebi” znači upravo to što Antonić odriče svom “neprijatelju”, znači, brini o bližnjima, zajednici, tradiciji. Prošla su vremena gde je krema bila prosto krema za zaštitu lica (ili nekog drugog dela tela). A zašto bi Antonić zataškavao pravog neprijatelja? Pa, zato što mu odgovara ovako. Ne samo da je njegova priča o tome kako dolaze da nam ne ostave kamen na kamenu ista kao i bilo čija priča o neprijatelju danas, već čak Antonić itekako prati onu modu multikulturalizma koja nalaže očuvanje nacionalnih oaza, etničkih razlika, specifičnosti nekog naroda. Što je, usput, rasističko naličje priče o toleranciji. Pa zato što nekako nije zdravorazumski da rasizam ide, kao što ide, ruku pod ruku s pričom o toleranciji, onda se uvek mogu nekom mazati oči pričama da mi hoćemo nacionalnu oazu, a oni nisu dovoljno tolerantni, iako kažu da jesu, ili u obrnutom smeru, da mi njih otvoreno mrzimo, dok oni mržnju prema nama sakrivaju pričom o toleranciji. Uvek dva, uvek crno i belo, pa makar da se radi o “nama i njima”, ili o toleranciji i rasizmu. Ova dva obavezno isključuju trećeg, sprečavaju da se bilo šta treće pojavi. Sprečavaju, jer bi se iz perspektive trećeg jasno videlo da bi Antonićevi tekstovi jako lepo išli ispod slogana Peščanika: “ako vam je dobro onda ništa”. Čisti desničarski katastrofizam, koji buči na sve strane, samo da bi tom bukom prikrio da niti postiže niti želi ikakvu promenu. Katastrofizam kojim se prikriva konformizam. Eto još jednog zgodnog para. 
  
   
 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, „Zajednica srpskih opština“ na KiM biti formirana do kraja 2023. godine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner