Proces negativnog knjigovodstva

Svetislav Božić, nesumnjivo jedan od najznačajnijih srpskih kompozitora svih vremena, profesor na Fakultetu muzičkih umetnosti i vrsni nacionalni mislilac i sociokulturni analitičar, u ekskluzivnom razgovoru najavljuje svoju upravo završenu operu ''Melanholični snovi grofa Save Vladislavića'', te knjigu eseja ''Žamor leta 2006.''.Njegovu muziku, zasnovanu na pravoslavnoj tradiciji i vizantijskom kulturološkom kodu izvodili su brojni vrhunski domaći i strani izvođači, a posebno je plodna njegova saradnja sa svetski čuvenim horom ''Glinka'' i Državnom filharmonijom iz Ukrajine. Božić je dinamičan, otvoren i nadahnut sagovornik, koji u izboru između trenda i večnosti nikada nije imao dilema.

1. Uvek ste u pokretu, radite i stvarate, šta novo mogu da očekuju Vaši poštovaoci?

Neko ko se bavi, relativno dugo, poslovima umetnosti, neko kome je umetnost ušla u krv i bila deo njegovog života maltene i pre rođenja, uvek nešto radi i iz tog rada se ponekad, milošću Tvorca, oblikuju celine koje zavređuju pažnju prevashodno ličnog kriterijuma. Zatim je moguće da se postigne i pažnja kolektiva, koji bi trebalo to da čuje, da sa tim stvaralaštvom razmenjuje svoju energiju i da aktivno učestvujući, dopunjava ono što smo nekad negde u svojoj posvećenosti zaboravljali. Završio sam posle višegodišnjeg, ali u zadnjoj godini intenzivnog rada operu ''Melanholični snovi grofa Save Vladislavića''. To je opera u sedam snoviđenja, celovečernja opera, sa mogućnošću da se ta snoviđenja podele u dve ili tri celine, tako da imamo nešto što vraća jednu vrstu scenskog entuzijazma na našu pozorišnu scenu, u formi koja je ugašena sa našim korifejima poput Konjovića i Stevana Hristića.

2. O čemu govori opera, kako je nastao libreto?

Opera ''Grof Sava Vladislavić'' govori kroz nekoliko likova, kroz nekoliko sudbina, ona je sva u snovima. Libreto je napisan tako što su složeni gotovi delovi iz pesama Crnjanskog, Dučića, Nastasijevića, iz drame ''Nikola Tesla'' Miloša Crnjanskog, tako da se zatvara jedan krug od nekoliko slojeva palimpsestne tehnologije. Reč je o snoviđenjima, o metamorfozama kroz san muških i ženskih likova, a svi su oni jedna moguća žuđena emanacija samog grofa Save Vladislavića. Preneseno –to je mogući san Nemanjića, mogući san samog Simeona Mirotočivog, koji je hodio tim zemljama od Travunije do Svete Gore i Rusije, do granice Kine koju je grof Sava Vladislavić razmeđio, sve do Venecije i Holandije, svih tih predela koji su gradili potonje rusko carstvo, a srpsko je tada već utonulo u neki mogući san i neki mogući nagoveštaj bune i spasenja od vekovnog otomanskog ropstva.

3. Da li ste operu, kako je to često slučaj, radili po porudžbini?

Opera je delo koje nije poručeno, to je porudžbina iznutra onoga koji je bdio na razne načine. To delo je ponuđeno u ovom trenutku našoj beogradskoj Operi, Narodnom pozorištu naravno, samom upravniku Dejanu Saviću. Oni mi još nisu odgovorili, mada se ja nadam da će imati snage da odgovore na bilo koji način – da ili ne, i da se sledstveno tome krene u mogući rad koji će tražiti par meseci spremanja da bi to delo na adekvatan način zaživelo. Sam materijal postoji u našem fundusu, naša kuća ima i hor i pevače i orkestar, ništa ne mora da se domiruje sa nekih drugih strana, potreban je samo duhovni entuzijazam onih koji to budu radili. Ako takva odluka bude donesena, naravno.

4. Najavili ste i novu knjigu eseja. Ostajete li na tragu dosadašnjih promišljanja?

Drugi posao koji je završen i srećno priveden kraju je knjiga eseja ''Žamor leta 2006.'', sa podnaslovom – Fargmentarne varijacije na prizivanu temu i elektronikom utisnuta sećanja predaka. U podnaslovu leži odgovor da su to razmišljanja koja se tiču muzičko-duhovnog, životnog, iskustvenog prostora koji se odigrava i koji se odigrao u sazvučju sa svim mogućim dodirima u literaturi i muzici koji su vezani za moj spektar življenja. Da bi se svemu tome dodala jedna strukovna nota, pojavljuje se kompakt disk klavirske muzike, premijerno, i ono što je interesantno, odsvirao ga je kompjuter na jedan vrlo inventivan način.

5. Zašto kompjuter, šta je sa našim izvođačima?

Bio sam prinuđen da tako reagujem, jer naše izvođaštvo kaska za onim što se dešava u stvarnosti, ono je suviše arhaično, a previše često priča o nečemu što je moderno. Naš način verbalnog komuniciranja je veoma moderan, ali ono što činimo i delamo je jako sporo i negde daleko u periferiji arhaičnog, to je veliki nesklad između reči i dela. To je problem jedne kulture koja je ponovo, a reč je o 21. veku, u nekom prelomu, u traženju, reklo bi se nečega što je već odavno moglo biti kanonska stvar.

6. Proces globalizacije je u toku, pojedini kažu da smo već postali provincija jedne imperije. Šta Vi mislite dokle je stigao taj proces?

Globalizacija je višeslojni tok različitih energija i ona ne mora biti kobna po manje narode. Naravno, može biti kobna po njihov geografski prostor, po njihovu celovitost, može biti ponekad u političkom smislu pobeđujuća stvar, ali ono što jedan čovek donosi, ono što je stvar pojedinca, globalizacija ne mora da uguši. Važno je da nekolicina obdarenih, koji to razumeju, koji to shvate na jedan poslušan i prilježan način, budu odani tom cilju i da uporno ostanu na površini vode, koja je jednaka i u Beogradu i u Njujorku, tu nema provincije. Ukoliko želimo frontalno, u jednom prizemnom malograđanskom hedonizmu provincijalno urušene zemlje, da gradimo elitizam, onda je globalizacija zaista smrtonosan proces. Daroviti pojedinci još uvek imaju šansu, kao što je to uvek bilo u svim vremenima kroz vekove koji su prošli, svesni svog dara, veoma radni, posvećeni, dobrim parabolama ušavljeni, mogu da iznesu stvar, da je drže na površini vode. Naravno, veliko je pitanje šta mi hoćemo da ostvarimo, da li hoćemo da budemo moćna država koja se može preći za pet minuta kolima ili hoćemo da budemo pametna celina, što je daleko važniji i sposobniji element naše naravi? Tek bi od toga mogli u nekom vremenu koje nam nije sklono, da napravimo jednu celinu koja će biti respektabilna. Globalizacija nije opasan proces ukoliko verujemo u pojedince koji treba da je podignu.

7. Nova runda pregovora oko Kosova i Metohije je u toku - koliko se sve to tiče pojedinca i kako se to odražava na svakog od nas?

Ako se zađe dovoljno duboko, ali ne iracionalno duboko u suštinu barem svog posla, onda se sasvim drugačije razumeju stvari na političkoj vertikali i horizontali. One deluju veoma urušavajuće i kobno, međutim, nijedna se stvar i nijedan plan nije do kraja završio željom onoga ko je to hteo da ostvari. Uvek postoje fusnote, uvek postoje ometajući elementi, tako da ni Kosovo i Metohija ne mora biti tako tragično razrešena drama tog sveta u skorijoj budućnosti. Ko zna kakvi će se vetrovi pojaviti, šta će doći iz tog nebeskoga svoda, koji je i oformio tu celinu i učinio je tako važnom i delatnom u našem rodu i ne samo u našem. Ljubav ka Kosovu i Metohiji, svest o njegovom značaju dolazi iz nebeskoga prostranstva, i to će prostranstvo imati snage i razloga da se brine i stara o tome. Mi moramo da vratimo svoj duhovni i mentalni sklop u prave energetske izvore Kosova i Metohije, da bi razumeli šta hoćemo s tim, da bi razumeli šta ona zapravo znači, kako se ta teritorijalnost i ta politička arbitracija u ovom trenutku može vratiti u naš život. Mi smo često, dugo vremena, a možda ceo 20. vek, u nekim maglama u vidu prolivene krvi i nekog neveštog glasanja i tribunisanja. To su naši postupci koji nam se nisu lepo vratili, pa moramo iznutra, dubinom istinskog saznanja sebe da dovedemo u duhovni sklad koji će garantovati našu primerenu geografsku, teritorijalnu i svaku drugu pa i značenjsku prostornost.

Nedostaje nam, barem u ovome trenutku, snažnije i celovitije prisustvo one duhovne energije koja bi u našu diplomatiju unela jake argumente dominirajuće pravoslavnog uvida i sa njim afirmisala one saveze, pre svega sa Rusima, koji bi značili eliminaciju kominternovski elitiziranog pa i narodski zanesenog ateizma.

Nedostaju nam OHRISTOVLjENI dani i takvo posvećeništvo u kojima neće biti mesta za pseudodemokratske malverzante, liberalne komuniste, narodne prvake koji su razočarani u neostvarene mladalačke političke ideale zavoleli rod, besomučno nudeći socijalnu pravdu i takvo elementarno blagostanje, koje ni Tvorac nije predvideo.

Nedostaje nam kreativniji sklad pravoslavne crkve i države, koji bi proizašao iz prirodnog stanja duhovne vere i volje većinskog naroda.

Više od svega dominira saznanje da se država ogradila od takvog sklada, dovodeći srpsku pravoslavnu crkvu na nivo delatnosti koju treba da pomaže i finansijski dotira nadležno ministarstvo. Time se u nešto slobodnijem tretmanu izjednačavaju prava srpske pravoslavne crkve sa recimo nekom turističkom asocijacijom. Dopustivši ovakvo stanje država je izgubila autoritet i dopustila već uveliko osedelim intelektualcima da i opoznelo omalovažavaju duhovni kapacitet i volju naroda, da kroz mlade a aktivne na političkoj sceni do iznemoglosti jašu duhovnu energiju bez koje se ni jedan pedalj teritorije, a pogotovo Kosovo i Metohija, ne može zaštiti ni trajnije sačuvati.

8. Kako ocenjujete našu muzičku scenu, ali ne samo onu kojom se Vi bavite, nego sve što dopire sa naših radio i TV stanica i okoline?

Ova problematika je apsolutno u neskladu sa problemom o kojem smo prethodno govorili - mi hoćemo da imamo Kosovo i Metohiju, a sa druge strane hoćemo da budemo sve vreme u nekom kafiću, restoranu, na TV Pinku i da gledamo ''Svadbu 48 sati'' i da nas podučava B92. Takve stvari ne idu zajedno. Naša muzička ponuda, nije važno kog žanra, je katastrofalna, ona satire sveže i normalne uvide našeg čoveka. Naš čovek, osim retkih pojedinaca, opterećen tom vrstom kakofoničnog zvuka, ne može održati mentalnu urednost, biva razoren. On glasa u smislu putovanja na utakmicu, tako se vraća sa te utakmice. Jednostavno to su gestovi koje 21. vek više neće moći da podnese. Moramo da sklonimo ovakvu vrstu muzike iz naših života ako hoćemo da imamo nešto.

9. Šta su Egzit i Guča?

Ma koliko se o njima pričalo, to su već prevaziđene formacije. One će potrošiti one koji su padu skloni, što bi rekao Branko Miljković, stvari će se i tu namiriti, zemlja će pojesti ono što mora da pojede, ostaće opet ono što je jako i zdravo da traži novi sadržaj. Oni zato cvetaju jer im se posvećuje previše pažnje, u njima je mnogo materijala koji ne vodi jednom skoncentrisanom, kvalitetnom i delatnom načinu razmišljanja i procenjivanja vremena u kom se živi.

10. Ima li neki pozitivan primer, neko ko stvara nešto što će možda ući u našu baštinu?

Na planu muzike ima toga, koliko je dostupno ušima svakog pojedinca, jer mi često ne znamo za najvrednije stvari, ali možemo da dahom svog duhovnog iskustva razumemo da se nešto lepo valja i promalja. Imamo dosta ostvarenu tzv . etno-scenu sa nekoliko autora, a oni znaju koji su, ali to nisu dovoljno referentni tragovi, upravo oni vode ka uspavljivanju svesti jednog naroda. To je već hedonizam koji je obavio Stevan Mokranjac. Mi smo sahranili Stevana Mokranjca, a napravili smo od diletanata Mokranjca. Ovde stalno imamo proces negativnog knjigovodstva i muzičkog i duhovnog – stalno hoćemo da pravog zamenimo lošim koji liči na pravog. Uvek imamo potrebu za surogatima. Jedan narod koji je toliko sklon surogatnom načinu hranjenja i opstajanja uvek donosi pogrešne odluke. Ljudi koji se bave muzikom se ne bave tom elementarnošću, jer su svesni da je ta elementarnost, tako vulgarizovana kroz ponudu surogatne estrade, upravo unizila naše mentalne, duhovne i intelektualne potencijale i dovela nas u situaciju da vrlo neselektivno i nesolidno procenjujemo našu budućnost. Nama su potrebni suštinski energetski udari i samo iz njih možemo doneti prave odluke.

11. Znači li to da svako za sebe mora da povede unutrašnju bitku?

Upravo to je jedino što se danas mora, to je zadatak svakog čoveka, pogotovo obdarenog. Ukoliko želimo da promenimo svet, čuveno je to,čak i zloupotrebljavano, ali tako je – promenite prvo sebe.To je vrlo teška mera, ali mi to nećemo, uvek pokušavamo da menjamo sliku u ogledalu, nikada onu koja je izvorna.

12. Kako Vi menjate sebe?

Kad je reč o meni, to je uglavnom kretanje suprotno onome kako bi moje telo i moj hedonizam hteo. Znači uvek pre ustati, zaustaviti se negde, raditi više nego što izgleda da je potrebno, raditi više nego što to i drugi očekuju – to se očekuje od onih koji znaju i koji mogu. Oni koji to ne mogu, oni su tu da razvlače, da gnječe stvari, da upropaštavaju. Mi se borimo protiv toga- pre svega u sebi i protiv takvih koji su naša vrsta dvojnosti u svakodnevnom životu.

Razgovarala: Maja Radonić