Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Primeri podvorništva srpske kultur(ologij)e prema idealizovanom Zapadu
Kulturna politika

Primeri podvorništva srpske kultur(ologij)e prema idealizovanom Zapadu

PDF Štampa El. pošta
Vladimir J. Konečni   
ponedeljak, 17. maj 2010.

Nedavno sam poslao NIN-u za njihovu rubriku „Pisma” (koliko su “Odjeci” u prethodnom vlasništvu i uredništvu bolje zvučali) dopis pod naslovom „Pozorišno bratstvo i jedinstvo na stari način”, potpisujući se kao psiholog, estetičar i pozorišni pisac koji živi i funkcioniše u Beogradu, San Dijegu, Amsterdamu i Talinu.

„Na osnovu izveštaja Ivana Medenice o 14. jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu (NIN br. 3096, 29. april, str. 58-59), može se zaključiti da je (i) u pozorištu sve po starom: bratstvo i jedinstvo na štetu slike Srbije, mada uz saglasnost i aktivni doprinos (nekih) Srba. Naime, Šuma blista, u izvođenju Ateljea 212, po tekstu Milene Marković, i u režiji Tomija Janežiča, dobila je prvu nagradu od stručnog žirija. Kako taj komad opisuje Medenica, što valjda verodostojno prenosi namere pisca i režisera, u njemu se prikazuje „prazan, umrtvljen, usporen i stondiran svet drumske krčme u srbijanskoj nedođiji”. Ovo bi oraspoložilo Krležu koji je metaforom „balkanske krčme” želeo da obuhvati celokupnu Srbiju (i srpstvo). Hrvatsku ulogu u ovom jugoslovenstvu u Užicu igrao je selektor festivala Bojan Munjin iz Zagreba, čiji izbor učesnika Medenica na dva mesta opisuje kao „dosledan, smeo, utemeljen, pametan”, a čitalac se nada da Munjin neće pocrveneti od ovako neumerene hvale. Međutim, postoji još jedno pitanje, a to je „konflikt interesa”: pisac prikaza, Medenica, bio je i član žirija festivala, kako on to predusretljivo navodi, što znači da je već jednom dao svoj sud o komparativnoj vrednosti učesnika i zato je neumesno, u odnosu na one nenagrađene, da to čini ponovo, posle festivala, u NIN-u. Da li tvrdnja da je to nedolično predstavlja suviše skrupula za našu „srbijansku nedođiju”? Na kraju, mada je to možda najvažnije, treba pomenuti moguću oštru stručnu kritiku (ne)umerenosti ovog prikaza kome Medenica daje naslov „Estetska revolucija”, zato što se njegov opis festivalskih dostignuća svodi na veoma tradicionalne (da ne kažem izanđale) kategorije i komponente. Tu je Stanislavski, a taj bi se aristotelski iluzionista zapanjio kad bi čuo da su “Janežičevom poetikom” njegovi „principi” dovedeni do „krajnjih granica” u predstavi koja je ponekad „naizgled praznog hoda”, „nerazgovetna”, s nekim prizorima „u mraku” itd. I tu je Brehtov epski teatar kojeg Medenica koristi u opisu predstave Turbo folk Hrvatskog narodnog kazališta iz Rijeke. Medenicu, pozorišnog kritičara, najviše brine što je tim „nakaznim srpskim proizvodom” izgleda inficirana i (inače čistunsko-umetnička?) Hrvatska. I to je celokupna kritička supstanca koju Medenica navodi u prilog svoje teze o estetskoj revoluciji u Užicu.“

NIN je odbio da objavi ovaj kratki dopis, mada je našao prostora u rubrici „Pisma” na staro-komunistički, odnosno novo-globalistički, način da objavi hvalospev sebi („čitao sam NIN celi dan i mnogo mi se dopao”).

Taj isti g. Medenica, i taj isti u Užicu nagrađeni Atelje 212 (sa Medenicom u žiriju), istovremeno su se našli u centru još jednog srpskog (ne)kulturnog mikro-događajčića, tako što je Kokan Mladenović, direktor pozorišta, skinuo Medenicu sa spiska onih koji dobijaju... fraj karte! Zamislite, ako možete, agoniju pozorišnog kritičara. Ne znam da li ćete uspeti. Čovek je pozvao u pomoć Kim Jun-Čeola. I Gorana Cvetkovića. Prvi je Korejac, predsednik jedne od nebrojenih međunarodnih teatarskih organizacija, koji je napisao, ni manje ni više: „Zahtevam da brisanje Ivana sa spiska akreditovanih novinara smesta bude poništeno, inače...”. Drugi, Cvetković, često piše veoma velikim slovima, na primer, u Politici, “I sam Šekspir je to rekao POZORIŠTE JESTE OGLEDALO STVARNOSTI...”

A gde se prostor za objavljivanje svih tih trivijalnosti nađe u srpskoj štampi? Nađe se i to ne u žutoj. Ako ne u NIN-u, a ono u „Kulturnom dodatku” Politike, lista koji se s novim ureništvom potpuno posvetio promociji „evro-atlantskih integracija” (a već i vrapci u Srbiji znaju šta to znači). Verovali ili ne, „Kulturni dodatak” je jednu celu, četvrtu stranicu, od svojih devet, posvetio pravu Medenice na fraj karte (naime, tu stranicu zauzimaju napisi Kim Jun-Čeola i Gorana Cvetkovića). Sve to je indirektno povezano sa srpskim podvorništvom i njegovim učinkom, jer ovakve burleske čine da se (čak i dobronamerni) ljudi grohotom smeju od Tirane do Ljubljane.

Međutim, davanje dve pune strane Medenici za sramoćenje Srbije (i uskraćivanje čak i minimalnog prostora u Pismima za kritiku tog stava) nije bilo dovoljno NIN-u. Već u broju (3097) koji je sledio onom u kome je članak Medenice objavljen, još jedan dug članak, potpisan od strane Bojana Munjina, tog istog kojeg je Medenica tako hvalio, valjda se slučajno pojavio. U njemu („Ćuti, dobro je”) piše:

„Božo Biškupić, ministar kulture Hrvatske: 'Naše ministarstvo do sada je pomoglo mnoge umjetnike, od književnika do dizajnera, na gostovanjima u Srbiji. Među takvim gostovanjima, kuriozitet predstavlja zajedničko izvođenje kompozicija sadašnjeg hrvatskog predsjednika Ive Josipovića, koji je inače i skladatelj i srpske autorice Ivane Stefanović u Beogradskoj filharmoniji u okviru ciklusa gudačkog kvarteta 'Dušan Skovran' ”

Šta je tu čudno? Ništa, ali samo ako se prihvati teza o podvorništvu. Jer, prvo, tu se nalazi već uobičajena asimetrija. U novinama u Hrvatskoj srpske reči i jezičke konstrukcije se gotovo uvek „prevode”. Drugo, i mnogo važnije: zar nije taj Josipović, toliko omiljen u srpskoj kvazi-demokratskoj kliki, bio potpisnik hrvatske tužbe o srpskom genocidu? Hrvat, a usuđuje se da govori o srpskom genocidu u 20. veku. A voljen, ili bar poštovan, u Srbiji (bar u krugu dvojke)? I još izvođen od strane srpskih gudačkih kvarteta? Čak i Hrvati smatraju to kuriozitetom, ali ipak rado pominju navedenu činjenicu da bi udarili još jednu packu onima koji vole da ih primaju. Jednostavno, ti novi Srbi, eks-komunistički buržujčići, vole bilo kakvu pažnju, pa i packe i podsmeh, ako dolaze sa „Zapada”. Voleo bih da čujem o nekom iole analognom događaju u Zagrebu. Ali novi NIN je bez ponosa i pamćenja.

Da završim ovaj kratki napis pominjući „pesničenje”, što je još jedan od domaćih primera zapadne traš-škart-šit nekulture (s tim se počelo u Reksu, na donjem Dorćolu). Pesničenje? Zašto da ne? Nek' se mlaaadi zabave (kako bi to izgovorili, s punim ustima, sredovečni liberalci i kvazi-demokrate). NIN im naravno daje dve pune stranice (57-57, u br. 3096). Mora urednica za kulturu o nečemu da piše. A pesničenje je važno, zar ne? Na kraju krajeva, „Odgovorni ljudi“ u opštini Stari grad im plaćaju put u Zagreb, a tamo Jutarnji list navodno (prema NIN-u, nisam proverio) piše da je to „najbolji kulturni proizvod iz Srbije“. Ne bi me ni najmanje čudilo ako su mnogi pesničari bivši otporaši, oni koji su bili među najmlađima u periodu 1999-2000. (Oni tada stariji su sada već korpulentni i samozadovoljni članovi vlade i raznih NVO.) Za pesničare, M. Pogačar, sadašnji urednik zagrebačkog Zareza, je „prijatelj“ (dok ga mnogi drugi ljudi, prema mojim izvorima, smatraju „gejakom“).

Kome treba Zagreb? Srbima je to kulturno nevažna sredina, a cultural backwater. Žabokrečina. Upravo tako Hrvati misle o Beogradu, i u pravu su. Tako da je umesto zasmejavanja bivše „braće“, bolje zaboraviti ih i pevati svoj jezik punim grlom širom sveta i njime ubediti poštene ljude u laž onoga što pišu majušne, feminističko-mazohističke srpske spisateljčice. U Hrvatskoj će bilo kakvo prihvatanje uvek biti licemerno. Shvatite, pesničari: pljeskaće vam u Zagrebu samo kad ste klovnovi koji mrze i sebe i svoju zemlju.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će po vašem mišljenju trajati vanredno stanje u Srbiji?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner