O moralnom autizmu naših „filmskih delatnika“

Već sam pomalo postao zasićen sa vestima o prvom filmu Anđeline DŽoli u kojem se, prema prvim izveštajima, produžava stereotip nastao u zapadnoj medijskoj mašineriji o zlim Srbima i jadnim bosanskim muslimanima koji su žrtve tih istih Srba. Međutim, pažnju su mi privukli stavovi dvojice domaćih režisera koji su gostovali u emisiji Olivere Kovačević „Da, možda ne-Holivud i Srbi loši momci“ emitovanoj 2. 2. 2012 na RTS-u.[1] Povod za emisiju je bio film, kako smo mogli čitati u kritikama veoma dosadan, supruge Breda Pita i slika o Srbima kao zločincima u zapadnoj filmskoj produkciji poslednjih nekoliko decenija.

Gosti emisije su bili reditelj Srđan Koljević (Sivi kamion crvene boje, Žena sa slomljenim nosom), reditelj Lazar Stojanović, čuven po, za vreme Tita zabranjenom filmu Plastični Isus, pisac Vladimir Kecmanović (Feliks, Top je bio vreo) i reditelj Janko Baljak (Vidimo se u čitulji, Plavi voz)

Moram priznati da sam bio neprijatno iznenađen naivnim stavovima g. Stojanovića, ali, što je još gore, i njegovim pogledom sa visine na nas, srpsku javnost. Pomenuti gospodin ne samo da nema nikakve sumnje u srpsku krivicu za sve što se dogodilo devedesetih, što nije sporno jer ima pravo na svoje mišljenje, već našu javnost smatra grupom neznalica „koja treba da se obrazuje temeljno, da se obrazuje i da ćuti dugo, dok se ne bude obrazovala“. Neću trošiti reči na mnoge njegove bisere, već ću podvući kako neprijatno deluje gledati „intelektualca“ koji nema trunke sumnje u sopstvene stavove, koji nisu ništa drugo nego prepričavanje slike sveta po CNN-u.

Ono što me je stvarno zabrinulo je to što je ovaj čovek hteo da snimi film o Kraljeviću Marku, a zamislimo da zaista nađe finansijera na šta bi to ličilo. Mi inače imamo mali broj filmova koji se bave srpskom istorijom, kao što je primetila voditeljka Olivera Kovačević koja je dosta dobro vodila emisiju, i tužno bi bilo prepustiti obradu nekih od glavnih istorijskih ličnosti ovakvim rediteljima. Mislim da bi dobronamerni reditelji trebalo da se ugledaju na seriju Vuk Karadžić snimljenu povodom dvesta godina od rođenja Vuka Karadžića, koja ima i umetničku vrednost, a u isto vreme se drži istorijskih činjenica.

U ponašanju g. Stojanovića prepoznajemo tip čoveka idealnog za komesare, misionare i ostale ljude fanatično odane određenoj ideologiji ili religiji, koji su spremni da se čak i žrtvuju da bi druge „prosvetlili“ i podučili ih svojim „istinama.“

Sa druge strane, i pored visokog mišljenja o sebi samima i o svom nadmoćnom intelektu, ovakvi ljudi često su prave neznalice kada su u pitanju trivijalne stvari. Tako on ne razlikuje genocid od etničkog čišćenja, stvari dobro poznate ovdašnjem javnom mnjenju koje treba da se obrazuje i ćuti kako je on izjavio. Osim što pokazuje neznanje u vezi sa raznim činjenicama, g. Stojanović potura nekorektna poređenja. On izjednačava uzimanje organa od kidnapovanih Srba, koji su u izvesnom broju slučajeva možda još bili živi dok su im vadili organe, sa vađenjem organa od streljanih kriminalaca u Kini. Naravno da grozno zvuči i tako nešto, ali u Kini je reč o ljudima koji su prošli kroz sudski proces i osuđeni su na smrt najčešće zbog trgovine drogom. Kineske vlasti se rukovode idejom da je šteta da njihovi organi propadnu, pa ih zato uzimaju. Naravno, zbog raznih razloga sam protiv smrtne kazne i narušavanja posmrtnih ostataka bez pristanka preminulog. Ipak, postupak kineskih vlasti se ne može porediti sa vađenjem organa živim ljudima, koji su žrtve albanskih kriminalaca, a reč je o potpuno nevinim civilima i zarobljenicima koje štite razne međunarodne norme i elementarna ljudskost.

No, dosta više o ovom čoveku. Naša javnost je bolje obaveštena od njega i on treba da se obrazuje, i da ćuti.

Smatram da je još opasnije ono što je izrekao gospodin Baljak. Iako je u početku delovao razložno i neutralno, do kraja emisije je pokazao sklonost da opravdava vrlo problematične stavove i da brani jednu veoma opasnu osobinu svojih kolega.

Moram prvo da dopunim  mišljenje koje deli sa g. Koljevićem, koji je inače bio vrlo korektan, ali pomalo pasivan. Oni smatraju da je naša kinematografija izbegla zamku proizvođenja kič-propagandističkih filmova i da je to dobro.

Zaista je to dobro, ali je naša kinematografija takođe izbegla  da napravi dobre i suptilne propagandističke filmove. Uzmimo za primer američki film Kelijevi Heroji. Iako je film nerealističan i više avanturistički nego ratni, kada ga odgledamo imamo utisak o Amerikancima kao mnogo cool momcima.

Najbolji partizanski filmovi i serije jedva da su imali veze sa istorijskim činjenicama, ali su generacije odrastale igrajući se Prleta i Tihija, i gradeći pozitivan stav prema NOR-u. Zar neko misli da bi nam štetilo da imamo nekog mladog glumca koji bi bio popularan u Kini poput Bate Živojinovića? Mi vapimo za ratnim filmovima u kojima će srpski vojnici da budu šmekeri koji rasturaju, u dobrom delu sveta omražene, NATO vojnike.

Često se priča o akcijama našeg vazduhoplovstva za vreme bombardovanja 1999. koje je napalo američke baze u Albaniji. Lično mislim da to nije istina, ali umetnička sloboda dopušta da snimimo film u kome srpski supergalebovi, orlovi i migovi rasturaju aerodrom sa apačima dok okolo trče uspaničeni NATO jurišnici. A kad sam već upotrebio taj izraz, mogli bismo da uvedemo i napad na grupu nosača aviona, kao omaž sagi Rat zvezda. Mladi srpski piloti šmekeri, moraju da se probiju do američke flote i pored kvalitativne i kvantitativne NATO nadmoćnosti. Naravno, uz pomoć lukavstva, odvažnosti i uz dobro razrađene dramske efekte mladi, inače problematični pilot, uspeva da proturi raketu kroz lift za avione na američkom nosaču što rezultira serijom eksplozija. Zbog realnosti nosač je izbačen iz borbe ali ne i uništen. NATO lovci bi mogli da imaju zvuk kao imperijini lovci u Ratu zvezda, kao metaforu za negativce u pomenutom kultnom filmskom serijalu. Možda bi metaforično povezivanje NATO pakta i Imperije iz pomenutog serijala imalo efekta i u zemljama Zapada? Siguran sam da bi takav film bio blokbaster u većem delu sveta, a mi bi bili cool momci. I takav domaći film bih išao da gledam u bioskopu.

Da ne dužim više, dragi čitaoci, moram da se osvrnem na opasan moralni autizam koji se razvija kod jednog dela naših filmskih radnika. Reč je o tome da su neki filmski radnici spremni da rade u filmskim projektima u kojima se naš narod i naša država pokušavaju uklopiti u veoma opasne stereotipe. Janko Baljak smatra da su stereotipi zgodni za umetnost, ali su isto tako zgodni i kao priprema za sprovođenje opasno motivisanih politika prema prethodno stereotipiziranim grupama ljudi.

Očigledno je da je učešće u ovakvim projektima nemoralno čak iako niste pripadnik grupe ljudi koja je žrtva propagande, a ako jeste onda je zaista teško izbeći najteže kvalifikacije. Janko Baljak je apelovao da „hajka na ljude koji žive od svog posla prestane“. Kao prvo ljudi koji učestvuju u tendencioznim projektima koji imaju za cilj stvaranje negativnih predrasuda o nekoj grupi ljudi, takođe učestvuju u hajci. Ne možemo imati razumevanje i sažaljenje za nekoga koji ne pokazuje isto za druge, a pri tome još radi protiv interesa sopstvene nacije i države. Takođe, to što su ovi tendenciozno antisrpski filmovi lošeg kvaliteta ne amnestira ih od moralne odgovornosti. Važna je namera. I zato ipak smatram da treba reagovati, kao što je Izrael reagovao na antijevrejske izjave Mela Gibsona i zabranio mu ulazak u Izrael. Tako pokazujete da ste ozbiljna država. Isto tako bi bilo mudro finansirati i organizovati kampanju protiv predrasuda o Srbima. Zar treba da čekamo da neka nama nenaklonjena država angažuje nekog filmskog genijalca da snimi ubedljiv, emocijama nabijen film koji će na suptilan način urezati u nesvesno gledalaca predrasude da smo zločinci i zaslužujemo kaznu, pa možda i gubitak suvereniteta?

Što se tiče argumenta da glumci koji igraju u ovakvim filmovima samo rade svoj posao zaista je teško ostati hladan. Takva pozicija je vid moralnog autizma.

Zamislite da u nekom koncentracionom logoru raspišu konkurs za mesto kuvara za komandanta logora, zato što je ovome potrebna izbalansirana ishrana da bi bolje obavljao svoj posao. Da li bi bilo ko ko bi dobrovoljno pristao da svojim kulinarskim umećem pomaže zdravlje i samim tim efikasnost u činjenju zločina masovnog ubice mogao da se pravda kako je on samo radio svoj posao?

Ili zamislimo da je u pripremama za bombardovanje SR Jugoslavije nedostajalo kamiona za prevoz NATO bombi, i NATO raspiše konkurs za dodatne prevoznike. Da li bi neki srpski prevoznik koji bi se dobrovoljno prijavio da prevozi bombe koje će poslužiti da se razara njegova zemlja mogao da se pravda kako samo radi svoj posao? Mislim da nam intuicija, logika i vrednosne norme govore da je on saučesnik u bombardovanju a samim tim i kvisling.

Na isti način domaći filmski radnici koji učestvuju u tendencioznim projektima saučesnici su u pokušaju opravdanja produženja politike uslovljavanja i ponižavanja Srbije. Sasvim bi druga stvar bila da smo mi već okupirani i da glumci moraju da glume kako ne bi trpeli represalije, ali i onda bi bilo moralno sporno svojom glumom opravdavati okupaciju. Kada to činite dobrovoljno onda zaista imate niske pobude ili ste veoma, veoma naivni i neobavešteni, da ne kažem glupi.

No, da nije sve tako crno uverilo me je ono što je pokazao g. Kecmanović. Veoma inteligentan, fer i rekao bih brzomisleći čovek. Odmah je nalazio propuste u argumentaciji pomenuta dva reditelja. Kamo sreće da ljudi poput g. Kecmanovića imaju više prostora u medijima. Na osnovu onoga što je pokazao u ovoj emisiji stvarno deluje kao intelektualna elita koja nam nedostaje. Nadam se da ću naći vremena da čitam njegove knjige.

Za kraj moram da spomenem da su stavovi g. Stojanovića očigledno besmisleni, ali me je pravdanje moralnog autizma g. Baljaka navelo da napišem ovaj tekst.

[1] http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/20/RTS+1/1037370/Da+Mo%C5%BEda+Ne%3A+Holivud+

i+Srbi,+lo%C5%A1i+momci.html