O jednoj "društveno opasnoj predstavi"

Čitanje „pozorišne kritike“ Ane Tasić povodom predstave „Srpska trilogija“ neumitno nameće pitanje gde se završava estetsko prosuđivanje, a gde počinju ideološke i političke diskvalifikacije kojih je pregršt u ovom tekstu. Njena „kritika“ je pre svega ideološki poziv na uzbunu jer pseudopatriotski šund ponovo napada. Zato se u ovoj tzv. pozorišnoj kritici više ispoljava briga zbog ponovnog buđenja srpskog patriotizma, nego što se nastoji da se ova predstava sagleda kao iskren umetnički pokušaj da se prikaže jedan događaj iz života srpskih vojnika na Solunskom frontu.

Ana Tasić je uložila veliki mentalni napor da bi dokučila razloge zašto je izabrana baš inscenacija romana „Srpska triologija“ jer je on od književne kritike nisko ocenjen. Zato se ona poziva na umetničku nemoć ovog romana kako bi nadovezala svoju „estetsku“ ocenu o sveobuhvatnoj scenskoj impotenciji dramskog priloška ove predstave. Njoj nedostaju univerzalne, filozofske i poetske refleksije o ratu i stradanju, pa je tako predstava u startu osuđena na puko vegetiranje, život bez života, bez mogućnosti prigovora.

Ana Tasić

Za ovako izrečenu „estetsku“ tvrdnju autorka ovog pre svega jasno ideološki profilisanog pamfleta o opasnosti od navale srpskog patriotizma i nacionalizma ne navodi nijedan ozbiljan estetski utemeljen argument. Za ovu pozorišnu „kritičarku“ stradanje srpskih vojnika na Solunskom frontu nema univerzalnu dimenziju, niti ono samo po sebi može imati univerzalni značaj. A upravo odlomak iz ovog romana sadrži scene koje imaju univerzalnu poruku jer prikazuju svu tragičnost i herojstvo srpskih vojnika na Solunskom frontu.

U predstavi je otkriven život bez života sveden na puko vegetiranje jer svako ko je pročitao ovaj roman i gledao predstavu mogao je da prepozna sve izazove i svu muku vojničkog života, stradanje u rovovima Kajmakčalana i veliku vojničku tugu za izgubljenim rodnim krajem i okupiranom Srbijom. Ana Tasić nije propustila da i glumce iz ove predstave propusti kroz svoj „estetski“ ideološki žrvanj. Oni, po njoj, nisu dosegli univerzalnost poetske refleksije jer su kao likovi isušeni, šematski, beznačajni, kao automati bez dubljih misli i složenijih manifestacija unutrašnjeg života, kao da jedino imaju telo koje izgaraju da daju za otadžbinu. Nju posebno iritira zapanjujuće teatralno jadikovanje nad tragičnom sudbinom srpskog naroda čije stradanje ne može da dosegne univerzalne visine i značenje.

Ovakva karakterizacija glumačkih ostvarenja u ovoj predstavi je samo logična posledica ukupnog ideološkog pristupa ove pozorišne “kritičarke“ kojoj je važnije da izrazi svoje politikantske stavove o pseudopatriotskom šundu nego da pokuša da bez izrazite ideološke ostrašćenosti priđe estetskom prosuđivanju ove predstave, koju je svrstala bez ikakve ozbiljnije analize u pseudopatriotski šund. Ali to njoj nije ni bio cilj, njoj je bilo važno da istakne zapanjujuće teatralno jadikovanje nad srpskom sudbinom, bez ikakve naznake ironične distance prema estetski uvredljivom stradalničkom patosu, istorijskom pseudorealizmu, lažnoj patetici i rasutom patriotskom žaru. Očigledno je da je za autorku ove „pozorišne“ kritike vrhunac estetski uvredljivog patosa i trijumf psedopatriotskog šunda sadržan u sceni ove predstave u kojoj, po njoj, i živi i mrtvi pevaju „Tamo daleko“, uz zvuke topova u pozadini.

Ta scena je očigledno duboko povredila tanana i univerzalistička estetska osećanja Ane Tasić kada ne može da prepozna distancu prema uvredljivom stradalničkom patosu lišenom ironijske distance koji toliko nedostaje u ovoj predstavi. Donoseći pre svega ideološku presudu da se radi o stilski potpuno anahronoj i umetnički bezvrednoj predstavi, ova univerzalistički raspoložena „pozorišna kritičarka“ donosi svoju konačnu presudu da se radi o društveno opasnoj predstavi jer ona raspiruje ostrašćenosti kojima je politički lako manipulisati. Ona pri tome, kao dokaz za ovu komesarsku diskvalifikaciju, navodi reakciju pretpremijerne publike koja je uz stajaće ovacije pozdravila horsko izvođenje pesme „Tamo daleko“.

Sasvim je logično da se u ovakvoj ideološkoj koncepciji koju zastupa Ana Tasić osuda srpskog patriotizma nadovezuje na uznemirujuće asocijacije iz devedesetih godina prošlog veka i predstave „Valjevska bolnica“ i „Kolubarska bitka“, rađene po delu Dobrice Ćosića, što je posebno otežavajuća okolnost. Ali to su bila umetnički izuzetno vredna pozorišna ostvarenja, bez obzira na njihovu kasniju političku instrumentalizaciju i zloupotrebu u dnevnopolitičkim sukobima. Ali Ana Tasić je ovu "pozorišnu kritiku" i napisala da bi izrazila svoje političko i ideološko stanovište, a sve pod izgovorom zalaganja za pozorište koje treba da se bori za „kritičko tumačenje stvarnosti, da bude prostor otpora prema manipulativnim politikama, a ne da jeftino promoviše nazadne diskurse“.

Da li je moguće da neko ko pretenduje da se ozbiljno bavi pozorišnom kritikom koristi ovakav repertoar ideoloških i politikantskih diskvalifikacija i komesarskih presuđivanja? To proizlazi iz njenog osnovnog stava o “vrsti neproblematizovanog, jednostranog veličanja srpskog stradanja, koje nije patriotska već pseudopatriotska vid političke manipulacije, koja u ime patriotskih interesa zapravo grabi ličnu korist“. Ovo je pravi izraz ostrašćenog ideološkog govora koji je najmanje okrenut umetničkom dosegu jedne predstave, već služi za borbu protiv oživljavanja nazadnih nacionalističkih ideja. Ana Tasić je dužna da nam demonstrira kako izgleda to problematizovanje jednostranog veličanja srpskog stradanja.

Ova predstava nije nikakav napad pseudopatriotskog šunda i nije nazadna i društveno opasna, kako se ukazuje ovoj „pozorišnoj kritičarki“ Politike, već je ona umetnički prikaz onih tragičnih ratnih iskušenja, izazova, ljudskih sudbina koje su se preplitale u surovim prilikama na Solunskom frontu. Ovaj tekst je pisan po poznatoj ideološkoj matrici koja se decenijama koristila kada je trebalo pozivati na opasnost od pojave srpskog nacionalizma, a patriotizam se svrstavao u nepoželjne i prevaziđene društvene pojave.  

Žalosno je što i danas ova matrica ima svoje glasogovornike i ideološke jurišnike, koji su uvek spremni da određuju koja se to doza srpskog stradanja može pominjati u našoj javnosti, a da se pri tome to ne tumači kao ponovno buđenje uvek opasnog srpskog nacionalizma.