субота, 14. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > О једној "друштвено опасној представи"
Културна политика

О једној "друштвено опасној представи"

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
понедељак, 02. децембар 2013.

Читање „позоришне критике“ Ане Тасић поводом представе „Српска трилогија“ неумитно намеће питање где се завршава естетско просуђивање, а где почињу идеолошке и политичке дисквалификације којих је прегршт у овом тексту. Њена „критика“ је пре свега идеолошки позив на узбуну јер псеудопатриотски шунд поново напада. Зато се у овој тзв. позоришној критици више испољава брига због поновног буђења српског патриотизма, него што се настоји да се ова представа сагледа као искрен уметнички покушај да се прикаже један догађај из живота српских војника на Солунском фронту.

Ана Тасић је уложила велики ментални напор да би докучила разлоге зашто је изабрана баш инсценација романа „Српска триологија“ јер је он од књижевне критике ниско оцењен. Зато се она позива на уметничку немоћ овог романа како би надовезала своју „естетску“ оцену о свеобухватној сценској импотенцији драмског прилошка ове представе. Њој недостају универзалне, филозофске и поетске рефлексије о рату и страдању, па је тако представа у старту осуђена на пуко вегетирање, живот без живота, без могућности приговора.

Ана Тасић

За овако изречену „естетску“ тврдњу ауторка овог пре свега јасно идеолошки профилисаног памфлета о опасности од навале српског патриотизма и национализма не наводи ниједан озбиљан естетски утемељен аргумент. За ову позоришну „критичарку“ страдање српских војника на Солунском фронту нема универзалну димензију, нити оно само по себи може имати универзални значај. А управо одломак из овог романа садржи сцене које имају универзалну поруку јер приказују сву трагичност и херојство српских војника на Солунском фронту.

У представи је откривен живот без живота сведен на пуко вегетирање јер свако ко је прочитао овај роман и гледао представу могао је да препозна све изазове и сву муку војничког живота, страдање у рововима Кајмакчалана и велику војничку тугу за изгубљеним родним крајем и окупираном Србијом. Ана Тасић није пропустила да и глумце из ове представе пропусти кроз свој „естетски“ идеолошки жрвањ. Они, по њој, нису досегли универзалност поетске рефлексије јер су као ликови исушени, шематски, безначајни, као аутомати без дубљих мисли и сложенијих манифестација унутрашњег живота, као да једино имају тело које изгарају да дају за отаџбину. Њу посебно иритира запањујуће театрално јадиковање над трагичном судбином српског народа чије страдање не може да досегне универзалне висине и значење.

Оваква карактеризација глумачких остварења у овој представи је само логична последица укупног идеолошког приступа ове позоришне “критичарке“ којој је важније да изрази своје политикантске ставове о псеудопатриотском шунду него да покуша да без изразите идеолошке острашћености приђе естетском просуђивању ове представе, коју је сврстала без икакве озбиљније анализе у псеудопатриотски шунд. Али то њој није ни био циљ, њој је било важно да истакне запањујуће театрално јадиковање над српском судбином, без икакве назнаке ироничне дистанце према естетски увредљивом страдалничком патосу, историјском псеудореализму, лажној патетици и расутом патриотском жару. Очигледно је да је за ауторку ове „позоришне“ критике врхунац естетски увредљивог патоса и тријумф пседопатриотског шунда садржан у сцени ове представе у којој, по њој, и живи и мртви певају „Тамо далеко“, уз звуке топова у позадини.

Та сцена је очигледно дубоко повредила танана и универзалистичка естетска осећања Ане Тасић када не може да препозна дистанцу према увредљивом страдалничком патосу лишеном иронијске дистанце који толико недостаје у овој представи. Доносећи пре свега идеолошку пресуду да се ради о стилски потпуно анахроној и уметнички безвредној представи, ова универзалистички расположена „позоришна критичарка“ доноси своју коначну пресуду да се ради о друштвено опасној представи јер она распирује острашћености којима је политички лако манипулисати. Она при томе, као доказ за ову комесарску дисквалификацију, наводи реакцију претпремијерне публике која је уз стајаће овације поздравила хорско извођење песме „Тамо далеко“.

Сасвим је логично да се у оваквој идеолошкој концепцији коју заступа Ана Тасић осуда српског патриотизма надовезује на узнемирујуће асоцијације из деведесетих година прошлог века и представе „Ваљевска болница“ и „Колубарска битка“, рађене по делу Добрице Ћосића, што је посебно отежавајућа околност. Али то су била уметнички изузетно вредна позоришна остварења, без обзира на њихову каснију политичку инструментализацију и злоупотребу у дневнополитичким сукобима. Али Ана Тасић је ову "позоришну критику" и написала да би изразила своје политичко и идеолошко становиште, а све под изговором залагања за позориште које треба да се бори за „критичко тумачење стварности, да буде простор отпора према манипулативним политикама, а не да јефтино промовише назадне дискурсе“.

Да ли је могуће да неко ко претендује да се озбиљно бави позоришном критиком користи овакав репертоар идеолошких и политикантских дисквалификација и комесарских пресуђивања? То произлази из њеног основног става о “врсти непроблематизованог, једностраног величања српског страдања, које није патриотска већ псеудопатриотска вид политичке манипулације, која у име патриотских интереса заправо граби личну корист“. Ово је прави израз острашћеног идеолошког говора који је најмање окренут уметничком досегу једне представе, већ служи за борбу против оживљавања назадних националистичких идеја. Ана Тасић је дужна да нам демонстрира како изгледа то проблематизовање једностраног величања српског страдања.

Ова представа није никакав напад псеудопатриотског шунда и није назадна и друштвено опасна, како се указује овој „позоришној критичарки“ Политике, већ је она уметнички приказ оних трагичних ратних искушења, изазова, људских судбина које су се преплитале у суровим приликама на Солунском фронту. Овај текст је писан по познатој идеолошкој матрици која се деценијама користила када је требало позивати на опасност од појаве српског национализма, а патриотизам се сврставао у непожељне и превазиђене друштвене појаве.  

Жалосно је што и данас ова матрица има своје гласоговорнике и идеолошке јуришнике, који су увек спремни да одређују која се то доза српског страдања може помињати у нашој јавности, а да се при томе то не тумачи као поновно буђење увек опасног српског национализма.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер