Početna strana > Debate > Kuda ide Srbija > Slobodan Milošević: Patriotska zabluda ili PIN kod za Sorošev bankomat (2)
Kuda ide Srbija

Slobodan Milošević: Patriotska zabluda ili PIN kod za Sorošev bankomat (2)

PDF Štampa El. pošta
Dragoslav Pavkov   
utorak, 29. jun 2010.

 

U komentarima na članak posvećen Slobodanu Miloševiću izdvojilo se nekoliko obrazaca razmišljanja o toj, kako-god da okrenemo, značajnoj ličnosti iz naše istorije.

Jedni su otkrili osnovnu zamisao autora, da Slobodan Milošević iako biološki mrtav, ne može da baštini narodnu mudrost koja kaže: „O pokojniku sve najlepše“.

Ovakav način razmišljanja vređa njihova tanana osećanja, onaj ko tako misli za njih je „drugosrbijanac“ i nevaspitani petooktobarac.

Drugi opet, neuspeh politike koju je kreirao i vodio bivši predsednik Srbije i SRJ pravdaju spletom međunarodnih okolnosti i zaverom velikih i moćnih  protiv kojih je Milošević, ta „slamka među vihorove“ dugo i izdržao...

Treći u njemu vide svojevrsni „mastermajnd“ katastrofe, čoveka čiji je jedini zadatak na Zemlji bio da što dublje sahrani Srbiju i srpski nacionalni interes. Za čiji račun je to radio oni ne objašnjavaju, slepilo izazvano besom prema toj arhištetočini još uvek ih sprečava da se mirno i analitički odrede prema tom čoveku. Iako više od devet godina ne vrši vlast u Srbiji a više od tri godine nije među živima, on se kao Sava Savanović pojavljuje na okruglim stolovima koje organizuju proevropske NVO i zagorčava život analitičarima Druge Srbije.

Niko neće da objavi vreme smrti

Slobodan Milošević je u vreme svoje kampanje za preuzimanje vlasti u Srbiji stekao mnoge sledbenike i istomišljenike. Većina tih ljudi bili su Srbi sa izraženim patriotskim osećanjima, ljudi puni nezadovoljstva koje se gomilalo više od četrdeset godina. Onima koji nisu odrasli u zemlji Srbiji u to vreme nije baš jednostavno da shvate šta je dovelo do uspona Miloševića i stvaranja kulta njegove ličnosti.

Za razliku od ostalih „zbratimljenih naroda i narodnosti“ koji su mirno živeli u svojim republikama/pokrajinama koje im je poklonio AVNOJ, a zabetonirao Ustav SFRJ iz 1974, Srbi u Srbiji stavljeni su pod nadzor dve „svoje“ pokrajine. Na svojim plećima je taj narod nosio hipoteku kolaboracije sa Nemačkim Rajhom, hipoteku načinjenu zbog stvaranja veštačke simetrije sa jednim drugim narodom, Hrvatima, koji su masovno i oduševljeno dočekali nemačku vojsku koja im je na bajonetima donela Nezavisnu Državu Hrvatsku i koji su, uglavnom oduševljeno, kolaborirali sa Hitlerovom Nemačkom, sve do kontraofanzive Crvene Armije i kapitulacije Italije 1943. godine, dakle sve dok nisu shvatili da se ratna sreća okreće.

Hrvatski komunisti koji su zbog kompleksa „ velikosrpske hegemonije“ nametnute od Kominterne Srbima, u partizanskom rukovodstvu vodili glavnu reč - nisu birali način da u novoj Jugoslaviji za Hrvatsku izbore što povoljniji položaj. Prosto, ako su oni imali Pavelića - Srbi su imali Nedića i Dražu, a to je tu negde...

Pitanje za kritičare ovog autora glasi: Treba li sa pijetetom da se izražavam i o pokojnim Srbima - Rankoviću, Peneziću, Koči Popoviću, i mnogim drugim komunistima koji protiv nakaradnog i ponižavajućeg položaja svoje zemlje nisu imali ništa da kažu?

Jer svojim pristankom na podređen položaj, oni su doveli do nezadovoljstva Srba i čuđenja ostalih u federaciji u stilu „šta nam bi odjednom“.

Oni koji su navodno hrabro jurišali na nemačke bunkere – odjednom nisu imali tri čiste da štite interese Srbije. Nije nego.

Ti ljudi su radili baš ono što su Tito i Staljin od njih i očekivali - mrzeli su Srbiju i sve ono što ona predstavlja. Prvenstveno, zemlju seljaka koji nemaju podanički mentalitet, koji su skloni da tiraniju trpe do jedne granice, a kad im prekipi - ruše se carstva. Zemlju koja toleriše proletere i gologuzane, ali im se ne divi onako kako su zapovedili Marks i Engels.

To stanje trajalo je dobrih četrdeset godina, a onda se pojavio čovek koji je prepoznao trenutak kada je bez velikih problema po svoj položaj i karijeru mogao da kaže: “Niko ne sme da vas bije! Niko ne sme da bije narod...“

Tim rečima je „kupio“ većinu srpskog naroda, i to ne samo u Srbiji već u celoj Jugoslaviji. Nije bilo Srbina koji nije osetio olakšanje kada se našao neko u SKJ ko se ne stidi svog srpstva. Naravno, uvek je bilo zainteresovanih da se ništa ne promeni, ali su ostali u manjini.

Masovna podrška koju je tadašnji komunistički funkcioner Milošević dobio uskoro je počela da se topi, najpre zbog njegovog kalkulisanja i sklonosti  zakulisnim radnjama, a zatim kad je postalo očigledno da u svoje okruženje prima ljude koji se ne mogu pohvaliti ugledom u narodu. Svejedno, podrška koju je uživao, još uvek je bila dovoljna da suvereno vlada Srbijom.

Od ovog mesta počinje neslaganje ovog autora sa kritičarima koji ne vide ništa loše što je SM učinio.

Prvo, pregovorima sa Tuđmanom zabio je nož u leđa Srbima iz Hrvatske. Ako već kao što neki kažu, nije imao dovoljno uticaja na JNA - nije smeo blefirati hrvatsko rukovodstvo, jer je zapravo izblefirao Srbe iz Krajine kao i tzv. urbane Srbe koji su živeli u velikim gradovima. Poznajem mnogo tih ljudi, sa njima sam se borio protiv hrvatskih snaga i odgovorno tvrdim mi ni jedan od njih nije rekao da veruje u pomoć Kadijevića, Adžića ili Broveta. Svi su bili ubeđeni da će pod vođstvom Slobodana Miloševića pobediti u tom ratu. Ne mogu da verujem da predsednik Srbije nije znao šta o njemu misle njegovi sunarodnici preko Dunava i Drine, ali mu očigledno nije smetalo da ih drži u zabludi.

Samo nesreća ovog izneverenog naroda je dovoljna da mu obezbedi mesto na stubu srama u srpskoj istoriji.

„Dala baba banku...“

Kasnije lutanje od Kozirjeva do Holbruka, od Ahtisarija do Talbota, samo su pokušaji da se po svaku cenu sačuva vlast. Imam utisak, da ga nisu uhapsili petooktobarski pučisti SM bi se zadovoljio i mestom predsednika saveta mesne zajednice...Bitno je jedino da imaš tačku oslonca i koliko-toliko vlasti.

Komunistički aparatčik, okružen poltronskim saradnicima i kriminalcima nije imao nikakve šanse u nadgornjavanju sa ajkulama koje su predstavljale tzv. Međunarodnu zajednicu, oličenu u zemljama koje se bore za uticaj u bivšem „socijalističkom lageru“.

Teoretičari zavere tvrde da postoji nekakva svetska zavera protiv našeg naroda (posebnog), a koju vode i finansiraju razne tajne i živopisne organizacije poput masonerije, Vatikana, Trilaterale, Bilderberg grupe itd.

Mnogi učeni ljudi potrošili su vreme i novac izučavajući ovaj fenomen, ali nisu dali odgovor na prosto pitanje: Po čemu smo to mi, Srbi toliko posebni da se ove mračne sile nereda i haosa bakću nama i našim problemima? Moje skromno mišljenje je da se sve što ti centri moći rade vrti oko novca a mi smo im se nesmotreno našli na putu. Naš vođa nije umeo da prepozna ko diriguje orkestrom, a saradnici poltroni nisu se usuđivali da mu kažu.

Tako se desilo da odbije da primi ambasadora Cimermana, a takve stvari se ne praštaju. Amerikanci su ga pustili niz vodu (a i nas sa njim), i prihvatili novu „realnost“- Jugoslavije više nema,saradnici se biraju među simpatizerima, a ne među ljudima koji ne znaju šta hoće. Po njihovom shvatanju, Milošević se zalagao za Jugoslaviju u kojoj će dominirati Srbija. To je opcija za koju u zemlji nije imao ni jednog saveznika, izuzimajući nepouzdanog Bulatovića. O svetu da ne govorimo, oni na koje je kao saveznike računao zabavljali su se o svom jadu.

Sama činjenica da neko hoće da vlada zemljom, a nije sposoban da razume odnose u svetu, u svetlu činjenice da je nestao moćni SSSR, a da se njegovi susedi otimaju o naklonost SAD i njenih saveznika - i pritom pokuša da vodi neku svoju, nikom razumljivu politiku, uslovila je potrebu da se taj čovek na izborima smeni.

Ali to bez motke nije išlo.

Od svih izbornih manipulacija najneverovatnija i najuvredljivija za zdrav razum bila je ona kada su navodno svi Albanci iz Junika i Mališeva, plašeći se pobede Šešelja izašli na izbore i glasali za Milutinovića...A to je na državnoj televiziji objavio profesor univerziteta, Miloševićev Ustavni guru.

Kako su masoni prisiljavali ugledne intelektualce da rade takve stvari Bog sveti zna.

A šta ćemo sad?

Kako bilo da bilo, Miloševića odavno nema. Uspešno smo ga se rešili u petooktobarskom puču, a nešto kasnije je otpremljen u Hag sa kartom u jednom pravcu.

Ogromna količina stranog novca i veliki broj stranih plaćenika došlo je u zemlju. Novcu se gubi svaki trag, a plaćenici su zauzeli rukovodeća mesta u zemlji.

Počinje euforični obračun sa ostacima starog režima. Vraćanje stare devizne štednje i duga penzionerima poštovaoci imena, lika i dela SM vide kao jeftini populizam i sakupljanje političkih poena novih vlasti. Penzioneri i devizne štediše pritom oberučke prihvataju novac, ali uglavnom i dalje simpatišu Miloševića...

Zatvaraju se i prodaju fabrike, a otvaraju banke i pekare. Radnici se otpuštaju, a službenici zapošljavaju...Dok roditelji ostaju bez posla i prihoda, deca beskonačno studiraju, kuliraju po skupim kafićima, a kad se nekom i omakne da diplomira - mora da se učlani u DS ili G-17+ da bi se zaposlio...Oni odlični studenti, zna se - na postdiplomske pa u svet, ili obrnuto.

Roditelji više ne govore deci da završe zanat pa da budu ljudi, već da završe bilo kakvu četvorogodišnju srednju školu, pa će im naći vezu da se zaposle „kod države“.

Predsednik penzionerske stranke čiji neki članovi preživljavaju sa 100 evra mesečno, na televiziji se hvali kako je obezbedio da svi zaposleni u državnoj upravi koji imaju primanja manja od 80 000, dobiju pomoć u vrednosti polovine najniže penzije nekog svog glasača.

O zaposlenima u Maksiju, Idei, Tušu, Merkatoru, menjačnicama i prčvarnicama, taksistima i dostavljačima, zidarima i metalcima koji rade neprijavljeni za 15-20 000 dinara ni reči. Milioni nezaposlenih odavno nikog ne zanimaju...

Za ovo nabrojano Milošević nije kriv. Verujem da bi mu se veoma dopalo da liderima DOS-a smrsi konce, ali sumnjam da raspolaže natprirodnim moćima pomoću kojih bi sa drugog sveta prisiljavao aktuelne političare da kradu.

Za ovo što nam se dešava krivi smo sami, jer na forumima i po kafanama kolutamo očima i lajemo kako nam ne valjaju ovi na vlasti, a kad dođe do izbora-glasamo za onoga ko ima otvoren račun kod MMF-a, iako ga mrzimo. Jer imamo kredite, školujemo decu, plaćamo alimentaciju...

I žalimo za Slobom...

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner