Rusija na Balkanu hoda kao mesečar, ali nam ipak ponekad pođe za rukom da uradimo nešto dobro, smisleno i korisno – Srbi žele da sede na dve stolice

NSPM prenosi tekst intervjua sa ruskim istoričarem i balkanologom doktorom Nikitom Viktorovičem Bondarjevim sa Ruskog državnog humanističkog univerziteta u Moskvi. Intervju je 13. avgusta 2019. god. objavljen na portalu ruske nevladine organizacije „Kreativna diplomatija“ Picreadi.ru, sa doktorom Bondarjevim je razgovarala saradnica „Kreativne diplomatije“ Darja Božko.

NB: Rusija ne nudi nikakav savremeni koncept „meke moći“. Štaviše, koliko sam ja imao kontakta sa ruskim zvaničnicima koji na ovaj ili onaj način imaju veze sa spoljnom politikom, javnom diplomatijom, bilo kroz Ministarstvo inostranih poslova ili kroz državne i nevladine fondove, uopšte nisam naišao na jasno poimanje šta je uopšte „meka moć“. Naši zvaničnici „meku moć“ obično shvataju u kontekstu tradicionalne dihotomije „biča i kolača“, odnosno, kako se to obično govori na Zapadu „štapa i šargarepe“. Ali to je potpuno pogrešno.

DŽozef Naj je još u svojoj prvoj knjizi BoundtoLead: TheChangingNatureofAmericanPower uveo termin „meka moć“ i, naslanjajući se na iskustvo iz svojih ranijih publikacija na ovu temu (koje su u Rusiji takođe bile pogrešno shvaćene), pisao je da meka moć nema veze sa štapom i šargarepom. Štap i šargarepa su instrumenti tvrde moći, a meka moć podrazumeva da zaprežna životinja i bez štapa i bez šargarepe sama hoće da ide tamo gde treba. Tu ideju je Naj detaljno prežvakao još 1990. godine, ali ona apsolutno ne može da uđe u glavu ruskih zvaničnika; svi doživljavaju meku i tvrdu moć kao šargarepu i štap.

Pokušati da se činovnicima objasni razlika nije lak zadatak. U toj situaciji sam u jednom trenutku u potpunosti odustao od upotrebe termina „meka moć“, i sada i u svojim radovima, i u komunikaciji sa činovicima i javnim delatnicima govorim isključivo o smartpower: iz takve perspektive nove ideje još nekako i uspevaju da se usvoje. Kada smo to razjasnili — Rusija nema nikakvu strategiju niti meke, niti pametne moći.

Sećam se jednog izlaganja veoma iskusnog i uticajnog čoveka — Mihaila Jefimoviča Švidkog. O često voli da razmatra meku moć. Njegovo izlaganje pred omladinom otprilike se svodilo a sledeće: „Moć ne može biti meka; ako je meka, onda uopšte nije moć. Meka moć je oksimoron.“ To je stav koji veoma tačno odražava odnos većine prema ovom pojmu.

U zvaničnoj Koncepciji spoljne politike Ruske Federacije na više mesta se pominje „meka moć“, i sam predsednik Putin je u više svojih nastupa pominjao taj termin (naročito često ga pominje premijer Dmitrij Medvedev). Ali u stvarnosti ne vidim čak ni elementarno razumevanje šta je to softpower.

Ponekad nam se dogodi da u oblasti meke moći nešto „slučajno“ ispadne kako treba (to se odlično vidi na primeru Balkana), i to do te mere kako treba, da počinjemo strašno da nerviramo Amerikance. SAD onda počnu da naručuju istraživanja od srpskih nevladinih organizacija, poput, recimo, Centra za evroatlantske studije, i daju za to solidna sredstva. Zadatak je da se ustanovi na čemu se zasniva ruska meka moć na Balkanu, i kako Rusi tamo troše neke smešne sume, a sve ispada tako uspešno. Istovremeno, Srbi generalno ne vole USAid i NationalEndowmentforDemocracy, uprkos njihovim mnogomilionskim projektima u zemlji. Amerikanci anketiraju srpske lidere, pokušavaju da primene u praksi zapadnu političku teoriju, ali po pravilu njihove organizacije nikada ne dobijaju jasan odgovor na pitanje zašto ruska meka moć na Balkanu ima bolje rezultate.

A u stvari, odgovora na to pitanje i nema, jer mi to sve radimo nesvesno. Rusija na Balkanu na planu javne diplomatije hoda kao mesečar, kao u snu, bez nekog jasnog poimanja kuda idemo, i šta radimo. Ali nam uprkos tome ponekad polazi za rukom da uradimo nešto što je zaista dobro, smisleno, i korisno.

KD: Dolazimo do protivrečnosti: u Briselu misle da Rusija ima nekakvu supertajnu i sveobuhvatnu strategiju prema Balkanu, a ruski stručnjaci često govore da u stvari nema nikakve jasno formulisane balkanske strategije, i da balkanske zemlje osete tu nejasnoću vezano za rusku poziciju. Šta je istina?

NB: Naravno, Zapadu je svojstveno da nas u određenoj meri demonizuje, i to uvek treba imati u vidu. Uvek postoji sumnja: „a da nas Rusi ne prave budalama?“. Šta ih dovodi u taj ćorsokak? Mi koristimo jedan naročit resurs meke moći, koji zapadne zemlje – pre svega SAD i Britanija — jednostavno ne mogu da koriste, jer im nije niti sasvim jasan, niti dostupan, dok se mi u svom „mesečarenju“ oslanjamo upravo na njega. Reč je o „snazi istorijskog pamćenja“.

Moja koleginica iz Bugarske, rusista i profesor Sofijskog univerziteta Sv. Klimenta Ohridskog Darina Grigorova, predložila mi je da to kratko nazovem Clio-power (po Klio, muzi istorije). Postoji nekoliko različitih vrsta meke moći, koje već nije razradio DŽozef Naj, već profesor Volter Rasel Mid, i koje nazivaju „lepljiva moć“, „slatka moć“, „ljuta moć“. A mi u potpunosti možemo da opredelimo našu vrstu meke moći — snagu istorijskog pamćenja.

Ona nam donosi određene političke dividende. Kao poledica određenih istorijskih specifičnosti razvoja i instrumenata sile SAD, oni „snagu istorijskog pamćenja“ jednostavno nemaju na raspolaganju. SAD su – po evropskim standardima – mlada država, koja je se pri tome tokom značajnog dela svoje istorije pridržavala pravca izolacionizma. Da, za vreme Prvog svetskog rata predsednik Vudro Vilson nastojao je da državu izvede na svetsku arenu. Zatim smo imali eksploziju aktivnosti za vreme Drugog svetskog rata, posle čega SAD već neprekidno ostaju učesnik u međunarodnim odnosima. Ali u celini istorija veza SAD sa balkanskim regionom veoma je kratka — u suštini posleratna, i pritom samoprotivrečna.

Raniji primeri poduktivnih odnosa SAD sa zapadnobalkanskim zemljama mogu se prebrojati na prste jedne ruke. Na primer, američki filantrop Endrju Karnegi je u Evropi, stradaloj u Prvom svetskom ratu, gradio biblioteke. Tako je i u Beogradu sagrađena velika i savremena biblioteka, i Srbi su na njoj bili veoma zahvalni. A zatim je za vreme Drugog svetskog rata to zdanje bombardovano, i na njegovom mestu ništa više nije sagrađeno: sada tamo stoji prosto rupa. Taj primer možemo uzeti kao presedan kada se govori o snazi istorijskog pamćenja. Nekada je urađeno nešto dobro, ali sad nema šta da se pamti, jer biblioteke više nema. Ali zato postoji sećanje na primere kada je Rusija za Srbiju, Bugarsku, ili Grčku učinila nešto dobro na krupnom planu. Ljudi to pamte, za njih je to nešto važno, i to u značajnoj meri utiče na njihov sadašnji odnos prema Rusiji, ruskoj spoljnoj politici, ili Putinu.

Za srpsku nacionalnu svest je izuzetno važna istorija Prvog svetskog rata, kada je lična intervencija cara Nikolaja Drugog pomogla da se spreči kolaps srpske države i spasu sprski kralj, vlada, i vojska. To se dobro pamti dan-danas

Srbija je po tom pitanju dobar primer. Za srpsku nacionalnu svest je izuzetno važna istorija Prvog svetskog rata, kada je lična intervencija cara Nikolaja Drugog pomogla da se spreči kolaps srpske države i spasu sprski kralj, vlada, i vojska. To se dobro pamti dan-danas, uopšte ne ulazeći u to, da je u Prvi svetski rat Rusija ušla upravo zbog savezničkih odnosa sa Srbijom. Naravno, rat je bio neizbežan, ali je on mogao da počne i pet meseci kasnije, što bi Rusiji itekako značilo. I ne može se reći da kod nas svi dobro znaju i pamte te događaje, dok je u Srbiji to jednako deo nacionalne samosvesti kao, na primer, i Kosovska bitka.

Na kraju smo uspeli da taj fragment istorijskog pamćenja dobro utvrdimo, podvučemo, i povežemo sa savremenošću, tako što smo, na primer, podigli spomenik Nikolaju Drugom u Beogradu.

Spomenik caru Nikolaju II Romanovu u Beogradu

U Beogradu uopšte nije naročito razvijena tradicija svečanih spomenika evropskog tipa na raskošnim postamentima. Spomenik je podignut na mestu gde se nalazila ambasada Ruske Imperije, a zatim – zakratko – i ambasada SSSR, da bi zatim i ta zgrada stradala u bombardovanju. Na tom praznom prostoru preko puta kancelarija predsednika Srbije i gradonačelnika Beograda sada je postavljen spomenik. Mesto se nalazi u centru grada, veoma je bremenito istorijom, i zaliveno krvlju ruskih vojnika u Drugom svetskom ratu, dakle sasvim smisleno. Smislen spomenik smislenom čoveku na smislenom mestu zaista pomaže da se učvrsti istorijsko pamćenje, i podseća na tradicionalno rusko-srpsko prijateljstvo.

Danas to više nije prosto spomenik, već prava tribina za političke poruke i simbol proruskog političkog vektora. Tu je indikativna epizoda sa bivšim potpredsednikom SAD DŽoom Bajdenom, koji je, nakon što je ugledao spomenik preko puta rezidencije predsednika za vreme svoje posete Beogradu, počeo da se nervira i da priča o tome kako to protivreči težnjama Srbije da postane zemlja sa evropskim vektorom razvoja. I takav efekat je koristan za Rusiju.

KD: Stiče se utisak da Rusija na planu društvene saradnje uglavnom radi sa tradicionalnim partnerom – Srbijom, dok su druge balkanske zemlje prepuštene na milost i nemilost Evropske unije i SAD. Zašto Rusija tako malo pažnje posvećuje društvenim pitanjima u drugim balkanskim zemljama?

NB: Ne bih rekao da su sasvim prepuštene. U Bugarskoj je, recimo, situacija nešto složenija. U Bugarskoj snaga istorijskog pamćenja radi sasvim dobro, ali njom takođe koristimo sasvim nesvesno. Recimo, za Bugarsku je principijelno važno sećanje na oslobođenje od osmanskog jarma 1877-1878. god., sećanje na desetine hiljada ruskih vojnika i dobrovoljaca, koji su poginuli za slobodu Bugarske… Koji god politički režim da je na vlasti u Bugarskoj, za obične ljude će to uvek biti veoma važno. Dakle, pitanje je kako možemo da podržimo to pamćenje i da ga povežemo sa savremenom etapom razvoja rusko-bugarskih odnosa?

Postoje bugarske nevladine organizacije, poput Pokreta bugarskih rusofila na čelu sa Nikolajem Malinovim, koje redovno obnavljaju i rekonstruišu spomenike, i održavaju spomenike iz vremena Drugog svetskog rata. Priča o Bugarskoj iz vremena Drugog svetskog rata, naravno, nije priča o prijateljstvu, ali je to takođe element istorijskog pamćenja i rusko-bugarskih odnosa. Tako postoji istaknuti spomenik „Aljoši“ u Plovdivu, kome se dan-danas pesme pevaju. To nije prosto spomeni, to je lako prepoznatljivi simbol Plovdiva. Njega je važno održavati u dobrom stanju, i starati se da ni Bugari, ni mi, na njega ne zaboravimo.

Spomenik sovjetskom vojniku-oslobodiocu u bugarskom gradu Plovdivu na brdu Bunardžik

Kada je u pitanju Bugarska, tamo snaga istorijskog pamćenja najbolje radi kada je u pitanju sovjetski period (tada su odnosi sa Jugoslavijom bili znatno komplikovaniji). Tadašnji odnosi sa Bugarskom su bili veoma razgranati: na primer, mnogi Bugari su se u to vreme školovali u Sovjetskom Savezu. Bugarska je u to vreme imala naročito jake veze sa Republikom Komiйom; na različitim skupovima bugarskih rusofila, koji se održavaju svake godine, učestvuje oko 20.000 ljudi, od kojih oko polovine čine ljudi koji su u svoje vreme radili u Komi. Oni nose majice sa grbom Komi i sl. Koliko ljudi koji se kod nas bave ruskom javnom diplomatijom na Balkanu znaju za ove naročite odnose Bugarske i Republike Komi? Ne zna niko. U Siktivkaru (prestonica Republike Komi, prim. prev.), na primer, postoje ulice koje nose imena heroja bugarskog pokreta otpora. Oni to sve pamte, i rado primaju delegacije iz Bugarske. Takve detalje je jednostavno neophodno znati, oni se mogu pametno iskoristiti.

Naravno, postoji i negativni aspekt: u sovjetsko vreme je na našoj strani postojao izvestan paternalistički element u odnosu prema Bugarskoj kao prema još jednoj republici SSSR, koja formalno to nije, ali se opet tretira kao da jeste. Bila je izreka „kokoš nije ptica, a Bugarska nije inostranstvo“, koja se, uzgred budi rečeno, do Prvog svetskog rata odnosila na Poljsku. „Bugarski slon je najbolji drug ruskog slona“, „mala braća“ (rus. „bratuški“) i slične, jednako snishodljive fraze Bugari strašno ne vole. Njima je svakako jasno da čovek to govori potpuno iskreno i ne misli time ništa loše, ali im se načelno nimalo ne sviđa kada ih zovu „malom braćom“.

Opet u Bugarskoj postoji veliki broj ljudi koji dobro znaju ruski, školovali su se kod nas, predivno razumeju ruski mentalitet, i opet ne vole Rusiju i Ruse upravo zbog tog pokroviteljskog odnosa, jer gledamo na njih s visoka. Sada oni teže da nađu svoje mesto u „velikoj porodici evropskih naroda“, nadajući se da će se tamo odnositi prema njima kao prema jednakima. Ali bez obzira na to, u Bugarskoj postoji takav fenomen — fenomen ljudi koji dobro poznaju Rusiju, a pritom su rusofobno orijentisani.

U Srbiji toga nema, jer su tamo Srbi koji nisu hteli da putuju u Rusiju slobodno išli da se školuju a Zapadu. U ruskom odnosu prema Srbiji takvog paternalizma nije bilo, jer odnosi sa bivšom Jugoslavijom nisu bili tako bliski, kao sa socijalističkom Bugarskom. U slučaju Bugara uvek mora da se prevlada taj prvobitni gard: hoće li ovaj lik iz Moskve opet da nam priča kako smo mi „bratuški“, mala braća? Bugari vole kada se podseća da je posle Krštenja Rusije obrazovanje i prosvećenost u Rusiju u velikoj meri dolazila iz Bugarske, da su bugarski sveštenici dolazili da nas podučavaju, kada se pominju imena Grigorija Camblaka Pahomija Logofeta, mitropolita Kiprijana i dr. I opet – to je neophodno znati! Čim se to pomene, negativne predrasude odmah nestaju. I to je način korišćenja snage istorijskog pamćenja.

Sada malo o Grčkoj. Tamo ne postoji negativni paternalistički faktor iz vremena SSSR, jer smo Grčku u potpunosti smatrali delom zapadnog kapitalističkog sveta. Iz perspektive istorijskog pamćenja imamo mnogo toga zajedničkog: možemo se setiti grčke kraljice Olge Konstantinovne Romanove, koja je mnogo učinila za Grčku, kao i prvog upravitelja nezavisne Grečke, bivšeg ministra inostranih poslova Ruske Imperije Joanisa Kapodistrijasa. Prvi pokušaj da se u Grčkoj formira savremena demokratska država još u XIX veku direktno je povezan sa imenima ruskih političkih delatnika, što takođe ne treba zaboraviti. Zajedničke religijske tradicije nemaju toliko neposredan učinak, i mnogo zavisi od pojedinačnog čoveka sa kojim se uspostavlja kontakt.

U Grčkoj Rusiju voli politička levica, ali sa njima nema smisla govoriti o pravoslavlju, tradiciji, niti o bilo čemu što je starije od 1917. godine i druga Lenjina

Uopšte uzev, grčki tradicionalisti nemaju naročito pozitivan odnos prema Rusiji, iako tu, svakako, postoje i izuzeci. U Rusiji oni pre svega vide nastavljača SSSR, prema kome se odnose otvoreno negativno. Imamo negativnu stranicu zajedničke istorije kada je SSSR aktivno podržavao komuniste u građanskom ratu, koji su na kraju u tom ratu izgubili. Na taj način na Rusiju gledaju kroz prizmu SSSR, što nam u datom slučaju ne odgovara. U Grčkoj Rusiju voli politička levica, ali sa njima nema smisla govoriti o pravoslavlju, tradiciji, niti o bilo čemu što je starije od 1917. godine i druga Lenjina. Bez obzira na to, sasvim je moguće govoriti o dobrim odnosima SSSR i Grčke: Grčka je, recimo, imala aktivne trgovinske veze sa SSSR. I uopšte, u Grčkoj je potrebno da se zna s kim imaš posla. Ako tražiš Grka rusofila, najveće su šanse da pronađeš levog rusofila. Naravno, za razliku od Srbije i Bugarske, nije moguće ostvariti nekakav naročit uticaj na javno mnjenje i političke procese u Grčkoj pomoću resursa istorijskog pamćenja.

Ako govorimo o nepravoslavnim balkanskim zemljama, poput Hrvatske ili Bosne, Rusija je pokušavala da uspostavi kontakt sa bosanskim muslimanima, ali bez naročitih uspeha. U Hrvatskoj postoji dobar osnov za razvoj odnosa, u zemlji postoje rusofili, ali takođe u osnovi levičari. Sa njima se može raditi, naravno, ali o nekoj snazi istorijskog pamćenja jednostavno ne može biti reči. Ali može se, recimo, prisetiti da je jedan od prvih ruskih istoričara i ideologa meke moći bio naučnih hrvatskog porekla Jurij (Juraj) Križanić. To je veoma zanimljiva priča: Križanič je u vreme carstvovanja Alekseja Mihajloviča doputovao u Moskvu kao katolički misionar, sa namerom da Rusiju prevede na Uniju sa Vatikanom. Poslali su ga u Sibir, gde je radikalno izmenio svoje poglede, i počeo da piše dela o tome kako Rusija treba da ujedini oko sebe slovenske narode, kako na osnovi ruskog treba sazdati zajednički slovenski jezik i sl. Drugim rečima, sasvim realnu ideologiju ruske meke moći formulisao je Hrvat Križanić.

Mađarsku ja takođe posmatram kao zemlju Balkana. U Mađarskoj postoji jako sećanje na gušenje ustanka 1956. godine, kao i na ozbiljan otpor koji su mađarske snage pružile sovjetskoj armiji za vreme Drugog svetskog rata: borbe za Budimpeštu bile su krvavije, nego za Beč. U tom smislu snaga istorijskog pamćenja u Mađarskoj bi nam bila rđav sluga.

U datom slučaju pristup mora biti krajnje selektivan: na Balkanu snaga istorijskog pamćenja dobro radi posao, kao i na postsovjetskom prostoru, ali u zemljama kao što je Poljska je iz objektivnih razloga bolje ni ne ne uzimati ovaj resurs u obzir.

KD: Koje su ruske društvene strukture i organizacije najaktivnije u Srbiji i na Balkanu uopšte?

NB: Fond „Ruski svet“ (Russkiй mir) prilično dugo radi u Srbiji, postoje predstavništva Fonda u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, kao i u Republici Srpskoj (u Banjaluci). Ali hajde da nazovemo stvari pravim imenom: ako je „Russkiй mir“ osnovan kao nekakav odgovor Britanskom savetu, Geteovom institutu, ili Konfučijevom institutu, onda to nije uspelo.

Problem je u tome što je, sa jedne strane, kod nas sve previše birokratizovano, dok su sa druge strane funkcije previše raštrkane među različitim državnim strukturama. Da objasnim: postoji državna agencija za saradnju Rossotrudničestvo sa svojim podružnicama, koja bi trebalo da se bavi skupljanjem i sistematizacijom informacija o tome šta nekoj konkretnoj državi može biti potrebno od Rusije na planu kulture, obrazovanja i sl. Na primer, postoji li interesovanje za učenje ruskog jezika, gde i u kojoj meri, šta je potrebno, koliko se traže predavači, udžbenici i sl. Ponegde se to i radi, ali ne svugde — sve zavisi od konkretnih ljudi na lokalu. Zatim se naučnom obradom tih informacija već ne bavi Rossotrudničestvo, već Institut ruskog jezika „A. S. Puškin“. A eventualna konkretna rešenja tih problema razrađuje već „Russkiй mir“. Na taj način jedna struktura sakuplja informacije, druga ih aučno obrađuje, a treća se bavi njihovom realizacijom. Stoga nikoga ne treba da čudi zašto radimo znatno lošije od Britanskog saveta ili Instituta Servantes.

„Fond Gorčakova“ je takođe dobro zastupljen u regionu, praktično jednom godišnje organizuje „Balkanski dijalog“ na koji pozivaju mlade naučnike i studente iz balkanskih zemalja, finansiraju projekte. Ali ruskim nevladinim strukturama veoma nedostaje jedinstvena globalan koncepcija, u kojoj bi svi učestvovali, i unutar koje bi delovali kao delovi istog mehanizma.

Na primeru Rossotrudničestva, Puškinovog instituta, i „Ruskog sveta“ lepo se vidi u kolikoй meri ništa nije usaglašeno, kako su zupčanici mehanizma loše povezani, i kako se kinetička energija na pola puta gubi i rasipa. Na tom planu je kod Amerikanaca sve besprekorno uređeno: postoji ogroman broj fondova i NVO na Balkanu (recimo Nacionalni demokratski institut za međunarodna pitanja, Međunarodni republikanski institut, Fordov fond, Rokfelerov fond itd.), i oni jedan drugom ne smetaju, već svaki obrađuje određeni segment u okviru zajedničkog posla.

Na žalost, u Rusiji neprekidno iskrsavaju nejasnoće između struktura društvene sfere i sitničava borba za pojedinačne ideje i stručnjake. Jedan fond javne diplomatije bukvalno optužuje drugi da radi protiv njih. Amerikanci rade u okviru jedne koncepcije, dok se kod nas ne zna ko kosi, ko vodu nosi.

KD: Hajde da malo porazgovaramo o ulozi biznisa kao nosioca ruskih interesa i te same „meke moći“. Poznato je da su u Srbiji, kao i u drugim zemljama regiona, aktivne ruske energetske kompanije. A koliko one stupaju u odnos sa svojim društvenim okruženjem u regionu? Razume li uopšte ruski biznis na Balkanu značaj javne diplomatije?

NB: Tek za poslednjih nekoliko godina imamo pozitive promene u toj oblasti, pre toga je bilo sasvim loše. Kada je „Naftnu industriju Srbije“ (NIS) kupila ćerka-firma „Gasproma“, velike nade su polagane na investicije u projekte od društvenog značaja, podršku za proruske inicijative, učenje ruskog jezika, kulturne projekte. Ali u početku nije bilo ničega, odnos je bio „nas zanima samo biznis“. Menadžeri iz Rusije su dolazili u Srbiju ne znajući jezik, bez interesa da išta nauče o zemlji i njenoj kulturi. Nažalost, to je trajalo dovoljno dugo da izazove veoma burne socijalne reakcije i nezadovoljstvo Srba. (Malo je falilo da se osnuje sindikat Srba koji su otpušteni iz „Naftne industrije“ i kivni na rusko rukovodstvo.) Zatim su počeli da prave određene iskorake, iako je prvi pokušaj propao.

Priča ide ovako: dogovoreno je sponzorstvo za projekat rekonstrukcije ruskog groblja u Beogradu. Sponzori nisu hteli da angažuju odgovarajuće stručnjake i istoričare, već su odlučili da svojim novcem raspolažu sami. Rezultat toga je bilo da su na spomeniku ruskim vojnicima i oficirima koji su poginuli u Prvom svetskom ratu prilikom peskiranja obrisana imena ljudi koji su tu sahranjeni. Pri tome dokumentacija nije postojala, a originalni podaci su izgubljeni. Takođe, nove staze na groblju su postavljene preko samih humki — nadgrobne spomenike su skinuli i pomerili par metara levo i desno, da put ne bi krivudao, a zemni ostaci su ostali na starom mestu. I tako je urađena „restauracija“. Prirodno, time nisu bili zadovolji ni Srbi, ni Rusi. Srećom, novo rukovodstvo kompanije je znatno otvorenije prema projektima i saradnji u društvenoj sferi, nešto se ipak promenilo.

Još jedan primer su „Ruske državne železnice“ (RŽD), koje aktivno rade u regionu, i koje su svojevremeno bilo jednako loše kao NIS. Moguće je da će u nekom trenutku svi potpuno da se osveste, ali za sada nema nikakve prestave o tome šta je to balkanski region, zašto je važan za Rusiju, i kako biznis može da podrži reputaciju Rusije i istorijsko pamćenje u zemlji. RŽD je tako u procesu zamene stare i postavljanja nove pruge zašla u duboku srpsku provinciju, gde nema nikakvih drugih ruskih kompanija. Zanimljivo je da su se u tim istim mestima dvadesetih godina XX veka tim istim poslom bavili ruski emigranti, Kozaci. Jedan broj njih koji je stradao prilikom izgradnje te iste pruge je tamo i sahranjen, to je konkretan slučaj iz jednog srpskog sela. Dakle, prugu su već gradili Rusi, a sada ruska kompanija dolazi da je obavlja. Zašto se ne bi podigao spomenik donskim Kozacima, koji su nekad gradili tu prugu?

Beli kozaci na izgradnji 17 kilometara pruge Kraljevo-Raška, Srbija, 1924. godine.

Od menadžera ruskih kompanija često slušamo ovakve argumente: 'Zašto bismo mi uopšte podržavali proruski kurs vlasti Srbije, i istorijsko pamćenje? Mi hoćemo da Srbija uđe u EU, i tako će naše kompanije, zajedno sa Srbijom, izaći na evropsko tržište!'

Od menadžera ruskih kompanija često slušamo ovakve argumente: „Zašto bismo mi uopšte podržavali proruski kurs vlasti Srbije, i istorijsko pamćenje? Mi hoćemo da Srbija uđe u EU, i tako će naše kompanije, zajedno sa Srbijom, izaći na evropsko tržište!“ Svesti o tome da, čak i kad bi Srbiju odjednom primili u EU, ruske kompanije tamo niko ne želi da primi, za njih tamo nema mesta. U slučaju da uđu u EU, prvo što će srpske vlasti učiniti biće da podignu krivične optužnice protiv ruskih kompanija zbog korupcije, i ruski biznis biće momentalno najuren odatle. Kako se boriti protiv tog nerazumevanja, odnosno odsustva želje da se razume, zaista ne znam.

Što se pozitivnih momenata tiče, nedavno je Ruski državni univerzitet za naftu i gas „Ivan Gubkin“ potpisao nekoliko sporazuma sa rukovodstvom Srbije i nizom srpskih univerziteta u cilju obuke specijalističkih kadrova za sektor nafte i gasa. Na taj način se gradi sistem obuke i ruskih menadžera. Obukom mladih stručnjaka, kao i preduzetnika, bavi se i Moskovski državni institut za međunarodne odnose (MGIMO) i nekoliko fakulteta iz naftaških regiona, razvija se i sistem stažiranja. Ali to obrazovno opsluživanje biznisa počelo doslovno za poslednje dve godine, i efekti se još ne vide — premalo vremena je prošlo. U celini vezano za tu situaciju bih rekao da ne ide sve glatko, ali ima osnova za nadu.

KD: Kakva je strategija meke moći EU u odnosu prema Srbiji? Da li se ona izmenila na fonu pogoršanja odnosa EU i Rusije za poslednjih pet godina? Postoji utisak da se politika Brisela uglavnom svodi na podsticanje antiruskih sentimenata.

NB: EU je prvobitno imala nekakvu zajedničku strategiju, ali je ona bila prilično gruba i neotesana, i svodila se otprilike na „uđite u EU, i sve će da se sredi“. A sada već i takva strategija puca po šavovima u kontekstu sve većih protivrečnosti između Nemačke i Francuske sa jedne strane, i između Evrope i SAD sa druge. Na Balkanu se to naročito jasno iskazuje, budući da, na primer, po pitanju Kosova Francuska i Nemačka imaju apsolutno različite pozicije. Francuzi smatraju da je kosovski problem potrebno rešavati, pa ako će to rešenje da omogući razmena teritorija između Srba i Albanaca, onda zašto ne — glavno je da se smanje političke tenzije. Nemačko Ministarstvo spoljnih poslova i cela politička klasa su kategorički protiv razmene teritorija i insistiraju na priznanju teritorija u postojećim granicama, plašeći se presedana i zaoštravanja pitanja u Bosni, između Srba i Hrvata, Hrvata i Slovenaca i sl. Hrvatska je najdraže čedo Nemačke na Balkanu, glavni partner i izvršilac njihovih interesa, i oni nikada neće oštetiti Hrvatsku. Samim tim, takva varijanta na Kosovu je Nemačkoj neprihvatljiva.

Na taj način se ispoljava sve više unutrašnjih protivrečnosti između rukovodstava različitih evropskih zemalja u vezi Balkana, čak i ako ne uzimamo u obzir Španiju, Grčku, Rumuniju, koje iz svojih unutrašnjih razloga ne priznaju nezavisnost Kosova.

Setimo se nedavne posete predsednika Makrona Beogradu (završila se 16. jula 2019. god.). Predistorija te posete je vrlo zanimljiva. Kada se slavila godišnjica okončanja Prvog svetskog rata u Parizu prošle godine, izbio je skandal vezano za susret predsednika Putina sa „predsednikom Kosova“ Hašimom Tačijem. To je bio prvi susret ruskog predsednika sa nekim predstavnikom rukovodstva kosovskih Albanaca, i sastojao se od pozdrava i nekoliko kurtoaznih fraza. Ali da bi do njega došlo, bilo je potrebno da se Tači, lider državolike tvorevine koju veliki broj zemalja sveta ne priznaje, stavi na istu tribinu sa rukovodiocima zemalja pobednica u Prvom svetskom ratu — Rusijom, Britanijom, i drugima. Istovremeno, srpskog predsednika Vučića su ćušnuli na tribinu sa predstavnicima zemalja koje uopšte nisu učestvovale u ratu. I sve to uprkos tome što nijedna evropska zemlja nije pretrpela takve gubitke u ratu kao Srbija: tri četvrtine muškog stanovništva je ubijeno. Naravno, Vučić je bio vrlo nezadovoljan.

Francuska štampa je sledećeg dana oštro kritikovala Makrona zbog tog incidenta, budući da je Srbija uvek bila dosledna saveznica Francuske. Da se vratimo na temu spomenika — u Beogradu postoji spomenik srpsko-francuskom prijateljstvu sa natpisom „Volimo Francusku kao što je ona nas volela“. Ni u jednoj drugoj prestonici nema takvog spomenika, niti takve izjave prijateljstva, a sa Vučićem su oni postupili veoma ružno. Došlo je dotle da je ambasador Francuske u Srbiji preneo zvanično izvinjenje srpskom rukovodstvu, a predsednik Makron se takođe izvinio u ličnom razgovoru sa Vučićem. I sad francuski predsednik dolazi u Beograd i, očigledno, u cilju ispravljanja prošlogodišnjeg skandala, u kalemegdanskom parku ispred spomenika sprsko-francuskom prijateljstvu obraća se prisutnima na srpskom jeziku, „čitajući“ sa spomenika natpis „volimo Francusku…“. Kada lider jedne od vodećih evropskih zemalja govori na jeziku jednog malog evropskog naroda, to veoma privlači pažnju. I utoliko možemo reći da je tim gestom prethodni propust ispravljen. Bilo je teško izbeći naviranje prijateljskih emocija prema Francuskoj.

Francuzi se ne koriste snagom istorijskog pamćenja na isti način kao mi. Oni imaju čega da se prisete na planu zajedničke prošlosti sa Srbijom. U periodu dvadesetih i tridesetih godina XX veka Jugoslavija ni sa kim nije imala tako bliske i bogate odnose kao sa Francuskog, i mnogo toga zaista dobrog su Francuzi u tom periodu uradili za Srbiju. Stoga ne iznenađuje što se na Balkanu i Napoleonovi pohodi često posmatraju kao nešto pozitivno. Istorija odnosa Srbije i Francuske je u tom smislu veoma pozitivna.

Nemci ni blizu nisu toliko uspešni u Srbiji kao predsednik Makron, ali treba naglasiti i da je resurs istorijskog pamćenja u njihovom slučaju znatno manji, nego kod Francuske. I u Prvom, i u Drugom svetskom ratu Srbija i Nemačka su ratovale jedna protiv druge, a istorijski su Nemci znatno više podržavali Bugare, nego Srbe.

Ali ako je potrebno da budem sasvim kratak – ne, ne postoji jedinstvena sveevropska strategija za Srbiju.

KD: A ko gospodari medijima u Srbiji? Koliko je Rusija aktivna u toj sferi?

NB: Krenimo od toga da veliki deo srpskih medija pripada Nemcima, pre svega firmi AxelSpringer, odnosno nemačkim, austrijskim, i švajcarskim kompanijama sa nemačkim kapitalom. Sa druge strane, na javno mnjenje trenutno znatno utiče informativni kanal N1 — partnerski kanal CNN. Mnogi N1smatraju ćerkom-firmom CNN, što formalno nije tačno, ali u suštini nije daleko od istine. Na kraju lanca vlasnika kanala nalazi se bivši direktor Cije Dejvid Petreus. Kakvu informativnu politiku vodi N1? Naravno, otvoreno proameričku, grdeći aktuelne srpske vlasti zbog nedovoljne prozapadne orijentacije, detaljno prateći sve protestne aktivnosti u Beogradu i preuveličavajući njihovu veličinu i značaj.

Naravno, daleko od toga da Amerikanci imaju jedan televizijski kanal, oni imaju na raspolaganju niz različitih instrumenata za ostvarivanje uticaja na medije, dok Rusija na ovom planu nema čime da se pohvali. Imamo „Sputnjik“, čiji je efekat kategorično nedovoljan. Uzgred, bio je momenat kada je „Sputnjik“ unajmio izrazito popularnog videoblogera i političkog komentatora Borisa Malagurskog. Dobro je poznat njegov ciklus dokumentarnih filmova „Težina lanaca“ o ulozi SAD, EU, i NATO u raspadu Jugoslavije, nekoliko filmova je prikazano i u Moskvi. Pojava Malagurskog kao političkog komentatora srpskog izdanja „Sputnjika“ značajno je uticala na njihovu popularnost. Naravno, to se nije moglo porediti sa dometima CNN ili AxelSpringer, ali se osetio pozitivan pomak. Međutim, nakon toga su Malagurskog uklonili, što se odmah negativno odrazilo na popularnost „Sputnjika“.

Takođe postoji projekata RussiaToday na srpskom, koji se zove RussiaBeyondSrbija. On trenutno pokušava da nakupi informativne resurse za moguće otvaranje televizije RussiaToday na srpskom. Naravno, publika srpskih programa bila bi veća od stanovništva Srbije, i uključivala bi pogranične regione Bugarske, Rumunije, Mađarske, gde se govori srpski. Možda bi se mogao nakupiti auditorijum od preko 20 miliona ljudi, ali ta brojka očigledno nije dovoljna za RussiaToday. Oni danas imaju medijske projekte na srpskom jeziku, ali su oni krajnje mali po obimu.

Pri tome vredi pomenuti da je već pomenuta ćerka firma „Gasproma“ — NIS — godinama sponzorisala srpski satelitski kanal „B92“, koji je imao otvoreno prozapadnu i antirusku uredničku politiku. To je doslovno izgledalo ovako: uključiš „B92“, ide reklama za „Gasprom“, a posle reklame neka nemačka dokumentarna serija koja raskrinkava prošlost Putina kao autoritarnog diktatora sa stažem u krvavom KGB, i tako – uz pauze za reklame „Gasproma“ — cele nedelje. To je izgledalo sumanuto. Bez obzira na moje pokušaje da rukovodstvu NIS prenesem razmere apsurdnosti te situacije, nikakvih ozbiljnih promena uredničke politike nije bilo. Zatim je kanal prosto bankrotirao. Ovo može izgledati neobično, ali ako se ima u vidu nastojanje menadžmenta kompanije da se podrži ulazak Srbije u EU, o čemu je bilo reči gore, sve to deluje prilično smisleno. Ponoviću, doduše, da je rukovodstvo NIS u međuvremenu ovu politiku promenilo.

KD: Kakve se tendencije mogu uočiti na planu visokog obrazovanja u Srbiji, koji regioni i jezici su popularni kao predmet studija? Gde srpski studenti idu da studiraju?

NB: To je takođe neobična priča. Jasno je da su lideri Nemačka i Italija, koje prirodno nameću blizina i tradicionalne kulturne veze. Uči se nemački i engleski, već sam govorio o istorijski snažnim pozicijama francuskog. Uzgred, Institut Servantes je nedavno zauzeo prvo mesto po broju otvorenih škola za učenje španskog jezika, skoro na istom nivou kao Geteov institut. Kako je došlo do tog trenda je zanimljiva tema za istraživanje.

Predsednik Kine Ksi Điping na grupnoj fotografija sa studentima Konfučijevog Instituta u Beogradu

Kineski Konfučijev institut je takođe vrlo aktivan u regionu. Štaviše, nedavno je pekinško rukovodstvo Konfučijevog instituta izjavilo da namerava da u svakoj srpskoj gimnaziji omogući fakultativni kurs kineskog jezika, kako bi u svakoj srednjoj školi postojao profesor kineskog. Danas Srbija ima tesne veze sa Kinom, i interesovanje za kineski jezik u Srbiji je veliko. ZA Kinu sa njenim resursima to je sasvim izvodljiv zadatak. Drugim rečima, Kinezi već veoma ozbiljno rade u Srbiji. Rusija je, naravno, daleko od takvih planova.

KD: Na taj način, ako se ne investira u prisustvo u društvenoj sferi, resurs pozitivnog odnosa prema Rusiji u Srbiji načelno može biti iscrpljen. Mlađe generacije u Srbiji se već ne odnose toliko negativno prema zapadnom vektoru razvoje zemlje, uključujući i pristupanje EU. Kako Vi vidite razvoj situacije u narednih 10-15 godina, hoće li Srbija da stane pod zastavu EU, hoće li zapadna ideologija da pobedi rusku snagu istorijskog pamćenja?

NB: Srbima je krajnje svojstvena želja da sede na dve stolice, s jedne strane oni bi da imaju bliske i ekskluzivne odnose sa Rusijom (njima je do toga zaista stalo), a sa druge strane bi takođe hteli da uđu u EU. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je otprilike stalan procenat od skoro 40% stanovništva kategorički protiv ulaska u EU, dok se procenat onih koju su za ulazak polako, ali postojano smanjuje. Hoće li Srbija ući u EU? Nisam siguran.

U medijima se sve češće postavlja retoričko pitanje - „šta je Rusija ikada uradila za Srbiju?“

Pre nego što uđe u EU, Srbija mora da se odrekne i Kosova, i posebnih odnosa sa Rusijom. Rukovodstvo EU će svakako tiho navoditi Srbe na svoju vodenicu, kako bi se odnosi sa Rusijom sveli na minimalni nivo, koji je opravdan isključivo ekonomskim razlozima.

U medijima se sve češće postavlja retoričko pitanje „šta je Rusija ikada uradila za Srbiju“. Rusija je sa svoje strane primorana da stalno na to pitanje iznova odgovara.

Delatnost ruske ambasade, predstavništava Rossotrudničestva, ruskih društvenih organizacija, fondova, i NVO u Beogradu mora stoga biti fokusirana na to pitanje, mora u svakom trenutku predstavljati odgovor na to prećutno postavljeno pitanje. Ako se deluje po takvom ključu, onda se snaga istorijskog pamćenja u Srbiji može očuvati na potrebnom nivou.

Pri tome je sila koja se suprotstavlja ruskom uticaju na Balkanu od strane Zapada veoma velika. Ja nisam biznismen, niti smatram pristupanje Srbije EU apsolutnim zlom; ako srpski narod takvu odluku podrži, tako i treba da bude. Sasvim je druga stvar, ako se ta odluka progura nasilno, kao što je u susednoj Makedoniji proguran referendum o promeni imena, ili u Crnoj Gori odluka o stupanju u NATO. Ako Srbi za sada žele da sede na dve stolice — rusofilije i evrointegracija — neka ih. Ali čisto sumnjam da će ih sa takvim stanjem svesti hteti da prime u EU.

(Prevod sa ruskog — NSPM)