четвртак, 27. јун 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Наши преци су имали јасан идентитет и историјске циљеве
Куда иде Србија

Наши преци су имали јасан идентитет и историјске циљеве

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Антонић   
недеља, 28. октобар 2012.

Ваше преосвештенство,

Даме и господо,

Господин Ђорђе Србуловић је говорио као историчар, осветљавајући важна дешавања пре 100 година. Ја ћу говорити као јавни интелектуалац који живи и ради данас у Србији, и који заједно са свима Вама промишља о томе шта можемо да научимо из тих великих догађаја од пре 100 година.

Када данас говоримо о Првом светском рату и победама српског оружја, ми то некако узимамо као разумљиву ствар. После победа у Првом балканском рату дошле су победе у Другом балканском рату, па велике победе у Првом светском рату и чини се да је било потпуно нормално (данас када посматрамо из ове перспективе), да Србија ниже победе, да савлада тако велике непријатеље као што су Отоманско и Аустријско царство.

Међутим, треба рећи, и то је прва поука коју бих извео из ондашње ситуације за данашње време, да је Србија 1912. године била једно друштво за које бисте пре могли да кажете да нема изгледа да ће имати успеха у својим намерама и амбицијама.

Ево који су то разлози који би једном, тако да кажемо, објективном посматрачу, могли да говоре да је Србија друштво и држава без будућности.

Као прво, Србија је била окружена са севера и са југа са два огромна царства. Србија је тада имала 3 милиона становника, Аустро-Угарска је имала 53 милиона становника, а Турска 21 милион становника. Значи, само два ова велика непријатељска царства имала су 25 пута више становника него што их је имала Србија.

Друго, Србија је по тадашњим, а поготову по садашњим мерилима, била једно врло неразвијено друштво. Осамдесет пет до осамдесет седам посто грађана Србије били су сељаци, односно неписмени.

Треће, Србија је имала проблема са индустријализацијом, модернизацијом, па ако хоћете, и са демократијом. Србија је онда била озбиљно подељено друштво где су сукоби између династија нешто што је читав век делило, цепало друштво.

Србија је била окружена неким од непријатељских династија, имала је против себе, осим руског цара, односно Русије, углавном све велике силе тога времена.

Српска војска коју, као што кажем, ми данас славимо, сматрамо да је била одлична, пре тога је претрпела неколико озбиљних пораза, пре свега у српско-бугарском рату 1885. године. Заправо, сматрало се, када је почео Први балкански рат, да ће бугарска војска одиграти кључну улогу. Уосталом, бугарска војска је имала војника колико и све остале савезничке армије заједно, дакле Србија, Грчка и Црна Гора.

Међутим, када је дошао тај тренутак, одједном се нешто догодило. Треба имати у виду још једну ствар, а то је да, када опет правимо паралелу са данашњим временом, да ни онда у српској интелигенцији није постојало јединство. Постојале су различите фракције, различите свађе, различите личне, ако хоћете, и пизме.

Међутим, када је почело са ратним претњама, одједном се показало да то друштво за које, овако, кад погледамо, можемо песимистички да кажемо да не можемо очекивати од њега никакве озбиљне, а поготову не неке историјске подвиге, јесте имало неке своје капацитете.

Неки од тих капацитета просто морају бити посебно поменути, и то је још нешто што можемо да научимо из ових историјских околности.

Прво, то је, јасни национални и културни идентитет и јасни историјски циљеви. У томе смо ми данас инфериорни у односу на наше претке од пре 100 година. Када говоримо о овом јасном националном и културном идентитету, треба рећи да је то било друштво које није имало искуство као што га ми данас имамо од 70 година Југославије. Данас многи из моје генерације, не само старији већ и неки млађи, имају доста подељен идентитет, код њих је још увек јак тај осећај схватања Југославије као њихове државе, њихове земље, и када улазим у разговор са колегама на универзитету, на факултетима, видим да је велики део њих и даље Југословен.

Не мислим о томе ништа лоше, не мислим да је то нешто горе, већ просто тај догађај са Југославијом је на неки начин уздрмао и поделио наш национални и културни идентитет, тако да ми данас у Београду, у Србији, имамо људе који су не само Срби, него и Југословени. А некада су ти односи између Срба и Југословена (иако смо сви ми Срби својим пореклом) не само нескладни него и непријатељски.

Други важан фактор који је онда постојао јесте јединство око основних вредности: националних, културних, моралних. То је нешто што нам данас недостаје. Када посматрамо ондашњу интелигенцију, видимо, када је почео рат, да су одједном сви били сложни, као један.

Овде је поменут Милан Ракић, али није само он певао родољубиве песме, него су сви велики српски песници певали о Косову, нико се никоме није ругао због патриотизма. Постојала је једна врста језгра које је било неупитно, и око којег су сви имали неку врсту сагласности. Они нису били у сагласности око појединих политичких и страначких ствари, али када је у питању било то национално и културно језгро, тај елементарни национални идентитет, ту је постојало јединство међу Србима, пре свега међу српском интелигенцијом.

И трећа ствар, која је такође омогућавала успехе, не само тада, 1912, него наредних неколико година, у наредних неколико ратова, ако хоћете, јесте спремност да се ради на послу који се тиче опште, заједничке ствари, чак уз не само трпљење одређених недаћа, него уз жртвовање. Данас нама сам појам жртве јесте нешто што је током ових 20 година малтене компромитовано, наравно не од оних који су се искрено трудили да се боре за отаџбину и за народ, него од људи који су просто искоришћавали један патриотски блок, који је био поготово јак крајем осамдесетих и почетком деведесетих година у нашем друштву, зарад остварења неких својих других ствари, тако да је та идеја жртвовања у име отаџбине, свест да се поднесе и лична жртва зарад неког општег добра, на неки начин компромитована.

Наравно, не треба бити идеалиста. И онда је било ратних профитера, и онда је било лифераната, и онда је било људи који су били корумпирани, али се са друге стране, без обзира на све то, правила јасна разлика између државе, народа, са једне стране, и корумпираних политичара, богаташа и лифераната који нису били спремни да поднесу никакве жртве за општу ствар. То је нешто што је и онда постојало, а ја мислим да ми данас имамо већи проблем са тим.

Када размишљамо о томе зашто је ондашње поколење успело, а зашто се ми већ 20 година налазимо у некој врсти агоније, можемо да кажемо следећу ствар, а то је да је постојала једна врста нашег унутрашњег препорода који није само духовни или морални, него пропорода који укључује и спремност да се боље повежемо, боље организујемо, боље разумемо, да опростимо један другоме неке личне увреде, спремност да видимо даље, шире, да сагледамо целу шуму а не само појединачно дрвеће... Све су то особине и задаци који су нам неопходни да бисмо почели да се припремамо за време које ће доћи, јер нема никакве сумње, јер живимо на терену који је историјски, геополитички, пун изазова, и неки нови изазов као што је за наше претке био Први светски рат, такође ће доћи пред нас. Само од тога да ли смо ми припремљени за тај изазов зависиће да ли ћемо ми наставити у овом правцу у којем идемо у ових 20 година агоније, или ћемо обрнути ствар и направити неки историјски преокрет, поставити неки историјски успех.

Надам да ћемо ми да радимо на томе, да се припремимо за доба које долази. Не треба бити нестрпљив, не треба очекивати да већ сутра можемо да направимо преокрет, али, између осталог, и вечерашње окупљање, то што смо изашли из своје приватности и дошли на један јавни скуп, показује да постоји снаге и воље да се тако нешто уради.

Надам се да ћемо се у наредном периоду чешће виђати и договарати како ћемо да поправимо себе и друге, да бисмо опет били један озбиљан, велики, историјски народ.

Хвала.

(Излагање на трибини „Србија и Срби 100 година после Куманова“, коју су организовали СНП „Светозар Милетић и НСПМ, 23. октобра 2012. године у Новом Саду)

Демографска обнова Србије

Одговор проф. Антонића на питање Николе Танасића о томе шта се конкретно може научити од Срба из година које су претходиле Првом балканском рату:

Да покушам да одговорим на ово питање, које је млади пријатељ и колега Никола Танасић поставио, шта бисмо могли још да урадимо да бисмо били достојни наших предака.

Постоји још једна ствар која пада на памет, а коју морамо да поменемо када говоримо о томе. То је оно што видимо када гледамо снимке од пре стотинак година, Београда и Србије. Одмах вам пада у очи нешто што је другачије у односу на данас: када гледамо тадашње српске улице, те градове, села... Та земља је била пуна деце, босе углавном, али их је било баш пуно. Прву ствар коју бисмо морали да урадимо уколико хоћемо да као нација преживимо, јесте да имамо децу, и то посебно кажем нашем младом пријатељу Николи: морате да имате децу. Али не треба само да имате много деце, Ђорђе Вукадиновић је овде јако лепо говорио о том колектору који у нашим дневним и спаваћим собама избацује из себе сво могуће, пре свега ментално зло, типично зло. Наравно, говоримо о телевизији. Ви можете имати много деце, а ако допустимо да их телевизија васпитава, ништа нисмо урадили.

Дакле, морамо имати децу, а онда морамо са њима разговарати, морамо се стално, сваки дан договарати, нажалост, пошто, кажем, имамо тог кућног демона који пребива у нашим домовима и који изједа њихове душе. Морамо од деце направити оно што желимо да буду, и наши синови и наше ћерке.

Свом сину када нешто хоће, када кука и када се жали, кажем: „Не, не, не... Буди Србин, јунак и мушкарац“. Покушавам да од својих синова направим нешто што желим да буду. Покушавам да што више времена проводим са њима и, кажем, борим се за њихове душе. Да имам ћерке такође бих од њих покушавао да направим неког ко је глава дома, ко је спреман да има децу...

Има још једна ствар, врло важна. Када проводите време са децом, ви заправо видите колико су они племенита бића. И видите колико је човек по својој природи добро и племенито биће. Биће још бољи уколико се ми трудимо да то постану. Надам да ћемо после овог скупа сви отићи у наше домове, бити са својом децом, својим унуцима, и да ћемо тако, ето, макар на тај начин, дати свој допринос томе да од наше државе и народа направимо једно добро место за живот.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће се фудбалска репрезентација Србије квалификовати на ЕУРО 2020?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер