Beda i svest o krizi

Uzimajući u obzir ove parametre o kojima je govorio Entoni Gidens, bez velikih teorijskih nedoumica možemo jasno utvrditi da mi živimo u blokiranom društvu u kome sve više sazreva društvena i politička svest o dubini i dalekosežnosti naše ukupne socijalne i društvene krize. Samo još sveprisutni i „svespasavajući“ politički marketing vladajućih struktura ostaje poslednje i sve nemoćnije uporište u odbrani vlasti koja se sve više uvlači u ljušturu svoje samodovoljnosti i samoobmanjivanja. Međutim, činjenice života su neumoljive. Svest o dubini i raširenosti krize ne samo da jača, ona postaje osnovno osećanje u našem društvu. Ko to ne vidi, ili ne želi da vidi, taj će i dalje ostati zarobljenik svojih političkih opsena i samoobmana, kojih inače imamo u izobilju.

Uzimajući u obzir ove parametre o kojima je govorio Entoni Gidens, bez velikih teorijskih nedoumica možemo jasno utvrditi da mi živimo u blokiranom društvu u kome sve više sazreva društvena i politička svest o dubini i dalekosežnosti naše ukupne socijalne i društvene krize.

Vezanost za obranu vlastodržačkih pozicija i svojevrsni ideološki konformizam mogu biti neki od važnijih činilaca u sprečavanju sazrevanja svesti o raširenosti i dubini krize. Međutim, odlučujući su postojeći interesi – ekonomski, finansijski i politički, koje tako uporno brani dominantna političko-ekonomska oligarhija koja je uspostavila svojevrsnu vladavinu kartela i političkih lobija i koterija.

Osnovno pitanje je kako narastajuću svest o krizi pretvoriti u efektivno političko stanovište o neophodnosti dubokih društvenih promena. Još je veća enigma ko su mogući akteri ovih promena. Jasno je da ove političke strukture koje su već dvadeset godina na našoj političkoj sceni igraju svoju grotesknu političku predstavu bez realnih izgleda da promene bilo šta u postojećem odnosu političkih snaga. Nastupila je potpuna nemogućnost da se pojavi nova generacija političke elite koja će imati jasnu koncepciju promena, ne noseći pri tome opterećenje proteklih političkih dešavanja. Na tom putu artikulacije izazova duboke socijalne krize postoje mnoge ozbiljne političke i socijalne prepreke.

Očigledno je da je radikalna promena političkog sistema urgentna, ali se ona odlaže već gotovo deset godina, jer bi njeno sprovođenje dovelo do razbijanja partijskih monopola, uspostavljene vladavine partitokratije i formiranih ekonomsko-političkih centara moći i tako bi ugrozila postojeću koncentraciju moći. Promene u vođenju ekonomske politike, u kojoj odlučujuću ulogu imaju ideolozi neoliberalizma i tajkuni koji su osvedočeni predatori tranzicije i pljačkaške privatizacije, nisu moguće bez dubokih promena političkog sistema, decentralizacije odlučivanja, promene izbornog zakona i ukidanja blanko ostavki. Sve su to neophodne pretpostavke za stvaranje uslova da se svest o krizi tako politički artikuliše da ne ostane zarobljena u svojoj nemoći i nesposobnosti da se izađe iz zatvorenog kruga postojeće političke elite koja je iscrpla svaku mogućnost da stvara nove ideje o izlasku iz krize.

Svetozar Marković je još krajem 19. veka zapisao: „Potpuna apatija za sve što neposredno ne zaseca u dobijanje nasušnog hleba to je karakteristika današnjeg naroda u Srbiji.“ On je to nazvao živo truljenje koje i mi danas možemo gotovo da opipamo.

To drastično osiromašenje, a samim tim i duboka socijalna degradacija najbolje se ocrtava u tome da ljudi sve češće traže koru hleba, govoreći bez ikakvog zazora da su gladni.

U samom središtu naše duboke socijalne krize je rastuće siromaštvo i urušavanje svih elemenata društvene solidarnosti i socijalne odgovornosti. To drastično osiromašenje, a samim tim i duboka socijalna degradacija najbolje se ocrtava u tome da ljudi sve češće traže koru hleba, govoreći bez ikakvog zazora da su gladni. Priznanje postojanja gladi i endemskog siromaštva je vrhunac svesti o krizi. U našoj tradiciji je dugo postojala utešna rečenica da je Srbija toliko bogata zemlja da u njoj ne može biti gladnih. U to više niko ne veruje i u Srbiji glad postaje svakodnevni pratilac života naših građana. Stvoren je poseban sloj sirotinje nesposoban da prekorači taj zakovani prag siromaštva i socijalnog beznađa.

Ivo Andrić je u Znakovima pored puta na sebi svojstven način opisao taj neveseli svet siromaštva. „O toj bedi mislim ovih dana. O bedi koja savija kičmu, usporava korak, gasi glas, hvata se čoveku za oči kao nevidljiva, lepljiva paučina, nepovratno i nepopravljivo mesi čoveka i doteruje ga sve prema nekom svom nepoznatom modelu, steže oko njega svoje granice kao nevidljivu omču, odvaja ga zauvek od blagostanja i radosti, tako da mu docnije ništa ne može pomoći, ni novac, ni najpovoljnija promena životnih uslova, jer nije više sposoban da ih promeni. Kad ljudi jednog kraja ili jedne klasu ogreznu u toj bedi, životni sokovi prestaju da pritiču do njihovih tela, i tada i ono što je ostalo od snage i života u njima počinje da sahne i čili u neosetnom sporom procesu od kojeg se ipak ne umire, nego trza iz naraštaja u naraštaj, u postojanju koje je naličje života. (Jer ono što je najbolnije u sudbini čoveka za koga se kaže da ga je beda ubila, to je činjenica da on takav, ubijen, dugo živi i jako se množi). Kad beda prodre u misli, u govor, u shvatanje, u običaje, i svako se pomiri sa njom kao sa stalnim i pravim oblikom postojanja, i zavoli ga kao što se inače život voli, kad postane navika, ponos i neka vrsta jadne i naopake religije, kad rastoči i prožme čoveka do poslednje ćelije i tako osvoji i porobi ne samo njega nego i one koji se još nisu rodili.“

Istorija nam svedoči o tome da ovakav stepen siromaštva često može biti osnova za nekontrolisanu provalu nasilja i formiranja društvene situacije u kojoj se oglašavaju socijalno deklasirane i marginalizovane mase, a to može biti uvod u poništavanje i samog demokratskog sistema.

Mi smo sada ušli u period „mrtvog i dugog trajanja“ bede koja ruši i razara sve elementarne civilizacijske pretpostavke pristojnog i dostojanstvenog života. To pitanje endemske bede sada je sve više u središtu naše svesti o krizi, i bez jasne artikulacije tog pitanja ne može se stvoriti razrađena i delotvorna vizija o nužnosti promena u društvu. Jer društvo okovano siromaštvom i rastućom bedom u pravom smislu te reči je blokirano društvo zatvoreno u tegobni svet pukog preživljavanja.
Rečitije od svega je jedno svedočenje o rezultatima naše tranzicije. „Dve decenije borbe i tranzicije da bismo došli tamo odakle smo pošli, ali ogoljeni, osiromašeni i stariji, jer su nam skakavci pojeli dve decenije“. Na koji način se aktuelna vlast suočava sa naraslom bedom i sve većim socijalnim nezadovoljstvom možemo videti i iz izjave ministra trgovine Slobodana Milosavljevića: „Ne mislim da je hrana jeftina, ali je široko dostupna.“

Ovo je svedočanstvo do koje mere se ne shvata pogubnost bede koja se širi kao socijalna epidemija. Istorija nam svedoči o tome da ovakav stepen siromaštva često može biti osnova za nekontrolisanu provalu nasilja i formiranja društvene situacije u kojoj se oglašavaju socijalno deklasirane i marginalizovane mase, a to može biti uvod u poništavanje i samog demokratskog sistema. „Nezadovoljstvo je kao zver, nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača.“ Ima li u našem društvu ikoga koje je spreman da čuje ovo upozorenje Meše Selimovića i prihvati da je narasla svest o krizi jedan od preduslova za korenite promene u ovom društvu. Više nije dovoljno da državni zvaničnici ponavljaju da su oni svesni da narod teško živi, došlo je vreme da se preduzmu odlučni koraci da se Srbija izvuče iz rastuće kaljuge siromaštva i endemske bede, jedino na taj način će ona prestati da bude blokirano društvo.