четвртак, 20. септембар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Вучић се обавезао да потпише признање Косова – све друго је само димна завеса
Косово и Метохија

Вучић се обавезао да потпише признање Косова – све друго је само димна завеса

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Самарџић   
петак, 17. август 2018.

Највиши званичници Србије, Вучић и Дачић, убацили су у јавни оптицај две теме око којих се заподенула жива јавна расправа. Најпре је Дачић обновио идеју о подели Косова и Метохије, а потом је Вучић ову тему обогатио идејом о „разграничењу Срба и Албанаца“. То траје већ три недеље а да није јасно шта ови аутори мисле под својим идејама.

Разуме се, ни Вучић ни Дачић не мисле озбиљно, јер би, ваљда, овако креативне и прекретне идеје изложили после озбиљних анализа које би требало да гарантују њихову минималну одрживост. Али, то се од њих не може очекивати имајући у виду њихову досадашњу импровизаторску политику генерално гледано, а посебно у вези Косова и Метохије. Ако имамо у виду двојицу људи који су априла 2013. отишли у Брисел као грлом у јагоде и тамо потписали судбински документ о повлачењу Србије са Косова и Метохије, а врло брзо потом, јануара 2014, на почетку приступних преговора са ЕУ, без поговора преузели обавезу да de iure признају Косово, онда се може реално претпоставити да је скорашња прича о подели и разграничењу најобичнија димна завеса.

Занимљиво је да се ова јавна прича распреда у периоду између два састанка Вучића и Тачија (18. јули и почетак септембра) који су посвећени већ написаном правном документу о признању. Узгред, ово је време када се цела ЕУ, не рачунајући вратаре, одмара, тако да су наши политички прваци овај временски вакуум искористили за своје унутрашње демагошке активности. Потребно је, наиме, уверити људе, а то су ти неверни Срби, да борба за Косово још траје и да захваљујући надљудским напорима наших главешина – када се цела ЕУ одмара – ипак постоји нека шанса. Ако се погледа стање ствари, та шанса реално не постоји, не само зато што нико из западног света није дао ни најмањи повод да се о нечем другом размишља, него још више зато што су српски самодршци максимално утирали бесповратну стазу према правном признању Косова. Пошто је до циља остало још само неколико месеци, и пошто наше главешине виде да народ није убеђен у стратешку генијалност признања, њима остаје још само по нека реторичка превара. Последње две су подела и/или разграничење.

Сведоци смо процеса распада Вучићеве оптималне комбинације – временске коинциденције признања (потписивање правног документа) и обесвешћивања Срба. Сада те две динамике иду једна контра друге. Ова прва – време потписивања – иде својим током, а она друга – отупљивање Срба – топи се. Последњих месеци у овој другој динамици приметна је промена. Подигла се Црква, у коју народ још једино има поверења. Потом, што је секундарно али не и за запостављање, већи део опозиције, који обухвата широк програмско-идеолошки спектар, јавно не прихвата Вучићеву политику признања. Режим је одмах показао радикалну нетрпељивост према обе опонирајуће појаве не бирајући речи за црквене великодостојнике, а још мање за опозицију. Колико је главешинска прича о подели и разграничењу утемељена у политичкој стварности, види се и по томе што се сада ова два опонента заједно оптужују за саботажу велике сретегије и њен „могући“ неуспех.

Режиму у његовом ношењу са покренутом српском јавношћу одмаже и почетно колебљива руска подршка косовској политици. Недавно саопштење представника Думе и Јединствене Русије, у којем се изричито каже да никакав споразум са албанским сепаратистима не треба потписати, није пренео ни један писани или електронски, јавни или приватни, медиј у Србији, али не треба сумњати да су српски званичници то сазнали. Такође, Марија Захарова је по доласку у Србију јасно рекла да Русија не подржава било какво разграничење са Албанцима, премда ће поштовати сваку одлуку Владе. За став власти Србије према овој поруци карактеристично је прећуткивање првог дела поруке, а истицање другог, почев од РТС-а и Политике па надаље.

Пошто се комплетна косовска политика Вучића и његових влада заснива на слици стања коју треба натурити јавности, није чудно што челник ове политике губи конце – оне једине које је држао – и постаје готово неуротичан. Од када је (новембра прошле године) био принуђен да српској јавности отворено саопшти да мора да се потпише правно обавезујући документ о признању Косова, он је убеђујући људе да је то најбоље за Србију из дана у дан упадао у ноторне противречности. Ево неких примера:

  • То, наводно, није документ о признању, него о „свеобухватној нормализацији односа“, премда, сам тврди, јесте међународни споразум.
  • Ако се не потпише, сви ће се Срби иселити са Косова и Метохије, а ако се потпише, имаће свакојаке гаранције опстанка.
  • Србија на Косову нема више ништа, а нешто ће добити тек када се документ потпише, тј. призна Косово.
  • Треба расписати референдум о политички утврђеном решењу („компромису“); с друге стране, шеф државе ће преузети историјску одоворност и сам обавити посао и поред тога што се огромна већина друштва по анкетама не слаже са предајом.
  • Све више омаловажава уставни статус Косова и Метохије иако се на том Уставу заклео; оспорава важност Резолуције СБ УН 1244; уместо ова два важећа правна документа, држи се Првог бриселског споразума као Светог писма.
  • Критикује претходне владе да су све предали косметским Албанцима, а сам је наставио такву политику и, истини за вољу, предао Албанцима много више него влада демократа (2008-2012);
  • У влади демократа, социјалисти су били други по јачини коалициони чинилац, исто као у владама Вучићевих напредњака од 2012. до данас; управо социјалисти чине континуитет политике постепене предаје Косова од 2008. године до данас, али број један као да то не види.
  • Када је пре неки дан први пут рекао да је решење у разграничењу, изјавио је уз то да је то његова стара, изворна идеја; чињеница је да је раније имао сасвим друге идеје а да „разграничење“ није никада раније поменуо. Итд.

У контексту оваквих политичких вратоломија, ко шта може да верује Вучићу? Када кроз сито прођу све његове смутње и обмане, остаје само његова обавеза, лична обавеза, да потпише правни акт о признању Косова. За то никога није питао, нити тражио сагласност од било кога, па није лепо да у то уваљује цео народ и државу. А пошто је решио да нас све укључи у круг тешких последица његових личних одлука, преостаје му само да нас у свом личном магновењу и даље мрцвари са својим преварантским идејама. Изгледа да тотални распад његове унутрашње логике резоновања има и неки самосвесни рефлекс. Његова унутрашња неуроза испада као једина логична ствар. На то једноставно не треба реаговати, а најмање беневолентном расправом о идејама изгубљеног вође.

(Србија и свет)

Видети још:

Ђорђе Вукадиновић: Покидане маске (2) или – Зашто кажеш „подела“, а мислиш на трампу?!

Сергеј Железњак и Петар Толстој са делегацијом „Отаџбине“: Само директно поштовање резолуције 1244, без било каквих такозваних „свеобухватних споразума“, може да доведе до истинске нормализације стања на КиМ

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће Србија до краја године прихватити „правно обавезујући споразум” са Приштином?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер