Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > Položaj Srba sa Kosova i iz Metohije, ili gradacija prideva – očajan
Kosovo i Metohija

Položaj Srba sa Kosova i iz Metohije, ili gradacija prideva – očajan

PDF Štampa El. pošta
Aleksandar B. Đikić   
nedelja, 24. avgust 2014.

Eh, kako smo dosadni mi koji se ne mirimo sa velikodušnim poklanjanjem Kosova i Metohije „evropskom putu“, ma šta značio taj „put“. A kako tek delujemo smešni i uznemireni što galamimo da ni Kosovo ni Metohija nisu izgubljeni, sve dok ih mi sami ne predamo i izgubimo. Smešni u odnosu na one „umne“ političare, analitičare i NVO aktivist(kinj)e, koji sa akademskom smirenošću zen-monaha objašnjavaju kako je upravo komadanje države način da se država sačuva, ojača i da napreduje na „evropskom putu“.

Apsurdno, ali mi delujemo kao neka jedinstvena gerila kakve nema u svetu, koja pokušava da sopstvenom narodu dokazuje nešto što se u čitavom svetu podrazumeva, a to je da se delovi sopstvene države ne poklanjaju, ako ni zbog čega ono zbog toga što nisu ni dobijeni na poklon. Oni mogu biti ratom oteti, okupirani, ali se ne predaju, a pogotovu ne tamo nekom „putu“.

Kad smo već kod „puta“, da se prvo zapitamo šta je naš cilj? Put ne može da bude cilj. Put je put! Ako hoću da pođem u Pančevo da tamo kupim pantalone, ja imam cilj. Moj cilj nije da pređem „pančevac“, niti da se vozim putem kroz Krnjaču, niti da prodam dete da bih kupio gorivo, čak ni da dođem do Pančeva. Moj cilj je da u Pančevu kupim pantalone. Ja nikada nisam čuo šta je cilj naše države.

„Evropski put“ ne može da bude cilj. On je u ovoj priči „pančevac“ ili Krnjača. Srbija u EU takođe ne može da bude cilj, kao što ni meni nije cilj da dođem do Pančeva. Cilj je ono zbog čega Srbija treba da bude u EU, odnosno šta Srbija dobija ili kupuje članstvom u EU. Je li to materijalno blagostanje? Opšti progres? Porast nataliteta? Privredni bum?   Očuvanje teritorijalnog integriteta... Sve navedeno? Šta je cilj? Put ne može da bude cilj.                                                                 

I umesto da vlast nas stimuliše da čuvamo svoju državu i da nas sprečava da, ne daj bože, radimo protiv nje, mi podsećamo vlast da se ne zaboravi u evroatlantskim „avionima-kamionima“, kojima će nam se dopremati neumerene količine novca, samo da se mi odreknemo Kosova i Metohije, i samo dok oni „ponesu tetki lek“.

Zašto se uopšte na ovom mestu bavimo „evropskim putem“? Zato što više ni naši prijatelji a ni „prijatelji“ ne kriju ono što smo oduvek i znali, da je Kosovo uslov svih uslova. Conditio sine qua non! I to uslov za „put“ a ne za cilj, koga nemamo. I treba jasno reći da i najavljene promene Ustava Republike Srbije imaju za cilj samo njenu dezintegraciju, a odricanje od Kosova i Metohije je glavni zadatak dobijen od zapadnih nam sponzora. Sve ostalo čime se pokušava zabašuriti ovaj glavni cilj napada na Srbiju ne sme da nas zavara. Mada se već u javnosti  pojačava graktanje o potrebi promena Ustava, iz ovih ili onih razloga. Ali ne, razlog je samo jedan: odricanje od Kosova i od Metohije i u tom pravcu se i vrše pritisci sa zapada, i postavljaju marionete koje će taj zadatak izvršiti, ako im se dozvoli.

Baš briga Nemačku da li u srpskom parlamentu sedi 250,150 ili 2500 poslanika, pa da zbog toga vrši pritisak za promenu srpskog ustava. Ali za Kosovo je Nemačku i te kako briga. Napokon, i ratovala je za Kosovo 1999. Prvi ratni zločin nakon Drugog svetskog rata, Nemačka (Zugführer David Ferk) je i učinila u Prizrenu, juna 1999. 

Taman se uspostavi kakva-takva harmonija na relacijama: vlast-vlast, vlast-EU, vlast-NATO, vlast-opozicija (koje nema), i dogovore se harmonično da menjaju Ustav i gumicom izbrišu i Kosovo i Metohiju i sve pravdajući se da je „Kosovo izgubljeno“, i da treba ozvaničiti „faktičko stanje“, a ono se pojavi  neki „gerilac“  kao čupavac iz kutije da poremeti harmoniju i objasni kako to nije dobro, kako će za tim uslediti nova komadanja i siromašenja države, sve do njenog svođenja na smešne performanse.  

Da je „Kosovo izgubljeno“, nije floskula novijeg datuma. Ona datira još iz 1928. godine i Drezdenskog kongresa KPJ, pa preko 1941. kada je i bila formirana Velika Albanija, pa preko komunističkog nasilnog proterivanja Srba i naseljavanja hiljada porodica iz albanskih gudura, pa preko Ustava SFRJ iz 1974. kada je Kosovo de fakto dobilo status države, pa preko 1999, 2008, 2014... i uvek je bilo u srpskom narodu, kvazieliti i političkom establišmentu onih koji su tu floskulu promovisali, i tako evo već 90 godina.

To je slično onoj promociji floskule o „dva miliona Albanaca“ sa enormnim natalitetom, koju slušamo već 30 godina, i uvek ih ima dva miliona kao da se taj narod niti rađa niti umire.

Gledajući unazad, barem od kraja Drugog svetskog rata, srpski narod sa Kosova i iz Metohije nije (sem možda ponekog časnog izuzetka) ni imao svoje autentične predstavnike, i to se ponavljalo iz generacije u generaciju političara. Uvek ih je zastupao „neko odozgo“, neki partijski aparatčik iz Beograda, a neretko i iz drugih političkih centara (Zagreba, Titograda...). U političkom smislu sve su to bile osobe od „zla oca i još gore majke“.

Svi su bili aparatčici sa prvenstvenim zadatkom udaljavanja KiM od matične države i njihovog približavanja Albaniji, počev od „pionira“ te operacije Dušana Mugoše i Miladina Popovića, pa preko armije komunističkih perjanica: Stambolića, Vlaškalića, Šuvara, Dolanca, Orlandića i Draže Markovića, pa do najnovijih dana i najnovijih  katastrofalnih partijskih emisara poput Borka Stefanovića, velikog „zaobilazioca istine“ Aleksandra Vulina i apsolutnog političkog analfabetu (barem kad su Kosovo i Metohija u pitanju) Marka Đurića. Čak je i najslabiji deo Miloševićeve politike na Kosovu i Metohiji bila upravo kadrovska politika.

Stoga su Srbi sa Kosova i Metohije i dospeli u položaj u kome se nalaze. U položaj najugroženije populacije u Evropi 21. veka. Uvek su smatrani samo nekom grupacijom pogodnom za politička potkusurivanja i ništa više. Kada se pripremala najnovija izdaja KiM, usta političara su bila puna fraza o zalaganju za bolji život „Srba koji dole žive“ (a ta fraza: „koji dole žive“ mi posebno ide na nerve, jer pokazuje da oni koji je izgovaraju Kosovo i Metohiju vide samo na mapi okačenoj na zidu kabineta. Inače, KiM su i u geografskom pogledu – gore u odnosu na Beograd, a o duhovnom je izlišno i govoriti). 

Danas se najviše političke ličnosti ove zemlje i ne dotiču časnih imena Kosova i Metohije, a tamošnjih Srba kao da se stide. Za njih, Srbi sa KiM su danas u poziciji vanbračnog deteta u porodici. Svi znaju da postoji, a niko ga ne pominje.

Da li su i kosovsko-metohijski Srbi unekoliko krivi što su zapali u ovako nezavidnu poziciju? Mnogi će reći (a i sam pripadam takvima) da nema smisla nalaziti mane do te mere unesrećenom narodu. Ali ako slojevito analiziramo makar period od rata 1999. naovamo, možemo jasno uočiti i momente koji su začinili tu nezavidnu poziciju.

Pre svega, Srbi nisu uspeli da se za proteklih 15 godina adekvatno politički organizuju, pozicioniraju niti artikulišu bilo kakvu strategiju. Razapeti između slepog poverenja u sve što dolazi iz Beograda, i samozvanih lidera na terenu, zapali su u svojevrsnu šizofrenu organizaciju, krajnje neefikasnu za rešavanje gorućih problema, a problema za rešavanje, ili barem za ukazivanje je bilo i ima tušta i tma.

Partijska sukobljavanja interesa iz Beograda su se bez ikakvih barijera prelivala među Srbe sa Kosova i Metohije. Srbi nisu bili, niti su danas ugroženi kao članovi ili simpatizeri DS, DSS, SPS,SNS, SRS..., već su bili i ostali (a po svemu sudeći, i biće) ugroženi upravo kao Srbi. Stoga svako partijašenje među njima bilo je i ostalo (a po svemu sudeći i biće) pogubno.

Briselska izdaja bila je za Srbe vruć šamar otrežnjenja. Prvi put su osetili da mogu biti napušteni od matične države. Kod nje su naročito sramnu ulogu na terenu i odigrali upravo Srbi „partijaši“, koji su po partijskim linijama i postavljeni na najodgovornije pozicije državnih institucija, koje, gle apsurda, moraju da ukinu, a što je najgore pretnjama su na to terali i svoje potčinjene. Prvi put su Srbi osetili, mada se može reći da su se neprestano i pribojavali, da Beograd može da ih izda.

Sa druge strane, samoorganizovanje Srba nakon rata 1999. je bilo, najblaže rečeno, smešno. Postojale su osobe koje su slovile za „lidere Srba sa Kosova“, njih desetak samoproklamovanih, koji su funkcionisali uz odsustvo međusobne saradnje, i bez apsolutno ikakvog uticaja na rešavanje teških problema. Štaviše, bilo je tu i kombinacija narcisoidnog i koristoljubivog ponašanja „lidera“, što su lukavi okupatori KiM efikasno koristili.

Sa treće strane, neshvatljivo je odricanje od ljudskih resursa koji su mogli, evo već 15 godina, biti aktivni u rešavanju problema, na dobrobit i naroda i države. Potpuno je jasno da je 1999. godine sa Kosova i iz Metohije proterano preko 90% kvalifikovanog intelektualnog kadra - inženjera, lekara, profesora, pravnika... Konsolidovan je i Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, kao stub opstanka srpskog naroda, i kao oslonac koji je država morala aktivno da koristi sve ove godine. Umesto toga, umesto korišćenja visokokvalifikovanih ljudskih resursa koji bi mogli parirati drugoj strani, sve je prepušteno stihiji iz koje i nije bilo moguće da se izrodi nešto dobro. Da li je to bila puka slučajnost, ili dobro osmišljen plan, o tome nekom drugom prilikom.

I danas imamo to što imamo. Državne institucije se gase. Politički predstavnici Srba koje je izrodila briselska izdaja su ponižavajućeg nivoa, na čelu sa direktorom Kancelarije za KiM (koji ne verujem da zna da nabroji imena tri sela južno od Ibra), i poslanicima u „parlamentu Kosova“ koje kad bismo upitali, gde se nalazi Suva Reka, polovina bi mislila da se radi o trik pitanju, jer reka mora da bude mokra, a druga polovina bi se kroz magle moždanih vijuga prisećala da je čula za tako nešto.

A problema je mnogo. I to ne samo političkih, već onih koji spadaju u korpus osnovnih prava, čije neprestano i dovoljno uporno rešavanje bi moralo naići na odjek i na zapadu, ma koliko on bio neprijateljski nastrojen prema Srbiji.

U prvom redu neshvatljivo je ćutanje ili bolje rečeno inertnost i neadekvatno promovisanje rešavanja sudbina kidnapovanih Srba i trgovina njihovim organima, čime se i omogućilo američkom tužiocu Vilijamsonu da sačini izveštaj koji ne rasvetljava njihovu sudbinu. Naprotiv, i u našoj i u međunarodnoj javnosti, daleko veća pažnja se već godinama poklanja iskopavanju navodne masovne grobnice u Rudnici, kao da se radi o „Aušvicu 2“, a čemu neophodan začin daju upravo neki pravosudni i politički organi Republike Srbije, iako meštani svedoče da „tu nema ničega“.

Neotkrivanje počinilaca ubistava desetina Srba je dovoljan razlog da najviši organi ove države uz pomoć saveznika neprestano „dosađuju“ svim vladama zemalja koje su okupirale Kosovo i Metohiju, a nijedna sednica SB UN ne bi smela da se održi dok se ovaj problem ne pomene. Pa da vidimo da li bismo morali da „menjamo svest“ i da se mirimo sa „činjenicom“ da sva zla dolaze od nas.

Pitanje otete i uzurpirane imovine Srba sa KiM je već 15 godina pažljivo zaobilažena tema. Tim pitanjem se češće bave strani (i to zapadni) mediji nego naši, jer je to pitanje vrlo razumljivo bilo kome na zapadu. Zašto mi ćutimo? Nedavno pisanje nemačkog Špigla o tom problemu je u samoj Nemačkoj naišlo na očekivane reakcije, jer prosečan Nemac, ma šta mislio o Srbima, zna šta znači privatna imovina. Novinar Špigla opisuje jednu porodicu iz Metohije koja je na papiru vrlo bogata, jer poseduje 22 hektara najkvalitetnijeg zemljišta, ali u stvarnosti živi  bedno u jednosobnom stanu u predgrađu Beograda, plaćajući stanarinu, jer joj je imovina uzurpirana. Takvih je porodica na hiljade. Čemu ćutanje države o tom problemu?

Postavlja se pitanje, kako to da se država u Briselu velikodušno odriče KiM, a da prethodno nije rešila pitanje povratka uzurpirane privatne imovine Srba, a o državnoj imovini da i ne govorimo. Vrednost te imovine daleko nadilazi spoljni dug Srbije, pa Srbija ne bi sada morala da smanjuje plate, penzije i zaposlenost. Ne bi joj uopšte bio potreban MMF.

I uopšte, mnogo je pitanja koja za sve ove godine nisu ni pokretana, ni pokušavana da se reše, niti rešavana na adekvatan način, uprkos defilovanjima važnih ličnosti, a što je rezultiralo očajnim položajem Srba sa KiM, i to ne zna se kojih više - onih koji žive u enklavama, onih koji su prognani, onih čiji se članovi porodica vode kao nestali...

Zato i čudi da je jedna vest sa KiM prošla gotovo neopaženo ovih dana, a to je da je grupa intelektualaca iz svih krajeva Kosova i Metohije, duboko nezadovoljna položajem srpskog naroda, odnosom vlasti prema ovom problemu, a posebno uverena da ljudi koji slove za predstavnike Srba, ni izbliza po svojim kapacitetima ne mogu da odgovore nagomilanim problemima koji pritiskaju Srbe, formirala Srpski nacionalni forum, čiji je osnovni zadatak ukazivanje na probleme i načine njihovog rešavanja.

Forum će održati skupštinu krajem avgusta u Gračanici, kada će se i detaljnije znati pravci njegovog delovanja. Kad su se već 15 godina položaj i problemi Srba tretirali stihijski, anacionalno i neznalački, ostaje nada da će novoformirano savetodavno telo Srba sa Kosova i Metohije učiniti potrebne korake kako bi navedeni a i mnogi drugi problemi koji tište taj narod bili na odgovarajući način rešavani.    

 

Ostali članci u rubrici

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da su protekli predsednički izbori bili fer i demokratski?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner