Косово и Метохија

Крај „надгледане независности Косова“ и политика нових српских власти

Штампа
Марина Рагуш   
четвртак, 06. септембар 2012.

(Сведок)

Како се очекује, 10. септембра у Приштини биће проглашен крај „надгледане независности Косова“ која се одвијала од 2008. под патронатом водећих земаља света које су признале самозвану косовску „државу“, а 1. септембра престале су да важе “српске таблице“. Премда Међународна цивилна канцеларија, која је била испостава преко које се надзирала такозвана косовска независност, није током протеклих година имала већи утицај на дешавања у покрајини (јер се, како оцењују албански аналитичари, све одвијало преко амбасада Вашингтона и Брисела те да за интервенцију те канцеларије није било ни потребе), ипак је служила као симбол велике посвећености појединих земаља пројекту косовске независности, а била је и одраз настојања да се спроведе у УН одбачени Ахтисаријев план. Гашење те канцеларије од њених финансијера свакако неће значити њихово мање интересовање за даљи развој „независног Косова“. Уосталом, колико су неки и лично привржени независности тог дела Србије сведочи и чињеница да су и након одласка са званичних позиција дошли на Косово да развијају бизнис (Кушнер, Олбрајтова, Весли Кларк...).

Док се у Приштини припрема пријем и симболично обележавање краја такозване надгледане независности, они који политички, али и новчано, финансирају ту независност (директно или индиректно), Вашингтон и Брисел – не мирују. Немачка канцеларка Ангела Меркел наводно припрема трочлани тим који би ускоро требало да допутује у Београд и изнесе новим српским властима предлог по којем би Србија дефинитивно морала да одустане од севера покрајине, док би заузврат добила одређене модификације већ модификованог Ахтисаријевог плана. Дакле, окрени-обрни, ситуација је иста. Ако нису могли у УН да наметну своју вољу, пробаће то „политичким средствима“ у „директном контакту“.

Уколико је председник владе озбиљно наумио да лупи шаком о сто и спроведе у дело оно што је обећао у свом експозеу, или у Њујорку, онда имамо почетак врло занимљивог преокрета.

Зато је право питање шта може да се очекује од нове власти у Србији и конкретно од новог председника владе, који за разлику од претходног, има много већи политички ауторитет и јавно показује већу спремност да преузме одговоснор на себе.

“Желим да јасно ставим до знања да Србија неће никад и ни под којим условима, имплицитно или експлицитно, признати независност коју су једнострано прогласили органи етничких Албанаца на Косову, јер она није резултат узајамне сагласност. Наша држава ће заувек бити јединствена по овом кључном питању. Намеравамо да и даље бранимо наш уставни поредак користећи сва мирољубива средства која стоје на располагању једној демократској држави, чланици Уједињених нација. Верујем да ниједна од овде присутних држава не би поступила другачије да је на нашем месту.”

Ово је била порука српског премијера Ивице Дачића, упућена на седници Савета безбедности 21. августа. Више него јасно подвучена је црта испод свих нагађања “Великих” са западне хемисфере на тему: у ком правцу ће ићи новоизабрана српска Влада.

Дачић је у свом наступу у Њујорку ставио до знања да ће Србија бранити свој уставни поредак. И, гле чуда! Као опарени брже-боље службеници централа Брисела и Вашингтона подигли су узбуну: само три дана после седнице Савета безбедности, тачније 24. августа, новоименовани амбасадор САД на Косову, Трејси Џејкобсон, рекла је да Србија треба да прихвати реалност независног Косова и Метохије.

 

Питање је, хоће ли Дачић имати снаге да се носи са свим поделама унутар Владе на линији Брисел – Вашингтон – Москва, и да ли ће успети у свом науму да од Србије направи озбиљну државу која је намерила да брани свој уставни поредак?

 

И то није све.

Европска престоница – Брисел, призвала је председника владе Србије на рапорт 4. и 5. септембра и то на тему (замислите) – Косово. Дачић ће Ван Ромпеју, председнику Европског савета, Ештоновој, која је надлежна за спољну политику и безбедност, комесарима Филеу и Малстрому, и председнику Европског парламента, Мартину Шулцу, морати (бар према писању “упућених медија”) да одговара на питања: када ће и у којој форми доћи до наставка дијалога Београда и Приштине, на које теме и уз чије присуство.

У међувремену, Србијом, или макар оним што је од Србије (пре)остало, дефилују емисари из тако велике и далеке нам Европе, подсећајући све своје пулене да је време за... Овај простор иза три тачке, попуните по слободној вољи.

Једно је сигурно: макар, судећи по хистерији којекаквих и којечијих страних службеника – црно нам се пише. Али, под условом да и ова власт настави континуитет с претходном у прављењу трулих компромиса и одабиру најгорих опција, и то под притиском! Уколико је председник владе озбиљно наумио да лупи шаком о сто и спроведе у дело оно што је обећао у свом експозеу, или у Њујорку, онда имамо почетак врло занимљивог преокрета.

Да претпоставимо следеће: у постизборној Србији, док се јавност бавила димним бомбама које су јој слале централе странака, незванично, карте за столом великих озбиљно су се мешале. Последња рука у деоби најјачих карата, одлучила је (не)очекивану композицију власти која сада трчи свој први круг. Демократе су испале из игре, заменили су их напредњаци. Одлуку у томе, макар, пред домаћом јавности, донео је лидер социјалиста и садашњи српски премијер Ивица Дачић. Шта је утицало на ово последње мешање карата сада можемо да претпоставимо, судећи по хистерији западних администрација али и у све већој одлучности Русије да са обе ноге стане на српско тло.

Питање је хоће ли Дачић имати снаге да се носи са свим поделама унутар Владе на линији Брисел – Вашингтон – Москва, и да ли ће успети у свом науму да од Србије направи озбиљну државу која је намерила да брани свој уставни поредак?

Како ће, рецимо, да се носи са онима који кажу: Да Русији, али Брисел је приоритет?!

Или онима који му прете новим изборима уколико не испрати нове (али математички калкулисане) локалне изборе?

Или је све ово још једна у низу виђених фарси из политичких кухиња локалних властодржаца?!

 

Оно што је остало најнејасније јесте: зашто уз Дачића, који је овај пут изрекао оно у шта би све требало да верујемо и ка чему да идемо, нису стали сви, као један, министри нове српске Владе? Или, ми то слутимо да постоје две или три паралелне владе...

 

Видећемо!

И то ускоро.

Сасвим је сигурно да обрачун са корупцијом и криминалом мора да се деси, али где ће бити подвучена црта? Уколико би се ишло по праву и правди – сумњамо да би Србија задржала постојећу политичку иконографију. Међутим, пошто знамо да ни право ни правда не станују више овде... који ће критеријуми за одстрел овај пут да служе? И коме? А ова дилема може да се преведе и на други начин: колико ће то све утицати на наш свакодневни живот, у земљи без граница и институција, са све већом бедом и све мањом вером у боље сутра?

Рецимо да смо очекивали да ће евро да буде стабилнији, макар пред крај месеца када се грађанима (ионако презадуженим) скидају рате кредита. Кад оно, авај-све по старом. Такође смо очекивали да ће се десити онолико најављивана департизација, кад оно све исто: јавни и државни сектор подељени на партијске феуде. Надали смо се да ће кренути с привредним опоравком, да ће доћи велике компаније, пљуштаће инвестиције на све стране (барме су тако сви причали у кампањи) – кад оно, Србију поред свега погоди незапамћена суша!? Још горе, оно што сушни период није довршио, запечатили су пожари.

И тако редом.

Дакле, уместо да Европа (онако, солидарно како то уме да буде макар декларативно) припомогне, и да неку парицу беди и сиротињи а то је 90 одсто популације Србије, одлучила је да пресавије руку председнику српске Владе, јер се дрзнуо да брани уставни поредак земље!

И то где?

На Косову и Метохији!

Као да није реч о делу српске територије и као да му није посао то да ради и објашњава!?

И то коме?

И нама, али и цивилизованој Европи која се толико дичи правном традицијом, демократском културом и нама тако често држи врло оштро лекције: час нас изолује, наметне нам сукобе, извезе нам револуције, намести нам изборе, мало нас бомбардује и коначно, најчешће удара по ушима.

Да ли ће Дачић у Бриселу, али и у данима који следе а у којима ће очито бити интензивних прича око Косова, јасно поновити оно што је јасно рекао у Савету безбедности и, притом, ставити до знања да ће то и да уради – остаје да се види.

Међутим, можда је право питање: шта спречава „власне“ да преокрену историјски след догађаја, промене стратешке партнере у рђавом послу и прихвате се, признајемо, тешког и крвавог посла уређења лепе нам Србије, уз помоћ оних који нас нису бомбардовали и који нису признали независност Косова и Метохије, који нам гасе пожаре по Србији и пуне буџет (да ли преко плаћања ПДВ јер су у нафтном послу или, кроз директну финансијску помоћ)?

Уколико им је на памети интерес народа, онда баш ништа не може да представља препреку.

 

Немачка канцеларка Ангела Меркел наводно припрема трочлани тим који би ускоро требало да допутује у Београд и изнесе новим српским властима предлог по којем би Србија дефинитивно морала да одустане од севера покрајине, док би заузврат добила одређене модификације већ модификованог Ахтисаријевог плана. Дакле, окрени-обрни, ситуација је иста. Ако нису могли у УН да наметну своју вољу, пробаће то „политичким средствима“ у „директном контакту“.

 

Уколико су им на памети интереси неких других народа, онда је разумљиво што им Србија није у срцу. Како год било (а показаће се да ће бити како мора(!) због тога што сваки корак оставља некакав траг) оно што је остало најнејасније јесте: зашто уз Дачића, који је овај пут изрекао оно у шта би све требало да верујемо и ка чему да идемо, нису стали сви, као један, министри нове српске Владе?

Или, ми то слутимо да постоје две или три паралелне владе...

Одговор на ово, и претходна (признајемо, више реторичка питања) појавиће се тамо где се сваки пут у нашој, не тако краткој историји преламала судбина – на питању Косова и Метохије. То је управо она чистина где се сваки блатњави отисак добро утисне.

Тако ће бити и овај пут.

Па, ко преживи....

Септембар ће бити не само месец проглашења краја надгледане независности такозваног Косова, већ и месец путовања највиших српских званичника у Брисел поводом наставка фамозних преговора Београда и Приштине.

Све почиње одласком Ивице Дачића 4. септембра. Да ли ће на крају целе баладе епилог бити руковање Дачића и Тачија, или Николића и Јахјаге и где ће нас све то одвести, остаје да видимо...

Прва изјава новог амбасадора САД у Приштини: Србија треба да прихвати независно Косово

ПРИШТИНА, 24. августа 2012. (Бета) - Нова амбасадорка Сједињених Америчких Држава на Косову Трејси Џејкобсон изјавила је данас да Србија треба да прихвати реалност независног Косова и изразила задовољство што су Косово и Србија спремни да се озбиљно ангажују у дијалогу.

Америчка амбасадорка је за Радио телелвизију Косова рекла да дијалог "две земље", ако се у њега улази са добрим намерама, може да донесе нормализацију односа што је значајно за регионалну стабилност, јачање напретка који је до сада постигнут и значајан је за постављање основа за економски развој и пут ка ЕУ.

Рекла је да је такође значајно да се остваре споразуми који су раније постигнути у Бриселу.

Говорећи о северу Косова где су Срби већина и где не функционишу институције Косова, она је рекла да "право решење треба да обухвати и предлог Мартија Ахтисарија о решењу статуса Косова, који гарантује права Срба на Косову, укључујући и право на места у Скупштини, право образовања на матерњем језику према плановима и програмима Србије, право да учествују у избору полиције".

Дакле, став САД је јасан. У Њујорку, након говора Ивице Дачића, чинило се да је и наш – српски став јасан. Да ли је то заиста тако, видећемо у наредним месецима.

Реакције Албанаца на иступ Ивице Дачића: Црногорски краљ Никола им крив за садашњу политику Србије?!

Косовски аналитичари истичу "да се Србија нимало није променила још од времена краља Николе већ се, по мишљењу аналитичара, сама прогласила за заклете непријатеље Албанаца и државе Косово". Не објашњавају, међутим, зашто као поређење користе црногорског, а не неког српског краља?!

Приштинску опозицију разгневио наступ српског премијера Ивице Дачића пред Саветом безбедности Уједињених нација. Србија се нимало није променила још од времена краља Николе већ се, како тврде, "сама прогласила за заклете непријатеље Албанаца".

 

Дачић је у свом наступу у Њујорку ставио до знања да ће Србија бранити свој уставни поредак. И, гле чуда! Као опарени брже-боље службеници централа Брисела и Вашингтона подигли су узбуну: само три дана после седнице Савета безбедности, тачније 24. августа, новоименовани амбасадор САД на Косову, Трејси Џејкобсон, рекла је да Србија треба да прихвати реалност независног Косова и Метохије.

 

Званичници опозиционих партија косовских Албанаца сматрају да Србија још од времена краљевства није променила своју политику према Косову и да је премијер Ивица Дачић обраћањем у Савету безбедности Уједињених нација о историјском договору Срба и Албанаца "запечатио неулажење у дијалог", преноси лист Зери.

"Изјава Ивице Дачића да Србија и Косово треба да поведу историјске преговоре о статусу Косова сматра се основним разлогом за супротстављање новим политичким преговорима са Србијом. Дачић је пред Саветом безбедности показао да Србија жели преговоре о статусу, а не о другим питањима", оцењују представници опозиције и аналитичари у Приштини.

Косовски аналитичари истичу "да се Србија нимало није променила још од времена краља Николе већ се, по мишљењу аналитичара, сама прогласила за заклете непријатеље Албанаца и државе Косово". Не објашњавају, међутим, зашто као поређење користе црногорског, а не неког српског краља?!

Генерални секретар Демократског савеза Косова Исмет Бећири каже да не жели да коментарише Дачићеве изјаве, јер од њега "не очекује ништа повољно и добро".

"То је исти онај Дачић који следи Милошевићеву политику и који је остао у његовом времену. Ово би питање требало поставити Хашиму Тачију, јер он инсистира на преговорима са Србијом", рекао је Бећири.

У сваком случају, рекао је, за ДСК и за Косово је јасно да је суверенитет, интегритет и независност Косова закључено питање.

"Због тога смо и рекли да не видимо никакву хитност нити разлог за тај политички дијалог. О чему политички преговори? Таква логика не води нигде. То је логика даљег заоштравања односа а зашто не и ратнохушкачка логика која апсолутно не води напред. Ово је вековима заостала логика", рекао је Бећири.

Реџеп Сељими из Покрета "Самоопредељење" рекао је да је Дачић манифестовао интерес Србије да настави преговоре са Србијом.

"Ми знамо да Србија још увек има у свом Уставу Косово као део ње и логика Србије према Косову је увек иста, од Милошевића, Тадића, Дачића и других", рекао је Сељими.

Аналитичар Халил Матоши каже да се Србија претварала да се на Косову ништа није догодило, али је Косово прогласило независност, и то је потврдио Међународни суд правде, тако да нема разлога да се са било ким разговара о политичком статусу Косова.

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]