уторак, 07. фебруар 2023.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Косовски ултиматум и „судетско питање“ – једна историјска паралела
Косово и Метохија

Косовски ултиматум и „судетско питање“ – једна историјска паралела

PDF Штампа Ел. пошта
Бојан Драшковић   
среда, 25. јануар 2023.

 Иако је историјска наука неблагонаклона према аналогијама у прошлости, оне су са становишта политичког искуства изузетно значајне, јер повлаче јасне паралеле и извесне закономерности у политичком развоју одређених држава и народа, нарочито у погледу кобних последица које се могу десити поводом лоше процењених одлука или покушаја да се одређени политички, геополитички или стратешки проблем прикаже као нешто што се никада раније није дешавало и што нема никаквог преседана у прошлости, како данашњи Запад, покушава да прикаже косовски проблем. 

Косовски проблем, као део Источног потпитања, како га је дефинисао 1913. године др Владан Ђорђевић, у великој мери се може упоредити с питањем Судета 1938. године, са сличним или готово истоветним последицама по балканску и светску политику. То је питање промене граница суверених држава, а она се у историји, колико је до сад познато никада нису могла решити мирним путем.

 

Косовски проблем, као део Источног потпитања, како га је дефинисао 1913. године др Владан Ђорђевић, у великој мери се може упоредити с питањем Судета 1938. године, са сличним или готово истоветним последицама по балканску и светску политику. То је питање промене граница суверених држава, а она се у историји, колико је до сад познато никада нису могла решити мирним путем

Као што је питање Судета решено на колонијалан начин, одлуком империјалих сила, које су Минхенским споразумом, максимално изашле Хитлеру у сусрет, о чему су известиле преставнике тадашње Чехословачке, исто тако и данашњи немачко-француски споразум о Косову не представља ништа друго него покушај да се у Давосу, једнострано, договори један нови косовски Минхен, о чему је ултимативно извештен председник Србије Александар Вучић, који нимало оригинално, слично Едуарду Бенешу пре осамдесет и пет година, нуди оставку на све функције покушавајући да један кобан документ по еворпски и светски мир и безбедност протури кроз српске државне и политичке институције. На тај начин се, ни један ни други, не могу својим пилатовским прањем руку, аболирати за последице које ће касније уследити. Јер, да су се Чеси супротставили Минхену, како је касније лицемерно писао Винстон Черчил, питање је да ли би дошло до Другог светског рата, са свим добро знаним последицама, чиме је индиректно своје партијске колеге Чембрлена и Халифакса, оптужио за рат, правдајући их незнањем и слабошћу. Исто тако и данас, у времену никад ближем глобалном сукобу и светској катаклизми не треба сметнутни с ума шта би пристајање на један овакав споразум значио у светским размерама. Косово не би постало преседан, како се тврди, него правило ког би се придржавале готово све земље данашњег света, чиме не би дошло до смиривања ситуације на Балкану, него до њене даље ескалације, у мноштво локалних ратова у који би се укључио НАТО пакт и друге светске силе. Сасвим је извесно да би после Косова на ред дошла Северна Македонија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Хрватска, као и Грчка, Бугарска, Румунија, Молдавија... 

Минхенски договор био је само увод у немачку анексију Судета и мирну окупацију Чехословачке у марту 1939. године. Ревизија чехословачких граница, на крају је довела до окупације и уништења чехословачке државе, чиме су се створили услови за отпочињање Другог светског рата 

Зато више него икада раније није згорег да се објасни косовско-судетска паралела, као и паралела између некадашњег Минхена и данашњег Давоса. 

Наиме, приликом Версајског мировног споразума, насталог на праву народа на самоопредељење, први пут прокламованог од стране Лењина, а потом и од стране Вудроа Вилсона и његових 14 тачака, територијалних интегритет европских империјалних сила и старих монархија доведен је у питање. На рушевинама Аустроугарске и царске Русије настале су нове национален државе: Чехословачка, Југославија, Мађарска, Аустрија, Летонија, Естонија, Пољска, Литванија, Финска. Дакле, принцип права народа на самопоредељење, у суштини је подразумевао права нација на самосталну државу. Ревизионистичке државе, попут: Аустрије, Мађарске, Бугарске, Немачке и Турске, незадовољне новим границама тражиле су њихову ревизију захтевајући припајање територије на којима се живе припадници њиховог народа. Тако је на подручју Чехословачке живело више од три милиона Немаца и то већином на подручју Судета. Доласком Хитлера на власт, нацистичка партија Конрада Хенлајна, тражила је најпре аутономију а потом и припајање матичној немачкој држави, што им је омогућено Минхенским договором 30. септембра 1938. године. Минхенски договор био је само увод у немачку анексију Судета и мирну окупацију Чехословачке у марту 1939. године. Ревизија чехословачких граница, на крају је довела до окупације и уништења чехословачке државе, чиме су се створили услови за отпочињање Другог светског рата који ће формално отпочети 1. септембра 1939. године, нападом Немачке на Пољску. 

У косовском случају, дешава се готово аналогна ситуација, с последицама сличним, ако не и горим по државу Србију, него што је то случај са Чесима. 

 Том приликом ишло се и у преговоре с Енвером Хоџом о евентуалном уласку Албаније у југословенску државу чиме би се нова федерална јединица проширила за пордучје Косова и Метохије. Још у то време, подручје Косова и Метохије, слично Судетима, планирано је да се отме од Србије и српског народа и припоји Албанији, чиме би се значајно нарушила политичка и безбедоносна равнотежа на Балкану

Да се подестимо, Косово и Метохија, први пут се издвајају као адмнистративна и аутономна област у време Титове Југославије, као део Републике Србије. Албанци немају статус народа, али имају статус народности. Титов режим иако је угушио балистичку побуну 1945. године, наставио је са антисрпском политиком на овом подручју забрањујући протераним Србима повратак на своја огњишта и плански насељавајући албанско становништво (из Албаније). Том приликом ишло се и у преговоре с Енвером Хоџом о евентуалном уласку Албаније у југословенску државу чиме би се нова федерална јединица проширила за пордучје Косова и Метохије. Још у то време, подручје Косова и Метохије, слично Судетима, планирано је да се отме од Србије и српског народа и припоји Албанији, чиме би се значајно нарушила политичка и безбедоносна равнотежа на Балкану. Албански елемент, млад и племенски уређен, погодан за све видове организованог криминала и нарко-трафикинга, од кога се финансирају безбедоносне структуре, поткупљују политичари и утицајни медији, у Титовој Југославији био је у статусу „неразвијних“ чиме је буквално финансиран из тзв. фондова за неразвијена подручја. Албански паразитизам, српско финансирање албанске демографске експанзије, низ побуна (1968, 1971, 1981...), консенсуално одлучивање уведено Уставом 1974, у коме учествију и две квазифедералне јединице (формално српске аутономне покрајине), ... знатно су допринели распаду Југославије у крвавом и тешком грађанском рату 1991–1995, који је у крајњој линији био само наставак свих оних међуетничких сукоба започетих педесет (и више) година раније.

Слободан Милошевић, покушао је реинтеграцију Косова у систем Србије, није довољно добро разумео да се на овом подручју одвијала национална албанска револуција, која је имала две фазе, мирну – гандијевску, стварањем паралених друштвених институција, и агресивну – ратну – тачијевско-харадинајску, где Србију 1999. године, напада 19 чланица НАТО- пакта, у намери да јој отме део државне територије.

Али то није био примарни циљ, него да се преко Косова, нове квази-државне творевине, изврши трајна окупација читавог српског животног простора, с последицом трајног девастирања и уништења српске државе, нације и културе. Због чега су су челници окупационих власти уложили огромна средства како би исфинансирали поједине политичке, образовне, научне и културне структуре (укључујући ту и САНУ) унутар српског националног бића

Али то није био примарни циљ, него да се преко Косова, нове квази-државне творевине, изврши трајна окупација читавог српског животног простора, с последицом трајног девастирања и уништења српске државе, нације и културе. Због чега су су челници окупационих власти уложили огромна средства како би исфинансирали поједине политичке, образовне, научне и културне структуре (укључујући ту и САНУ) унутар српског националног бића, у циљу, не само отимања Косова и Метохије, него и отворене самоокупације, самодеструкције и самоуништења српске националне, државне и културне идеје. У том смислу, прва на реду је била српска војска и полиција, српска војна индустрија, српски привредни потенцијали, српско образовање од обданишта до универзитета .

Војска је смањена толико да ми данас не располажемо ни с 5.000 обучених војника, полиција корумпирана интригама и наглим развојем организованог криминала, српски привредни потенцијали до те мере уништени партијским запошљавањем да данас Србија не располаже квалификованом радном снагом; српски ВКВ радници (и занатлије) изграђују привреде Немачке, Аустрије, САД, Канаде и Аустралије док је образовање крајње девастирано агресијом сорошевско-њуејџовске антихришћанске идеологије тобожње родне равноправснти и сличних перверзија, док су националне институције попут Српске православне цркве готово непрестано су на удару истих глобалистичких антисрпских снага. Неке се одупиру (СПЦ), неке су се потпуно предале (универзитети, неки самостални институти, Петница), а неки су у завршној фази сорошизације (САНУ).

 

У том смислу важно је нагласити да је Косово данас као и Судети јуче, покушај да се једна национална мањина; у случају Судета – Немци, а у случају Косова – Албанци, отцепи од матичне државе и припоји другој држави. То се у пракси назива отимање, освајање и не може, све и да су нам најбоље намере, да прође без рата

У том смислу важно је нагласити да је Косово данас као и Судети јуче, покушај да се једна национална мањина; у случају Судета – Немци, а у случају Косова – Албанци, отцепи од матичне државе и припоји другој држави. То се у пракси назива отимање, освајање и не може, све и да су нам најбоље намере, да прође без рата. Јер, ако допустимо да Косово буде освојено од стране Албаније уз подршку САД, Немачке, Француске и Велике Британије – гарантних сила, истих оних које су нас бомбардовале, онда нам ништа не гарантује, да део наше територије неће сутра у некој новој ревизији граница припасти Мађарској, Хрватској, Румунији или Бугарској, исто тако као што територија било које друге државе сасвим лако може припасти некој другој држави, чиме се отвара простор за мноштво локалних сукоба који би се завршили некакавим империјалним миром и формирањем новог, „најновијег“ светског поретка. 

Зато је данас више него икада раније у српској историји важно одбити Давоски ултиматум, и не пристати на нови Минхен, јер би пристајањем на државно и национално самоубиство, Србија изгубила свој међународни суверенитет и отворила Пандорину кутију Трећег светског рата, који би трајно с историјске позорнице уклонио и Србију и српски народ

Али док се то не деси, и ако се деси, право је питање да ли ћемо се ми уопште налазити на овом подручју, који свакога дана све више губи статус државности и претвара се у политички провизоријум, јер наша држава једноставно није у стању да реши бројне проблеме, због чега ће нам тзв. западни ментори, а суштински окупатори решавати – наравно, сходно њиховом интересу и политичкој рачуници. И тада ћемо попут наших суседа у Босни и Херцеговини, и ми добити негог међународног гувернера; великог везира, високог представника, стране трупе и газде којима ћемо да служимо, јер смо својим незнањем, нерадом и неспособношћу зарад, шаке долара (Ана Брнабић: «шопинг у Бечу») успели да жртвујемо свој државни и национални суверенитет. 

А они који су издајом довели до губитка суверенитета брзо би били пуштени низ воду, јер глобалној дубокој држави (колективном западу и крупним мултинационалним корпорацијама) неће више бити бити потребни. Биће расписан тендер за нову сорту издајника – «гониче робова». Јер, као што нас историја учи свака окупација је финансирана природним, радним и свим другим ресурсима десуверенизоване (окупиране) територије. 

Зато је данас више него икада раније у српској историји важно одбити Давоски ултиматум, и не пристати на нови Минхен, јер би пристајањем на државно и национално самоубиство, Србија изгубила свој међународни суверенитет и отворила Пандорину кутију Трећег светског рата, који би трајно с историјске позорнице уклонио и Србију и српски народ. 

 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер