Početna strana > Rubrike > Komentar dana > Zašto je Grajfov izveštaj o Srebrenici važan - i zašto se nikome neće dopasti
Komentar dana

Zašto je Grajfov izveštaj o Srebrenici važan - i zašto se nikome neće dopasti

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
subota, 24. jul 2021.

Pročitao sam na preskok Grajfov izveštaj o Srebrenici, fokusirajući se na elemente i događaje koje najlošije poznajem. I reći ću vam nešto što mi ni samom nije bilo prijatno da priznam: kada se po strani ostavi propagandna kvalifikacija o „genocidu" i razdvoje poginuli u borbama od streljanih zarobljenika, kvalitativno se opis zločina ne razlikuje mnogo u odnosu na zvanični narativ o Srebrenici.

Hoću da kažem da, kada se iz priče o Srebrenici eliminišu političke manipulacije i antisrpska propaganda, zločin koji ostaje pred nama je i dalje takav da se sasvim doslovno ledi krv u žilama. Nažalost, sam zločin malo koga zanima – Bošnjacima je već duže vreme bitno jedino da Srebrenica „jeste genocid“, a Srbima da „nije genocid“.

A kada bi se ovaj izveštaj, koji je nedvosmisleno blagonaklon prema srpskoj strani u konfliktu i srpskim žrtvama iskoristio da se snimi film o povlačenju ARBiH iz Srebrenice, to bi bilo strašnije za gledanje od bilo čega što je dosada prikazano u nedvosmisleno antisrpskim filmovima, uključujući i famoznu „Aidu“. I vrlo verovatno bi bilo takođe proglašeno za antisrpski film.

Da, izveštaj potvrđuje ono što su svi znali (uključujući i Bošnjake) – da je više od pola ubijenih i nestalih sa famoznog spiska od preko 7000 (i sahranjenih u Potočarima) ubijeno u borbama tokom povlačenja

Očajnički proboj, nemilosrdna artiljerijska vatra, međusobni sukobi, beznađe, samoubistva u strahu od Srba koji samo što nisu stigli, zatim zarobljavanje, trpanje u autobuse, sabiranje po logorima i streljanja, streljanja, streljanja... Normalan čovek to ne može da razume, a kamoli opravda. Da se na filmu prikaže sve tačno kakvo je bilo, i kako ga ovaj izveštaj opisuje, to bi bilo apsolutno mučno za gledanje.

Da, izveštaj potvrđuje ono što su svi znali (uključujući i Bošnjake) – da je više od pola ubijenih i nestalih sa famoznog spiska od preko 7000 (i sahranjenih u Potočarima) ubijeno u borbama tokom povlačenja. Da su spiskovi lažirani, da su na njih dodavani ljudi poginuli na drugim mestima, i u drugo vreme. I živi ljudi.Ali normalan ljudski mozak ne može da napravi kvalitativnu razliku između višednevnog sistematskog ubijanja 7 hiljada, i 2-3 hiljade nenaoružanih ljudi. To je isti proces, ista logistika, ista vrsta zločina, isti broj saučesnika. Pet-šest streljanih, i mozak već prestaje da broji.

A osnovni problem u celoj ovoj priči je ono što sam već rekao više puta, a to je što Rat u Bosni jednostavno nije završen. Prestalo je da se puca, i to je otprilike to. Mir je uveden na mišiće, zasnovan na trulom kompromisu koji niko intimno ne prihvata, a nakon prekida ratnih dejstava nije bilo nikakvog pokušaja da se ljudima zadovoljibilo kakav osećaj pravde. Umesto pravde, imali smo međunarodnu podršku političkom revanšizmu jedne strane, čime je konflikt perpetuiran, a BiH (bar privremeno) učinjena „lakšom za rukovanje“ za strane kolonijalne upravitelje. S tim što više čak ni to ne funkcioniše.

Osnovni problem u celoj ovoj priči je ono što sam već rekao više puta, a to je što Rat u Bosni jednostavno nije završen. Prestalo je da se puca, i to je otprilike to

U uslovima nezavršenog rata, ne možete očekivati da Bošnjaci imaju imalo empatije prema srpskim žrtvama, niti da Srbi imaju empatije prema muslimanskim žrtvama. Sve je statistika, sve je brojanje glava, i sve je makijavelistička manipulacija brojkama da se ocrni neprijatelj. Celi njegov narod. Bez izuzetaka.

Zato je odnos i Srba, a pogotovo Bošnjaka, prema Srebrenici neljudski i ciničan. Žrtvu niko ne gleda kao žrtvu, već kao oružje, kao kamen koji se baca na protivničku stranu. Bošnjacima koji dovode u Potočare Mila Đukanovića, aktivnog učesnika ratova '91-95., nije stalo do žrtava. Njih zanima samo dnevnopolitička packa koju mogu da lupe „srpskom neprijatelju“. Nečija individualna odgovornost za zločine je nebitna, bitna je samo politička osuda Republike Srpske. Arkana lično bi doveli u Potočare, ako bi samo bio spreman da učestvuje u njihovom „genocidnom igrokazu“.

Sa druge strane, Srbi koji ispod nišana u Potočarima vide samo „borce ARBiH“, vide samo manipulacije, falsifikate, lažiranja, ali ne i razoružane ljude koji su se predali, pa su streljani na pravdi Boga, sami u sebi neguju okrutnost i bezosećajnost. I da se razumemo, tu govorim i o samom sebi. Taj rat i za mene još uvek traje. A dokle god rat traje, dokle god se ratni ciljevi i dalje sprovode mirnodopskom politikom (a osnovni ratni cilj Bošnjaka je ukidanje Republike Srpske), i dok međunarodna zajednica samo doliva ulje na vatru, neće biti ni empatije, ni istine, ni pomirenja. Budimo realni.

Ono što možemo i moramo da učinimo jeste da mi Srbi raščistimo neke stvari sa samima sobom, kako ne bismo u sebi negovali okrutnost, bezosećajnost, i nečovečnost. Možda Bošnjaci nemaju ništa pametnije da rade mimo inaćenja sa Srbima, ali mi od toga odavno nemamo nikakve koristi. Mi imamo krupnije i važnije probleme da rešavamo od mišljenja koje bosanski muslimani imaju o nama. I tim problemima moramo biti dorasli.

Zato definitivno treba da prestanemo sa relativizovanjem, sa zamenom teza, skretanjem pažnje, političarenjem na temu Srebrenice. Po tom pitanju nikome ništa nismo dužni, utoliko pre što smo Haškom tribunalu – takvom kakav je – isporučili sve osumnjičene i dokumente koje su tražili.Ono što mi treba da uradimo, isključivo zarad sopstvene savesti i duhovnog mira, jeste da prestanemo sa inadžijskim stavom „i neka su ih pobili, zaslužili su“,što mnogi među nama govore u sebi. Počinjeni zločin opravdati nećemo, ali hoćemo ukaljati sebe, svoje čojstvo, i svoju čast u ovom trenutku.

Zato je Grajfov izveštaj važan. Nakon četvrt veka imamo relevantan prikaz događaja za koji nikako ne možemo da kažemo da je „antisrpski“ niti „srbofoban“, koji razume širi kontekst, i ne zanemaruje srpske žrtve.I taj izveštaj za nas treba da bude povod za razmišljanje i preispitivanje, a ne kamen koji ćemo baciti prema Sarajevu. To znači da izveštaj ne treba da bude povod za ritualno umanjivanje brojki i relativizovanje zločina, već poziv da se sa zločinom u celini istinski suočimo. Ne da bismo skupljali poene kod NVO, ne da bismo se dodvorili Briselu i Vašingtonu (ili Ankari), nego da ne bismo nikada više kao narod bili dovedeni u situaciju da nam neko na takav način kalja obraz i čast.

Lično ne verujem u pomirenje u BiH, niti u budućnost zemlje koja će postojati dok strancima ne dosadi da finansiraju njen opstanak, i ni minut duže.Da, svaka nova generacija ima priliku za pomirenje i izgradnju mostova. Ali rat u BiH nije gotov,a nove generacije (pogotovo Bošnjaka!) stasavaju nasleđujući traume i pizme svojih roditelja, odrastaju zadojenebeskompromisnom mržnjom prema „neprijatelju“.

U tom smislu Grajfov izveštaj neće biti nikakav povod za dijalog sa Sarajevom. Njega će čitati samo Srbi i prijatelji Srba, dok će ga Bošnjaci i njihovi pokrovitelji odbacivati kao laž, klevetu, i srpsku propagandu. I neka ih. Jednostavno ne vredi trošiti reči na ubeđivanje ostrašćenih ljudi koji nikada neće biti spremni za bilo kakav razgovor.

Još jednom, treba biti realan: nema tog priznanja zločina i pokajanja koje će naterati Bošnjake da prestanu da potkopavaju Republiku Srpsku i da traže njeno ukidanje

Sve što možemo da uradimo jeste da – sebe radi, i svoje dece radi – sebe i svoju kulturu polako izvlačimo iz tog ciklusa krvi i osvete, i da prestanemo da negujemo bezosećajnost, apatiju i nečovečnost u odnosu prema narodima koji nam nisu prijatelji, ali koji će uvek ostati da žive pored nas, i upućeni na nas. Ne priliči nam, a nije ni u našem duhu.

Još jednom, treba biti realan: nema tog priznanja zločina i pokajanja koje će naterati Bošnjake da prestanu da potkopavaju Republiku Srpsku i da traže njeno ukidanje. I nema tog suočavanja sa zločinom u Srebrenici koje će Srbe naterati da prestanu da je brane. Srpsku smo već odbranili i tek ćemo je braniti. Ali to ne znači da ne treba da borimo i za nešto drugo, ništa manje važno– da budemo bolji ljudi, i bolji narod.

A za tako nešto je neophodno da se uvek gleda istini u oči. Celoj istini. Imamo je u Grajfovom izveštaju, treba ga čitati.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner