Коментар дана

Украјина – ход по ивици жилета

Штампа
Младен Ђорђевић   
субота, 25. јануар 2014.

Украјина је попут Србије земља чија је трагична историја умногоме изазвана њеним геополитичким положајем. На размеђу католичанства и православља њени унутрашњи сукоби су у 20. веку прерастали у крваве грађанске ратове, а захваљујући поновном буђењу „Евромајдана“ и жестоким демонстрацијама који су избиле у централној кијевској улици Грушевско, Украјина се поново нашла на ивици озбиљног унутрашњег сукоба, који може однети многих људских живота и довести до распада јединствене државе.

Кијевски „Евромајдан“ нагло је оживео као реакција на строге законе који је украјински парламент усвојио да би ставио тачку на вишемесечне протесте. Потез увођења ригорозних прописа се међутим показао као тактички катастрофалан, и дао ветар у леђа опозицији. Уместо смиривања, ситуација се радикализовала до те мере да је власт у Кијеву почела да губи контролу над центром Кијева, где су опозиционари заузели зграду Министарства пољопривреде и над великим бројем градова. Изненађено жестином одговора, руководство Украјине је пристало на разговоре са лидерима опозиције, који су и сами увидели да су отворили Пандорину кутију, чија зла више не могу да контролишу. Опозицији је предложено да престане са немирима, уз обећање да неће бити никаквог правног гоњења, и да ће већ ухапшени бити пуштени или да ће им казне бити умањене, али уместо примирја, у шест региона западне Украјине демонстранти окупирали зграде локалних власти, чиме се отворила могућност да председник Јанукович изгуби контролу над знатним делом земље.

Јанукович се показује као нестабилан и неодлучан, а руке су му додатно везане подршком западних сила које сасвим отворено подржавају протесте, без обзира на то што они руше државни поредак земље и што у њима све више преовлађују крајњи националистички елементи. Протестанти сада имају велику могућност да га сруше с власти и истичу да неће престати све док он не одступи. У међувремену, Украјина се поново поделила, док лидери опозиције показују да своје следбенике не могу да потпуно контролишу.

|

Ипак, оставка Јануковича засад није у изгледу, а као могући епилог се помињу превремени избори, чије расписивање не би било засновано на већинској вољи, али би могло да донекле умири ситуацију. Избори, међутим, не иду на руку Јануковичу, јер они могу донети знатно снажење опозиције, а посебно националиста, а председник би добио парламент са којим не би могао опстане на својој функцији.

Могуће је и увођење ванредног стања, на шта је већ позвао регионални парламент Крима, али би то такође могло да доведе до још јачег сукоба. Чини се да ниједно решење не нуди задовољавајући одговор, а опозициони лидер Виталиј Кличко, који је постао свестан да је грађански рат реална могућност, захтевао је и учешће међународних представника, што је поменуо и председник Европског парламента Мартин Шулц, који је предложио одржавање међународне конференције о Украјини уколико се ситуација ускоро не побољша.

Засад се не види на који начин ће даље реаговати Јанукович, али је извесно да је његова позиција све слабија, не само због отпора западног дела земље, већ и због тога што он заправо не ужива у потпуности поверење и проруског дела земље. Своју одлуку о уласку у ЕУ је променио тек када је схватио да су захтеви ЕУ били економски катастрофални не само за земљу већ и за целу политичко-економску елиту окупљену око њега, која међу многим Украјинцима, суоченим са врло лошом економском ситуацијом, изазива велики гнев.

Русија такође (бар засад) не показује намере да се директно меша, и Кијеву је из Москве стигла јасна и недвосмилена порука да се Кремљ неће уплитати у унутрашња питања Украјине. Али шта год да се деси – ако Јанукович сакупи храбрости и растури Евромајдан, или ако Мајдан отера њега – то неће решити фундаменталне проблеме с којима се земља суочава. У случају победе, Јанукович ће обновити мир у Кијеву, али питање је да ли је у стању да поново успостави централну власт над регионима на западу и опрости им побуну, док ће Лавов и остали западни градови остати бандеровски као што су били. У случају насилне победе тријумвирата Кличко – Тјагнибок – Јацењук, створиће се иста слика, али на истоку и југу, и тешко је веровати да би они могли да потчине Харков и Крим.

Последњи догађаји сведоче да је осетљива равнотежа присутна све доскора пропала, а чак и ако се централна власт консолидује, дуализам украјинске државе ће остати у непромењеном облику – до неке нове кризе. Евромајдан је учинио да везе које спајају подељену државу још више ослабе, а остаје нада да ће у украјинском друштву бити довољно разума да се спречи грађански рат, који би имао несагледиве последице. Последње вести, међутим, говоре супротно – у Кијеву су сукоби поново настављени и један полицајац је убијен, а Станислав Рогозин, начелник Главне управе украјинског МУП-а, саопштио је да демонстранти у Дому синдиката држе „знатну количину ватреног оружја”. О драматици ситуације сведочи и упозорење утицајног украјинског посланика Олега Царјова, који је сопштио да се део украјинских најамника враћа у земљу из Сирије. У таквој ситуацији, ако се протести и даље радикализују, кључна ће бити улога војске. Ако се она подели по политичким и конфесионалним шавовима, трагедија ће бити неизбежна.

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]