Početna strana > Rubrike > Komentar dana > Skupština mora da radi - predsednički izbori ne mogu biti izgovor za blokadu
Komentar dana

Skupština mora da radi - predsednički izbori ne mogu biti izgovor za blokadu

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Orlović   
utorak, 14. mart 2017.

Na zadatku očuvanja kakve-takve moći i ugleda Narodne skupštine nekako ostade još samo Ustav. Dodelio joj je ustavotvornu i zakonodavnu vlast. Uz to, propisao joj je nadležnosti i odredio kada redovno zaseda, ne prepustivši da ta pitanja zavise od zakona i volje vlade. Ali, stvarnost izgleda drugačije.

Parlamentu danas ni u ustavnoj teoriji nije bolje. Čitamo o njegovoj političkoj nemoći, prevaziđenoj formi rada sa dugim i beskorisnim procedurama, nekompetentnom, preobimnom i sukobljenom („brbljivom“) članstvu. Navodi se da parlament tek podseća na negdašnju slavnu prošlost (ako je takve ikada i bilo) uz suštinski nedostatak – poslušnost vladi umesto da je kontroliše. Ipak, ostaje nepobitno da kao predstavničko telo naroda, bar simbolično, parlament predstavlja naciju, da je država u malom. Za njegov opstanak dovoljno, ali za realnu vlast premalo.

U našoj Skupštini poslanici slušaju svoje stranačke šefove pa se ona, dok god vlada uživa parlamentarnu većinu, još izdaleka saglašava sa onim što stranački šefovi u vladi planiraju, stvaraju i sprovode. Iako smo naviknuti na takvu podređenost Skupštine,  ipak je taj visoki dom deo našeg identiteta i uslov političkog opstanka. To mu čuva ugled mnogo više nego objave da je doneto stotine „vladinih“ zakona u jednom sazivu ili godini (2009 – čak 265 zakona, 2016 - 88). Ali, izvršnoj vlasti, kanda, ni slepa poslušnost parlamenta nije uvek dovoljna.

Sada imamo slučaj da Skupština ne zaseda a morala bi. Ustav je tu jasan – Skupština redovno zaseda šest meseci godišnje, a može i više (vanredna zasedanja ili sednica na državni praznik, na primer). U redovnim, mirnodopskim prilikama manje ne sme. Prolećno tromesečno zasedanje otpočelo je, kako Ustav i nalaže, prvog radnog dana u martu (čl. 106). Pa prekinuto.

Ustav ne predviđa mogućnost da Skupština ne zaseda na proleće i jesen, osim ako nije u mogućnosti da se sastane zbog, recimo, elementarnih nepogoda ili agresije. Kako vidimo, takvog ustavnog razloga nema. U zakonu, a još manje u skupštinskom poslovniku, razlog ne treba ni tražiti jer, po vladavini prava, nižim aktom ne može se suspendovati ustavna odredba. Ustavom propisano redovno zasedanje ne mogu da potru „prekidi“, „pauze“, „konsultacije“ ili „mišljenja“ (prekid i pauza se koriste samo kao privremene procesne mere, čl. 101 i 112 Poslovnika NSRS). A najmanje bi zasedanje parlamenta mogli da ukoče izbori za predsednika Republike i lokalni izbori jer oni, i da ne čitamo Ustav, nemaju bilo kakve pravne veze sa tim.

Ako je suštinski razlog skupštinskog nezasedanja potreba da poslanici i skupštinski funkcioneri učestvuju u izbornoj kampanji ili da se ne zloupotrebi skupštinska katedra u izborne svrhe, onda treba reći da to pravno ne može da se brani. Jednostavno, nigde to ne piše. Takvi razlozi su trivijalni taman koliko i izgovor da je predsednik nekog parlamenta odlučio da se ne zaseda jer se većini poslanika prosto ne radi.

Dopustiti ovakvo ignorisanje sopstvenog Ustava i siromašenje narodnog predstavništva ne može biti drugo do posredno priznanje da nismo odmakli od nacije bezakonja, „tradicionalno sklone nasilju i kraljeubistvu“ (K. Klark) koja, potrebno kad je, za zakon i ne mari.

Zbog svega, Skupština mora da radi.

Autor je član Srpskog pravničkog kluba

 

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da su protekli predsednički izbori bili fer i demokratski?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner