понедељак, 17. фебруар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Осовина Београд-Берлин-Москва – шанса, спин, или још једна српско-руска заблуда?
Коментар дана

Осовина Београд-Берлин-Москва – шанса, спин, или још једна српско-руска заблуда?

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Костић   
среда, 16. јул 2014.

Недавна посета Александра Вучића Москви  донела је важне политичке поене премијеру Србије. Иако је његов срдачан пријем код Медведева и Путина за многе представљао непријатну сцену, резултатима овог сусрета бисмо сви морали да будемо задовољни, јер је још једном потврђено да сарадња две државе не зависи од актуелних власти, већ да, и поред свега, има много дубље корене.  Србија и Русија у многим областима деле исте вредности, али, како то можемо видети када мало дубље анализирамо тренутну политику Београда и Москве, вероватно и исте заблуде. 

И Београд и Москва сада гледају ка Берлину. Београд очекује да ојача „осовина Берлин–Москва“, чиме би постепено у нашем региону ослабио притисак англосаксонских фактора, те би наводно Србија лакше решавала своје проблеме.  И у Москви такође верују да је такав савез могућ, и да је могуће да ЕУ престане да буде амерички привезак, због чега и води садашњу политку према Украјини, која многима изгледа пасивно и губитнички. О томе је недавно говорио и бивши руски премијер и шеф дипломатије и обавештајне службе Јевгениј Примаков, који је објаснио да Русија није спремна на прекид односа са Западом, и да нема намеру да упути армију у Украјину (осим за случај напада на руски Крим), јер би интервенцијом довела у ћорсокак не само ситуацију у зони конфликта већ и односе са Западом и започети процес изласка Немачке испод протектората САД. Примаков недвосмислено ставља до знања и да Русији тренутно нису потребни конфликти и да су у игри глобални циљеви за које још није дошло време да се реализују, и да би слање армије би покопало и последњу наду да ће Стари Свет одустати од САД и зближити се са Русијом.

У Москви су изгледа уверени да је мултиполарни свет постао реалност, а да је хегемонија САД – ствар прошлости, а да Русија може да ојача своје позиције на међународној арени управо својим помирљивим ставом око украјинске кризе .У Кремљу су изгледа уверени и да на Западу са сваким даном јача глас оних који позивају на сарадњу са Русијом, и да са тим снагама треба јачати везе. Москви је тренутно најважнија победа на главном политичком попришту - у Европи коју Сједињене Државе сада активно теже да одвоје од Русије, а та стратегија се реализује и кроз пројекат Јужни ток. Ако тај гасовод буде изграђен, Европа и Русија бити повезане челичним везама - Северним и Јужним током, чиме ће бити завршена америчка доминација Европом.

Обзиром како се одвија сукоб у Украјини, и поред разумевања за циљеве Русије, тешко је да разумемо да Кремљ и даље инсистира на наведеној политици, и да стоички трпи ударе који Русији упућују управо оне земље са којима она настоји да одржи „партнерске“ односе. Ипак, за за разумевање узрока уздржаности Русије у погледу домена ширења њене моћи важно је историјско искуство трагедије из Првог светског рата, чијих су последица у Москви веома свесни. Подсетимо се, да је Русија  током 19. века поражена у Кримском рату, када се од дотле доминантне силе Париским миром (1856) свела на другоразредну европску државу, којој су победници одредили сужене границе и "правила игре". Унутрашњим реформама Русија се модернизовала и "сабрала снаге", што је исказала победом у рату са Турском (1877–1878) и у амбициозним политичким циљевима које је Санстефанским уговором диктирала побеђеној Порти.

Међутим Берлински конгрес европских сила (1878) јој је "украо победу" и одразио њену ограничену моћ у односу на друге велике силе. Пораз Русије у рату са Јапаном (1904–1905) још очигледније је демонстрирао војне слабости Русије, произашле из њеног привредног и технолошког заостајања и слабости њене гломазне бирократске администрације. Прва руска револуција (1905–1907) уздрмала је Царство и подрила његове и иначе недовољно стабилне економске темеље. Царска Русија је ушла у велики рат са Немачком иако је, показало се, заостајала у односу на њу на свим пољима (економском, технолошком, војном, организационом). Ово пренапрезање снага ослабило је земљу изнутра и довело до бољшевичке револуције и трајног сакаћења Русије. Ово искуство утиче на Русију и данас, тако да врло опрезно пројектује своје циљеве у светској политици и не преузима обавезе и подухвате за које није сигурна да их апсолутно контролише.

У том светлу, можемо да разумемо садашњи став Москве, не само према Европи већ и према Србији, која и даље не спада у приоритете руске политике, због чега се Русија и даље на Балкан враћа врло споро, улазећи пре свега преко енергетског сектора (што овај регион не издваја од било ког другог у Европи коме Руси продају енергенте). Такође, Русија и даље мало ради на изградња меке моћи у Србији и дугорочног утицаја на шире слојеве елите, већ и даље ради по принципу директног наступа према врховима власти, бизниса и безбедносних структура, односно са стварним доносиоцима одлука који могу да реализују руске циљеве као што је продаја НИС и изградња Јужног тока.

Дугорочно гледано, обзиром на агресиван став западних сила, оваква политика показује све више слабости и нелогичности, а посебно је врло неизвесно да ли је осовина Берлин-Москва уопште могућа и одржива. Русија ипак има довољно снаге да покуша да тај циљ оствари, али и да промени своју политику, у случају да она доживи пораз. Што се Србије тиче, политика ослонца на Берлин делује још бесмисленије, и упркос пропаганди у домаћим послушничким медијима Немачка није направила никакав заокрет у односу са Србијом , нити је одједном открила да јој је Србија велики пријатељ, већ је процена немачких званичника да садашња влада у Београду може потпуно решити питање Косова, односно пристати на све немачке услове, односно,  довршити издају земље.

Истини за вољу, док Москва тежи партнерству за ЕУ, Београд и нема јачи ослонац за неко озбиљније супротстављање Бриселу и Берлину, али то није оправдање за „лизање патоса“ и пужење пред Ангелом Меркел и осталим више и мање битним берлинским политичарима. Ипак, ако историја показује да политика једне земље може брзо доживети велике промене, то не треба да нас завара да су садашњи властодршци у Београду способни и спремни да изведу истинске промене у неким другим околностима. Ново време ће тражити нове људе.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће црногогорски „Закон о слободи вероисповести“ бити повучен?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер