Коментар дана

Медијске игре и „пут без алтернативе“

Штампа
Марко Радовановић   
уторак, 26. март 2013.

Уколико се сећате дечије игре „глувих телефона“ неће вам бити ни нарочито тешко да схватите на који начин се у Србији извештава на било коју вест или изнет став који би могао негативно да утиче на званичну евроентузијатску политику. Ипак, понекад се у тој игри наших медија (коју они играју са грађанима Србије) до те мере претера имате утисак да се налазите у скечу „Летећег циркуса Монтија Пајтона“ па да нисте сигурни да ли је могуће да се заиста дешава то што видите да се дешава. Јер, та игра служи за забаву деце, док би извештавање са озбиљних политичких скупова требало да буде озбиљна ствар - за одрасле

Последњих дана имао сам прилику да чујем два Руса како говоре о српско-руским односима данас, који су притом веома добро упућени у геополитичке прилике.

Први је био Олег Дзиза, бивши саветник руске амбасаде у Београду, који је на трибини Српског либералног савета изговорио многе занимљиве ствари о којима се у српским медијима иначе ћути. Суштина коју је он желео да пренесе је, да је након реизбора Владимира Путина за председника Русије, та земља добила простор да води доста другачију спољну политику него што је до тог тренутка био случај јер је једноставно дошло до потпуног учвршћивања власти коју он представља (то би донекле и објаснило зашто су се ове Путинове изборне победе толико плашили у одређеним центрима, као и и зашто је била подигнута онолика бука након тога у западним медијима).

Дзиза је међутим, споменуо да би Србија, уколико би се окренула Русији, од стране Русије била посматрана као нешто драгоцено (мада није искористио ту реч), јер би била једина држава на Балкану ван НАТО, што је сасвим довољан разлог да јој се посвети велика пажња. Нажалост, ова трибина је, као што је обично случај, протекла у потпуном медијском муку (односно, ту су српски медијски „телефони“ били скоро потпуно глуви), са изузетком РТС-а, чија је екипа направила кратак извештај пре почетка говора, док сте о самом садржају изреченог могли да сазнате само на интернет страници НСПМ-а.

Међутим, наизглед супротан случај који се синоћ десио са државним саветником Руске Федерације Модестом Колеровом показао се као потенцијално много гори у овој „игри глувих телефона“. За разлику од трибине Српског либералног савета, овај догађај је, природно, ипак добио већу медијску пажњу. Тако се десило да сам, отприлике у исто време као и колеге са Танјуга, писао извештај о томе, па сам могао да упоредим своје и њихове изводе. Онај део који ме је највише изненадио је реченица коју је Колеров заиста изговорио, али која је била потпуно истргнута из контекста у којем је сам Колеров одговарао на питање о „безалтернативности српског пута“ ка ЕУ.

Наиме, један младић (највероватније студент филозофије) је пре но што је поставио питање констатовао да се у српским медијима пласира прича да „ЕУ нема алтернативу“, па је замолио Колерова да каже шта мисли о томе. Колеров му је, истина, одговорио на начин који је Танјуг пренео – да Србија нема другу алтернативу осим ЕУ јер се налази ту где се налази. Међутим, проблем је у томе што је он након тога рекао (цитирам):

„Једино питање са којим се Србија суочава данас је, да ли би је, уколико би ушла у ЕУ, сама ЕУ ставила на пругу којом се вози Хрватска, или на пругу на којој је Румунија. И то је питање избора Србије.

Закључак је јасан, Колеров је говорио о подручју на којем се Србија налази, и да ће највероватније са свих страна бити окружена са земљама ЕУ, али да треба да одлучи о томе да ли и сама жели да буде део ЕУ, јер јој та организација највероватније спрема пут Румуније и Бугарске (а какво је стање тамо већ је писано на НСПМ-у). Наравно да је свима који су били присутни било потпуно јасно да је Колеров на ироничан начин желео да исмеје ту, већ одавно прежвакану фразу да је ЕУ Србији „једина алтернатива“.

Испада да неко не жели да Србија чује шта неки упућени Руси говоре, али и кад мора нешто да се чује од њих, не треба да буде нарочито верно пренесено. Да ли неко народ ове земље сматра за децу, па се према њему тако и опходи (јер игра горепоменуту игру), или пак, ситуацију схвата сувише озбиљно, па не допушта да се чују неки „дисонантни тонови“ за владајућу политичку „мелодију“, тешко је рећи.

Свестан сам тога да ће многи који буду прочитали Танјугове изводе одмахнути руком и рећи „знао сам, увек су нас продавали за шаку долара“ или „па, то је реално“ (безалтернативни ЕУ пут) и слично. Такође сам свестан и да ће много већи број људи чути или прочитати Танјугов извештај него што ће прочитати овај текст, али и поред свега неће ми бити у потпуности јасно зашто се то ради јер, сви они (уредништва и новинари) живе у истој земљи у којој живимо сви ми, па би требали да знају да би, попут деце која непрестано играју игру „глувих телефона“, после неког времена могли да изгубе контакт са стварношћу.

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]