Početna strana > Rubrike > Komentar dana > Epidemija Kovid-19 u začaranom trouglu liberalizama, totalitarizma i solidarnosti ili rađanje "globalnog Singapura"
Komentar dana

Epidemija Kovid-19 u začaranom trouglu liberalizama, totalitarizma i solidarnosti ili rađanje "globalnog Singapura"

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
ponedeljak, 20. april 2020.

Stare boljke novog sveta

Otkako postoje države i politički organizovano društvo, epidemije su, uz rat i prirodne katastrofe, predstavljale najveći izazov za funkcionisanje zajednice. Epidemija predstavlja vreme u kome svi društveni procesi dolaze pod opterećenje, vreme kada pucaju sve najslabije karike, a hronični problemi društva postaju akutni. Specifičnost našeg globalnog društva leži u tome što je u pitanju društvo informacija – okretanje svih socijalnih točkova neraskidivo je povezano sa stalnim protokom informacija, njihovom razmenom, plasmanom, i primenom. Već u tome leži prva anomalija ove epidemije, jer po prirodi stvari, javnost, pa čak i stručna javnost, zna veoma malo o prirodi nove zarazne bolesti koja nas je sve pogodila. U temelju toga stoji jednostavna činjenica: medicina i farmakologija su empirijske nauke, i za pouzdano znanje o nekoj bolesti i njenom lečenju potrebno je gomilanje iskustva, koje ne podrazumeva samo broj slučajeva zaraze, nego i niz drugih procesa za koje je neophodno vreme i strpljenje, koje globalna perceptivna svest javnosti koja živi u „večitoj sadašnjosti“ jednostavno nema.

To je osnovni razlog zašto je nova epidemija isterala na površinu sve boljke našeg društva – od vulgarne manipulacije medijima iz političkih ciljeva, preko generisanja „lažnih vesti“ samo da bi se imala ikakva vest, pa sve do galopirajućeg nepoverenja građana u zvanične institucije; kako instrumente javnog informisanja, tako i u institucije koje se neposredno bore protiv epidemije – zdravstveni sistem, vojsku, policiju itd. I baš kao što bolesnik zaražen Kovidom-19 najčešće ne umire od same zaraze, nego od drugih bolesti ili upala sa kojima onemoćali imunitet više ne može da izađe na kraj, tako i globalno društvo na naše oči ne puca po šavovima zbog same epidemije, nego zbog društvenih procesa koji predstavljaju njegove hronične boljke, a koji u uslovima preopterećenja onemogućuju njegov normalan život i funkcionisanje.

Između slobode i solidarnosti

Jedna stvar je sigurna – u globalnoj krizi koju je izazvala nova bolest, nema jednostavnih odgovora, i savršenih rešenja. Rešavanje jednog problema produbljuje drugi po principu spojenih sudova, i zemlje širom sveta nastoje da pronađu pravu meru u vaganju između zdravlja i bezbednosti građana i njihovih ekonomskih i političkih sloboda. Ono što je spasonosno rešenje za jedno društvo, za drugo društvo je antiutopija i totalitarizam. U ovoj igri spojenih sudova, najočigledniji je sukob principa (neoliberalne, tj. globalne korporativne) ekonomije i društvene solidarnosti. Krajnje primer društva sa paradigmom solidarnosti mogli smo videti u Kini – država koja predstavlja proizvodni i privredni epicentar globalne ekonomije potpuno je (dekretom i u velikoj meri totalitarno) zaustavila svoj ekonomski i društveni život kako bi spasla što veći broj života svojih građana, što je dovelo celu planetu u ekonomsku krizu. Naspram toga, liberalna društva Zapada – poput Britanije i SAD – insistirala su na tome da država nema pravo da sputava ekonomski život i ograničava individualne slobode građana, bez obzira na to koliko života „sloboda tržišta“ (uključujući tu tržište medikamenata, zaštitne opreme, i medicinskih usluga), „sloboda kretanja“, ili „sloboda izbora“ potencijalno mogu da ugroze.

Ovo nije simplicistička, crno-bela dilema: za većinu zemalja sveta pristupi SAD i Kine predstavljaju ekstremne polove koji su za njihova društva – što iz ekonomskih, što iz političkih razloga – neprihvatljivi; njihove nacionalne politike stoga predstavljaju meandriranje između strogih kineskih mera i restrikcija na jednoj, i potvrđivanja ekonomskih sloboda i građanskih prava na drugoj. Sve ovo u velikoj meri zavisi i od raspoloženja samih građana: u jednoj Rusiji je „sasvim normalno“ da predsednik države naloži da se zabrani rad svakoj apoteci koja povećava cene zaštitne opreme, dok je u SAD „sasvim normalno“ da guverneri saveznih država licitiraju jedni protiv drugih u borbi da dobiju respiratore i opremu i spasu živote u svojoj državi na uštrb života u nekoj drugoj.

Totalitarizam i kulturni darvinizam

Upravo ove razlike u poimanju „normalnog“ predstavljaju najveći udarac ideji globalnog društva povezanog jedinstvenim sistemom informisanja – ova kriza je pokazala da svako pojedinačno društvo i država ima svoje kulturološko-relativne „normalnosti“, a da se jedinstveni sistem informisanja pretvara u jedinstveni sistem globalnog širenja lažnih vesti i panike, pri čemu pojedinac prihvata „istinu“ i „laž“, ne na osnovu autoriteta (bilo stručnih, bilo političkih), već isključivo na osnovu svojih individualnih, kulturološki uslovljenih vrednosti. Neki građani se lakše solidarišu sa svojim sugrađanima za koje nema kreveta, respiratora, i medicinske zaštite – i oni su skloni da podrže autoritarne mere borbe protiv epidemije; drugi se lakše solidarišu sa sugrađanima kojima je ograničeno kretanje, koji su privedeni zbog širenja panike i sl., i oni su skloni da se zalažu za „liberalan“ pristup, koji u velikoj meri podrazumeva prepuštanje nezaštićenih slojeva građana svojoj sudbini, odnosno za – socijalni darvinizam.

Ovi izazovi solidarnosti takođe nisu jednostavni, a socijalni darvinizam poprima različite oblike. Lako je prepoznati kriptofašizam u tvrdnjama „neka umre svako ko ne vodi računa o sebi“, ili „Kovid-19 ubija one koji bi ionako umrli“ (uostalom, svi ćemo mi ionako da umremo), ali ga nije lako prepoznati u pseudoelitističkim tiradama, poput one da „Ronaldo i Mesi mesečno zarađuju milione, a lekari i naučnici hiljade“. Ta populistička perspektiva još jednom proziva „neobrazovani i neuki narod“ koji plaća da gleda prenose Ronalda kako igra fudbal, umesto – valjda – prenose naučnih konferencija i simpozijuma. Ta vulgarna priča o „Mesiju i naučniku“ zaboravlja da farmaceutska industrija za koju naučnik radi zarađuje kudikamo više od industrije zabave (štaviše, finansira je), da prosečan naučnik zarađuje više od prosečnog fudbalera, a visoki menadžer farmaceutskog giganta više od Ronalda i Mesija. Uostalom, hrana, voda, i odeća čovečanstvu predstavljaju neposredniju potrebu od lečenja, pa „španski naučnik koji zarađuje tričavih par hiljada evra“ ne postavlja pitanje koliko zarađuje Vijetnamac koji uzgaja njegov pirinač ili Bengalac koji mu šije odeću (pa čak ni Kinez koji sastavlja njegov Ajfon), niti su ovi ljudi u prilici da mu poruče da ove proizvode „napravi sam“ sledeći put kada bude gladan ili neodeven.

Rađanje „globalnog Singapura“

Kada se epidemija završi, mi ćemo i dalje živeti u globalizovanom društvu kojim dominiraju krupne korporacije, koje se ne potčinjavaju nacionalnim zakonima, i koje – kako smo videli – i najveće i najmoćnije države sveta drže kao svoje taoce. Interesi ove globalne oligarhije u globalnoj epidemiji potpuno su različiti od nacionalnih interesa. Njihovi predsednici i menadžeri nisu zabrinuti da za njih neće biti respiratora ili medicinske nege, njih brine uticaj globalne ekonomske krize na njihov profit, a njihova briga za profit u uslovima krize povlači vojsku otpuštenih radnika, novo kresanje plata, ili dodatno ograničavanje radničkih prava. I nema nikakve sumnje da će ova korporativna oligarhija sledeću epidemiju dočekati spremnija nego ovu. U takvoj konstelaciji snaga, pitanje „da li će se građani opametiti“ ne igra nikakvu ulogu – to što su „maske pale“ neće ni na koji način izmeniti strukturu globalne ekonomije. A budući da globalni Zapad kontroliše tokove informisanja i diktira globalne vrednosti preko medija i industrije zabave, male su šanse da će se osvešćeno globalno društvo okrenuti plemenitim idealima solidarnosti i socijalizma naspram pohlepe korporacija i kapitalista. Naprotiv.

Istovremeno, ono što je zajedničko i za Istok, i za Zapad, jesu totalitarne tendencije upotrebe novih tehnologija da se građani kontrolišu, nadziru, i drže u pokornosti prema političkim centrima moći. I ovde su maske pale, i sve ono što se pre epidemije radilo ispod žita, sada se radi brutalno i otvoreno. Države više ne kriju da nadziru komunikacije i kretanje građana preko mobilnih telefona i interneta, niti pokazuju ikakve znake da nameravaju da prestanu da to rade nakon što se kriza završi. I dok se u odnosu prema krupnim korporacijama (osim u slučaju Kine, Rusije i još par zemalja) uglavnom propoveda nemoć države i liberalizam, u odnosu prema građanima svi podjednako zastupaju iste totalitarne teze.

Ova slika nije ni najmanje optimistična, i ona ukazuje da ćemo u narednim godinama živeti u progresivno sve represivnijem društvu, sa sve većim nivoom kontrole nad kretanjem, komunikacijama, i čak svakodnevnim navikama građana. U uslovima očuvanja ekonomske kontrole transnacionalnog kapitala i njemu potčinjenih organizacija nad politikama nacionalnih država, teško da možemo očekivati da će neku narednu epidemiju sve države sveta dočekati sa bogatijim i razvijenijim (i univerzalno dostupnim) sistemima zdravstvene zaštite. Naprotiv, verovatno ćemo se svi u svetu morati manje-više pretvoriti u „globalni Singapur“, društvo koje će epidemije doživljavati kao elementarnu nepogodu, i gde će građani biti primorani da trajno promene svoje socijalne navike (nošenje maski, ograničenje ličnog kontakta, socijalna insulacija i sl.) kako bi narednu krizu mogli da preguraju sami, u nadi da se neće morati oslanjati na pomoć države i njene popucale i oslabljene socijalne mreže.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner