Kako se zlo sa Kosova prelilo na ostatak Srbije

Kosovo se već pet godina preliva na ostatak Srbije. Ali, nažalost, ne prelivaju nam se tamošnja visoka kultura naše hrišćanske tradicije – kako bi nas duhovno osnažila; ne preliva nam se, u dovoljnoj meri, niti verska blagodat što izvire iz stotinak kosovsko-metohijskih srednjovekovnih hramova; ne preliva nam se, onoliko koliko bi trebalo, ni zavetni duh otpora nasilju koji tako snažno demonstrira gotovo celokupna tamošnja srpska nacionalna zajednica…

Dugo su, pod Koštunicom, pa i pod Tadićem, na Severu Kosova radili srpski policajci i srpski sudovi, po srpskim zakonima i u srpskim uniformama. Dugo je Sever Kosova izgledao, manje-više, kao i ostatak Srbije. A elementi bezakonja i anarhije nastajali su, tamo, samo zbog delovanja zvanične Prištine, uz svesrdnu podršku Vašingtona i Brisela.

No, posle 2012. godine, a naročito sa Briselskim sporazumima 1. i 2. (2013. i 2015), s kojim se Srbija kao država dobrovoljno povukla sa Severa Kosova (čitaj: kapitulirala), nastupilo je vreme novog nasilja i anarhije. I, što je najgore, u tom nasilju pojedini Srbi nisu zaostajali za Albancima. Naime, grupica Srba, bliska vlastima u Beogradu, ali i u Prištini, počela je da zastrašuje i napada ne samo lokalnu opoziciju već i lokalne disidente.

Poslednji takav primer jeste požar podmetnut u prostorijama „Rusko-srpskog prijateljstva“, u severnom delu Kosovske Mitrovice, 7. februara 2017. godine. Te prostorije koristili su Marko Jakšić i drugi članovi Narodnog pokreta „Otadžbina“, kao i poslanik u Skupštini Srbije Slaviša Ristić. Od gušenja dimom četvoro dece je završilo u bolnici, a stanari iznad zapaljenih prostorija spuštali su se čaršavima niz terase. Iako udaljena tek sto metara, vatrogasnoj službi trebalo je više od pola sata da stigne na lice mesta.

Jakšić je za tu paljevinu odmah optužio lokalne sledbenike Aleksandra Vučića. „Upravo u ovim prostorijama napisani su mnogi tekstovi o izdaji Kosova i Metohije“, rekao je Jakšić, „a ovo nije jedina takva paljevina. Meni su pre dve godine zapalili auto, to je isti rukopis i ovo je samo primer kako se Vučić obračunava sa svojim protivnicama“.

Prema Jakšićevim rečima, neposredni povod za paljevinu bio je njegov kritički tekst, objavljen dan ranije. U tekstu se Aleksandar Vučić kritikuje za „nacionalnu izdaju: jer, nigde u svetu država onoj teritoriji koja vrši secesiju dragovoljno ne prenosi državne nadležnosti kao što to radi sadašnja vlast u Beogradu“.

Što se tiče Vučićevog deklarativnog „srbovanja“, Jakšić je ispričao zgodu iz marta 2004. godine. Tada je Vučić došao u Kosovsku Mitrovicu i „hrabro“, pred TV kamerama, krenuo prema albanskom delu grada, valjda da se obračuna; ali su ga u tome „sprečili“ njegovi tadašnji stranački drugovi. „Sećam se“, pripoveda Jakšić, „pitao sam tadašnjeg pokrajinskog funkcionera SRS-a šta ovaj nastup treba da znači, a on mi je odgovorio: `Ma pusti ga, vidiš da folira, gde on da ide u južni deo kada je plašljiv kao zec`“.

I upravo zbog tog iskaza – da je Vučić, uz busanje u grudi pred kamerama, zapravo „plašljiv kao zec“, smatra se da su Jakšiću zapaljene službene prostorije.

Neko će reći – „pa šta nas se to smatra, kosovska posla, toga kod nas nema“. No, Vučićevi su operativci s Kosmeta počeli taj model delovanja da prenose i u srednju i severnu Srbiju.

Dva su karakteristična primera. Prvi je Zvonko Veselinović, „kontroverzni biznismen i patriota iz Zvečana“. Kada je Vučić došao na vlast Veselinović je u beogradskom zatvoru čekao suđenje zbog prisvajanja 32 kamiona Hipo Alpe Adria lizinga na Kosovu. Ali, kada su naprednjaci preuzeli upravu, „kontroverzni biznismen“ (osumnjičen i za dva ubistva, te za šverc nafte i droge) najpre biva pušten iz zatvora (24. decembra 2012), a onda i sudski oslobođen (26. marta 2016). Zatim se doseljava u Novi Sad kako bi, prema pisanju tada opozicionog Telepromptera (tekst: „Vučićev kriminalac preuzima novosadsko narko tržište“), preoteo od crnogorske mafije kontrolu nad tamošnjim tržištem narkotika.

Veselinović je, u međuvremenu, a prema optužbama dela vojvođanske opozicije, učestvovao i u kampanji „sigurnih glasova“ za SNS u Novom Sadu, nudeći „pojedincima zaposlenja, a firmama bespovratne subvencije“ – na primer, „jednom biznismenu je nudio upravu nad nekoliko javnih preduzeća ako prikupi 6000 sigurnih glasova i donese mu spiskove na ruke“.

Kao nagradu za lojalnost, prema tvrdnjama Vučićevog ranijeg saradnika Petra Popovića, „asfaltiranje Srbije Vučić je ustupio Zvonku Veselinoviću; dobio je posao izgradnje dela auto-puta na Koridoru 11, vredan 75 miliona dolara“. Posao je dat, bez tendera, Veselinovićevoj firmi koja tada uopšte nije bila registrovana za izgradnju puteva.

Ovaj „kontroverzni biznismen“ zadržao je i upliv na Kosmetu. „Najveći uticaj na sve srpske političare na Kosovu i uopšte na sve ovde, ima Zvonko Veselinović“, stoji u pismu koje su prenele i KM novine. „Nijedan tender na severu Kosova i Metohije ne može niko dobiti osim Veselinovića ili koga on odredi“.

Drugi karakterističan primer jeste Zoran Milojević Zelja, takođe „kontroverzni biznismen s Kosova“ i vlasnik benzinske pumpe u Leposaviću. On je, u vreme kada je Kancelarijom za KiM rukovodio Aleksandar Vulin, postao savetnik u Kancelariji, zatim član IO SNS i poverenik SNS-a za KiM, a danas je i „predstavnik Telekoma“ za KiM.

Milojević se smatra „glavnim batinašem SNS-a“ na lokalnim izborima po Srbiji, pošto je učestvovao u incidentima u Vrbasu, Odžacima, Mionici, Majdanpeku, itd…. Kao što je pisao Blic, „nijedno od prebijanja, počev od prvog, u Srbobranu, marta 2013, do sada, nije dobilo sudski epilog, niti su podignute optužnice, iako su nadležni raspolagali podacima, počev od registarskih tablica automobila koje su koristili batinaši, do direktne identifikacije napadača. Danilo Bobić, aktivista DS-a, bukvalno je kidnapovan, a potom i prebijen u prostorijama SNS-a u Vrbasu. Oko njega su nepoznati mladići napravili krug, da ne bi pobegao dok ga Milojević tuče. Bobić je u policiji na fotografijama identifikovao Milojevića“.

„Tako je bilo i kada je u Nišu prebijen Blagoje Bradić, poslanik Zajedno za Srbiju“, piše dalje u tom tekstu. „Bradićev advokat kaže da i pored krivične prijave u kojoj se navodi da su nasilnici iz okruženja Vulina, pomaka u istrazi nema“.

Milojevića je i funkcioner SPS-a Novica Tončev označio kao šefa specijalnih batinaških odreda SNS-a. O njemu je svedočio i Saša Mirković, nekadašnji funkcioner SNS-a: „Zelja je čovek koji Vučiću dnevno podnosi izveštaje. Prebio je onog čoveka iz DS u kampanji i ne znam kome to nije jasno. Mene je lično sa Milojevićem upoznao Aleksandar Vučić i tim povodom mi rekao da pustim Zelju da on radi čišćenje terena. On je glavni operativac u svemu na Kosovu, a i u Srbiji, i lično radi po Vučićevom nalogu. Pretio je odbornicima u gradu Zaječaru da moraju da me napuste, inače će njihove porodice ostati bez posla. On komanduje paralelnim strukturama SNS sačinjenim od aktivista i ljudi koji su zaposleni u MUP i BIA“.

E o tom opasnom „kosovskom“ prelivanju je reč. Kada govore o Kosovu, naši „građanisti“ kažu da ga kao kakvu „trulež“ treba „amputirati“. Ali, Kosovo je praslika Srbije. Okupirano Kosovo daje okupiranu Srbiju. Kosovo kao „narko-država“ i Srbiju će preplaviti drogom, dilerima i mafijom. Bezakonje i nasilje na Kosovu ulaze, brzo, i u samo srce naše države, vlasti i sistema.

Jer – Kosovo jeste Srbija. Ako hoćemo pravnu, demokratsku i pristojnu Srbiju, i na Kosovu se mora uspostaviti vladavina prava i demokratije. Ono ne može biti prepušteno lokalnim mafijaškim strukturama – bez obzira na to da li su one srpske ili albanske. Jer, ubrzo će nam te strukture zakucati na vrata. Kao Marku Jakšiću.

Kada se Srbija oslobodi kompradorstva i mafije, prvo što će morati da uradi jeste da oslobodi Kosovo. I tek onda ćemo konačno znati da smo i mi ostali u Srbiji – bezbedni i slobodni.

Izvor: http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/prelivanje-kosova/