четвртак, 24. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Колумне Ђорђа Вукадиновића

СПЦ између Косова и власти

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
уторак, 23. јул 2013.

Увек сам се чудио лакоћи са којом појединци, укључујући и оне који за себе верују да су верници, узимају за право да олако суде о најразличитијим црквеним питањима (односи унутар хришћанских цркава, екуменизам, отворене или затворене двери, да ли је папа „јеретик“ или „брат у Христу“, каква је улога тзв. „јустиноваца“ у нашем црквеном животу, шта се све крије иза случаја владике Артемија, да ли Његош треба да буде проглашен за свеца итд.) и да најсуровије жигошу све оне – укључујући и највише црквене личности и своје дојучерашње пријатеље и узоре – који у било ком од поменутих питања имају макар и за нијансу другачије мишљење. Зато сам и избегавао да се о већини ових ствари изјашњавам, из бојазни да се не огрешим и да не судим о стварима о којима не знам довољно. Али Црква је, поред осталог, и земаљска, друштвена и национална институција и нико коме је стало до, како духовне, тако и световне и националне мисије СПЦ не може остати равнодушан према актуелном урушавању њеног угледа и ауторитета. Тим пре када, нажалост, том урушавању, поред свих професионалних мрзитеља и злонамерника, обилно доприносе и сами црквени великодостојници.   

А да ствари не иду у добром правцу, више је него очигледно. Мислим, наравно, на овај последњи скандал са (само)демантијем изјаве патријарха Иринеја приликом сусрета са његовим московским колегом Кирилом. Али тај несрећни деманти само је логична последица вишемесечног лутања и посртања црквеног врха, разапетог између свог историјског позвања и реалности саздане од спољних притисака и унутрашњих слабости (плус нејединство!) које спречавају да се на те притиске адекватно и правовремено реагује.    

Још једном се потврдила истина да покушаји накнадног вађења и правдања углавном само још погоршавају ствар. Уосталом, патријархове московске речи су биле потпуно тачне, умерене и одмерене („актуелно руководство је под приличним утицајем запада“ – па зар није?!), а чак и да нису, ваљда Црква има право на своје мишљење и свој суд, макар колико и један Хелсиншки одбор или бројне друге НВО које у својим извештајима и изјавама, свакодневно, врло жестоко и најчешће врло неправедно критикују и власт и државу и народ. Овако је испало много горе, а штета и брука биле много веће.        

Одмах да се разумемо. Не може се цркви замерити то што жели да сачува што боље односе са влашћу. Црква је тако опстајала вековима и некако успевала да нађе заједнички језик чак и са Турцима и другим освајачима, а камоли да неће то покушати са својима – ма колико ти „своји“ понекад били гори, бруталнији и осионији и од самог окупатора.

Не треба од Цркве (говорим о Цркви као институцији) очекивати да ради оно што не умеју, не смеју или не желе да раде опозиционе политичке странке (ваљда би то најпре оне требале?), истакнути интелектуалци и друге националне и академске институције. Сви они – част изузецима – углавном чувају неки свој мањи или већи интерес и гледају да се удену и уклопе у владајуће трендове, или макар да се не властима не замере превише. А после ће тај свој опортунизам већ некако рационализовати и убедити себе и друге како је такав став био најбољи, или бар „једино могућ у датим околностима“.    

Могли бисмо дуго наводити примере нелогичних оптужби и лицемерних очекивања које се са разних стана испостављају пред црквени врх. Али невоља је што, мимо свега тога, за Цркву не може бити тајна ни непознаница да актуелна власт дословно „свакога дана, у сваком погледу, све више напредује“ – у признавању, односно прихватању косовске независности. И то је та непријатна чињеница (коју ни три Датума и три „реконструкције“ не могу забашурити), која онда реално и неминовно ограничава и скраћује етички простор СПЦ у „конструктивном“ маневрисању у односу на власт и њене представнике.

Напросто су отишли предалеко. Игнорисали су сва добронамерна патријархова упозорења, или се, још горе, на њих са подсмехом острвљивали. А када је таква политика  пролетос „окруњена“ потписивањем Бриселског споразума црквени врх се одједном ућутао и повукао. Или још горе, почео да лавира и – барем у јавности је остао такав утисак – почео више да брине шта ће рећи власт и дириговани медији, него о томе са чим ће „изаћ пред Милоша“ и своје свете претке, мученике и јунаке.

Као извесна олакшавајућа околност може се навести да је врх цркве подељен и да многи јереји нагињу власти, као уосталом и добар део верника који за владајуће странке гласа. Али то је слаб аргумент. Сетимо се само деведесетих година и мука које је патријарх Павле имао са влашћу, опозицијом и својим владикама, од којих су једни наступали као чланови главног одбора СПС – а други, опет, фактички седели у штабу опозиције и координирали Депосом и ДОС-ом. Једни су Милошевића скоро проглашавали за свеца, а други за сотону. Једни су дували у пиштаљке, а други се сликали са митраљезом и дечјим лобањама. Упркос томе, Павле је уз помоћ тихе архијерејске већине углавном успевао да нађе и одржи неки средњи курс. Обилазио је српске светиње и стратишта, молио се за мир са Фрањом Кухарићем, мало критиковао власт, мало хладио најусијаније опозиционе главе. Апеловао да „будемо људи“, мирио, или бар смиривао завађену браћу, посредовао власти и опозиције, као и између Београда и Пала. Није то увек било најсрећније, нити су сви увек били задовољни. Али је сачувао ауторитет, како свој, тако и „владика солиста“, а надасве институције којој је стајао на челу. И једино је тако могао бити корективни фактор на друштвеној и политичкој сцени.

Више од тога није ни могуће ни потребно. Црква не може да исправља све криве политичке Дрине, нити да диже или руши политичке барикаде. Али, ако је „традиционална“, „народна“ и „српска“,  не сме ни да се догматски затвара и одвраћа поглед од проблема свог времена и свог народа – нити да по сваку цену негује идиличан однос са властима као врховну вредност.

Мени, на пример, није сметао онај „тајни“, односно интерни „Меморандум“ којим се државном врху скреће пажња на неприхватљивост актуелне косовске политике. И, узгред речено, уопште нисам сигуран да је „проваљивање“ и објављивање тог меморандума помогло српској ствари на Косову и Метохији. Нека упозорења и опомене делују много убојитије док су у латентном и необјављеном стању. Понекад је благи наговештај јачи од отворене претње. Неко је, међутим, очигледно желео да објављивањем тог „непостојећег“ документа напакости властима, као и властима склоним колегама у Синоду и Сабору.

С друге стране, јасно је било да СПЦ као таква не стоји иза наступа митрополита Амфилохија и владике Атанасија на мајском митингу Срба са севера КиМ. Али то не значи да је црквени врх морао да се, под притиском власти и медија, од тог наступа ограђује. (Као што рекох малочас, могао је и Павле сваки час да се ограђује или од Филарета, или од Саве, Атанасија, Амфилохија и осталих.) Овако је ограђивање од форме и начина, оставило утисак као да се патријарх и синод ограђују и од суштине протеста и захтева Срба са Косова. А то – надам се – није био случај.    

И за однос цркве према власти мора да важи иста препорука коју сам много пута упућивао власти у односу према спољном фактору. Мора се показати мало више самопоштовања да би се прибавило поштовање других.

Могу се разумети и различита мишљења и лутање и опрез и неслога. Али неопростиво је ако се тако тешко и болно питање као што је Косово користи као изговор и инструмент за међусобни обрачун и борбу за превласт међу владикама. Ако због таквих ствари – с правом – осуђујемо политичаре, онда би и сами наговештаји сличног понашања унутар црквеног врха завређивали још и већу критику.

Ако, пак, таквих појава и таквих тенденција нема – утолико боље. А овај текст, у том случају, нека остане само као једно превентивно и добронамерно упозорење.  

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер