Silovanje mozga i otužno režimsko „srbovanje“

Nisam slučajno poslednji tekst završio apelom da, nakon svega, niko ne može mnogo da zameri onima koji izađu na kosovske lokalne izbore 3. novembra, ali da, isto tako, niko ne bi smeo da se ljuti ili sankcioniše one koji pritisku odole i izbore bojkotuju. („Jer bilo bi zaista isuviše surovo i strašno, i više nego „maćehinski“, ako država Srbija krene da kažnjava, ne separatiste, već one koji žele da i dalje budu njeni građani i njena deca“.) Naravno da je apel bio uzaludan i da se upravo to dogodilo.

Vlast je dobila nenadanu pljusku od birača na severu KiM, a onda su iznervirani krenuli da prete i da se svete. Stari je to vlastodržački sindrom. Ali čini se da je aktuelni režim čak i brže od svojih prethodnika oboleo od potencijalno smrtonosne vere u sopstvenu propagandu. Pa su tako sladunjavu sliku koju im serviraju sopstveni udvorički mediji, na primer, o tome kako svi Srbi na severu Kosova – sem nekolicine korumpiranih i zavedenih oko Marka Jakšića – prosto obožavaju svoju vladu i njene činovnike (sa akcentom na Vučića i Vulina) i veruju im više nego svojim očima, zamenili za stvarnost. A onda su se strašno naljutili (ili, šojićevski rečeno – bili „iznenadjeni i uvredjeni“) kada se ispostavilo da je „realnost na terenu“ mnogo drugačija od te idilične i nerealne slike.

Mislim da doslovno niko ne veruje u zvaničnu režimsku verziju događaja u Kosovskoj Mitrovici. A neće verovati ni oni koji – slomljeni i ubijeni u pojam – na kraju ove tužne epizode ipak budu izašli na ponovljeno severnomitrovačko glasanje.

Možemo zatvarati oči i okretati glavu – ili čak okrivljivati „one dole“ i njihove lidere što se stalno nešto bune i „stvaraju nemir i haos“. Ali strašna je ova hajka koja se od prošle nedelje vodi protiv Srba sa severa KiM. Strašna je brutalnost sa kojom se to radi, i još je strašnija kombinacija odobravanja i ravnodušnosti sa kojom najveći deo javnosti to posmatra.

Ljudi u ostatku Srbije su u najvećoj meri neobavešteni o onome što se tamo dešava i kakvim su pritiscima poslednjih meseci izloženi oni koji se protive Briselskom sporazumu i njegovoj centralnoj intenciji i smislu – ukidanju institucija Srbije i „mirnoj reintegraciji“ severa pokrajine u ustavni i pravni sistem Prištine. Tek poneka informacija se probije s mukom i daje na kašičicu, valjda da se ne bi „uznemiravala javnost“ i remetio mir na „farmi Velikog brata“ zvanoj Srbija. Ali to su doslovno tek kapi vode u srpskoj medijskoj Sahari. I zato bi trebalo mnogo više od jedne kolumne da se makar samo pobroji i u najkraćem odgovori na sve neistine, zamene teza, spinove i falsifikate koji su izrečeni povodom izbora 3. novembra.

– Da, pojedini zagovornici bojkota su sigurno zviždali i dobacivali onima koji su na glasanje izlazili i to, pošteno govoreći, jeste neka vrsta psihičkog pritiska i neprijatnosti. Ali šta je to spram višemesečne medijske torture i cenzure kojoj su Srbi sa severa Kosova bili izloženi? Šta reći o pravom medijskom i političkom pogromu protiv tamošnjih lidera koji – to je sada potpuno očigledno – predstavljaju većinsko mišljenje stanovništva na severu Kosova? A da i ne govorimo o  nabildovanim stranačkim specijalcima iz centralne Srbije i žandarmima u civilu koji su danima špartali mitrovačkim ulicama i kafićima. I da ne govorimo o direktorima tamošnjih javnih preduzeća koji organizovano, pod pretnjom otkaza, privode radnike na glasanje.

– Jedna od najvećih neistina koje su se mogle čuti jeste da je poziv na bojkot „podelio“ tamošnje Srbe. Naprotiv. Srbi sa severa KiM su bili veoma jedinstveni u odbijanju integracije u kosovski sistem i veoma neskloni da izlaskom na kosovske lokalne izbore tu integraciju priznaju i potvrde. A najstrašnije ih deli vlast koja je radi svog interesa i pribavljanja naknadnog pokrića za potpis briselske kapitulacije upotrebila sve svoje resurse da ih, milom ili silom, na te izbore natera. Da ne govorimo o dodatnom cepanju srpskog korpusa koje se sprovodi time što se otpadnicima od „državne politike“ proglašavaju ne samo bojkotaši, nego i oni koji bi glasali za neku drugu srpsku listu, sem one – uzgred, personalno dosta problematične i „tanke“ – iza koje je stala beogradska vlast.

–„Izađite na ponovljene izbore ako nećete da vam gradonačelnik bude Albanac.“ Ovo je em licemerno, em politički nekorektno i nedostojno  žestokih (novopečenih) evropejaca i multikulturalista u koje su se naši vlastodršci u međuvremenu pretvorili. Kao prvo, neće biti Albanac – to je čak i Ivica Dačić priznao – jer bi to bilo neodrživo rešenje koje ne odgovara čak ni Prištini i Briselu, nego će izbori propasti, kao što bi i inače propali na celom severu da se Beograd nije ovoliko mešao i pritiskao. (Dakle, ne radi se o tome da se spasava srpska stvar na Kosovu, već o tome da vlast spase svoj „obraz“ i svoj kredibilitet pred sagovornicima u Briselu, Berlinu i Vašingtonu, to jest, da pokažu da „kontrolišu situaciju“ i da su u stanju da isporuče ono što su obećali.) Kao drugo, pa šta i da bude Albanac (ili „Tačijev Srbin“)? Da li je to zaista od tako dramatičnog značaja ukoliko se već samim činom poziva i izlaska na izbore prihvatilo da im je predsednik (koji je te izbore raspisao) Atifete Jahjaga i da im je premijer Hašim Tači i da za njih važi ustav i zakoni Kosova?

Nije li, najblaže rečeno, otužno ovo režimsko „srbovanje“ i igra na nacionalnu žicu od strane onih koji su poslednjih godinu dana učinili tako mnogo na zaokruživanju kosovskog „suvereniteta“ i „teritorijalnog integriteta“? Uostalom, Srbi na severu su do juče imali svoje legalne i legitimne predstavnike, organe i predsednike opština – pa ih je vlast u Beogradu onomad sve raspustila i ukinula, shodno preuzetoj obavezi implementacije Briselskog sporazuma.

– I konačno, najvažnije i najperfidnije: „Ne može sedam miliona Srba da bude talac njih 20 hiljada“ (posle je, valjda radi veće ubedljivosti, brojka spuštena na deset hiljada). A koliko bi ih bilo dovoljno? 50 000? 100 000? Tri i po miliona? Nije li to logika kapoa u konc-logoru. („Uđite mirno u kamion-žicu-komoru, da ne bi nastradali svi ostali“.) Nije li to mafijaška ucena? Nije li to pilatovsko „pranje ruku“ od svog naroda i od sopstvene odgovornosti? Nije li to foliranje? I, konačno, šta god da je, kakve to ima veze sa slobodom, demokratijom, vladavinom prava i bilo kakavim izborima? A patriotizmu da i ne govorimo.