Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > Šareni voz i kićena izdaja
Kolumne Đorđa Vukadinovića

Šareni voz i kićena izdaja

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
četvrtak, 26. januar 2017.

„A šta Vi, Đorđe, imate protiv naših nacionalnih simbola?“ „Zašto ste Vi protiv toga da naši građani sa severa KiM imaju bolju vezu sa ostatkom Srbije?“ „Zar i Vi odobravate upotrebu sile protiv našeg naroda na Kosovu i Metohiji? „Zaboga, nije to tenk, to je samo voz!“ Ovo su samo neke (pristojnije) reakcije koje su prorežimski komentatori i „botovi“ na društvenim mrežama ostavljali povodom moje kritike na račun „operacije kosovski voz“ i njenog neslavnog ishoda. Uostalom, sličnu „argumentaciju“, u formi ljutitih kontrapitanja, upotrebio je i premijer Vučić, obraćajući se novinarima na konferenciji za štampu.

Posle takvog propagandnog rafala svako pozivanje na realnost, razum i činjenice deluje bledo i uzaludno. 1. Kome objašnjavati da je voz (samo „običan“, a ne pretvoren u „crkvu“, odnosno bilbord na točkovima) već godinama saobraćao na relaciji Kraljevo-Kosovska Mitrovica, i da niko nije sprečavao našu željeznicu da liniju produži do Beograda, ako za tim ima potrebe i želje. 2. Meni lično su ti simboli kojima je voz bio ukrašen lepi (mada neki misle da su kičasti). Ali to je nebitno. Ne može voz nadoknađivati patriotske lekcije u školskom i kućnom vaspitanju. I treba li podsećati na šta vrlo brzo počne da liči unutrašnjost naših prevoznih sredstava i kakva je sudbina slika i natpisa po njima? 3. Da li oni koji su ovu akciju sa vozom smislili znaju da naši najviši državni rukovodioci (uključujući predsednika, premijera, ministre, pa i šefa Kancelarije za KiM) bez odobrenja prištinskih vlasti ne mogu ući na teritoriju „Kosova“ – pa je, recimo, zato predsednik Nikolić pre dve nedelje morao odustati od proslave Božića u Gračanici. 4. Uostalom, o čemu mi uopšte razgovaramo i zar je iko mogao imati trunku očekivanja da će tako ukrašen i uz takvu pompu iz Beograda otposlat voz (na kome je na 22 jezika, uključujući i albanski, ispisano da je „Kosovo Srbija“) ikada preći „administrativnu liniju“ sa Kosovom koja, uzgred budi rečeno, iz godine u godinu – upravo zahvaljujući potezima tih koji su voz poslali – sve više liči na pravu pravcatu (među)državnu granicu?!

Nakon čitavog ovog skandala ostaje dilema da li je u pitanju samo gaf, glupost i omaška – ili je, pak, neko čitavu tu operaciju namerno smislio i lansirao, ne bi li prikupio malo jeftinih političkih poena i eventualno zamaskirao, odnosno skrenuo pažnju sa nečeg većeg i krupnijeg (na primer, najavljene prodaje PKB-a, ili nekih novih ustupaka Prištini u pregovorima koji se upravo ovih dana, na najvišem nivou, nastavljaju u Briselu)?

Sumnja da je u pitanju ovo drugo dodatno raste kada se pogledaju izjave premijera Vučića na tu temu, a naročito ona – „Ja sam lično zaustavio voz“, koju je poslednjih dana nebrojeno puta je ponovio. Šta reći na ovo? Onaj ko je imao autoriteta da voz „lično“ zaustavi – očigledno je (jedini?!) imao mogućnost i da ga lično pošalje. I obrnuto. Ukoliko je NEKO, mimo premijerovog znanja i ovlašćenja, priredio ovu bruku sa kićenim vozom –  na primer, Marko Đurić – taj je morao biti ekspresno smenjen, odnosno podneti ostavku u roku od 24 časa.

Ima, naravno, mnogo gorih, važnijih i problematičnijih aspekata „kosovske politike“ aktuelne vlasti. Međutim, teško da ima očiglednijeg,  tragikomičnijeg, jasnijeg i jadnijeg primera i dokaza o kakvoj se politici radi.

Pošaljemo voz, pa ga onda („lično“) zaustavljamo. Par dana se busamo u junačke grudi, za domaću medijsku upotrebu. A onda se par dana, po Davosu, pred Kurcom, Mogerinijevom i Angelom Merkel, hvališemo kako smo lično zaustavili eskalaciju sukoba i sprečili da bude „krvi do kolena“. Zgražamo se nad pokretom kosovskih policiskih formacija, a „lično“ smo, odnosno vlastoručno potpisali Briselske sporazume – kojima su naše bezbednosne snage (uključujući i „civilnu odbranu“) na severu KiM prešle pod komandu Prištine. Prihvatimo da „normalizujemo saobraćaj“ preko mosta na Ibru i obavežemo se da ćemo ukloniti barikadu koja je na tom mostu godinama stajala kao neka vrsta fizičke i simboličke prepreke. A onda tobože „lukavo“ tu barikadu zamenimo „parkom mira“ – koji ćemo, razume se, takođe morati ukloniti, odnosno pomeriti na zahtev Brisela, Berlina i Prištine.      

Upravo ta ponižavajuća, infantilna i providna igra skrivalice, garnirana pseudojunačenjem pred kamerama domaćih medija, peče i ponižava gore od najotvorenije predaje i okupacije

Upravo ta ponižavajuća, infantilna i providna igra skrivalice, garnirana pseudojunačenjem pred kamerama domaćih medija, peče i ponižava gore od najotvorenije predaje i okupacije. Zašto bar petinu te „srčanosti“, odnosno bahatog siledžijstva koje izlivaju pred srpskom javnošću i nad domaćim kritičarima premijer, predsednik, ministar spoljnih poslova i šef kancelarije za KiM ne saspu u lice svojim briselskim, berlinskim i davoskim sagovornicima?  E, ali onda verovatno ne bi bilo svih ovih silnih pohvala i podrške za „najbolju“ i „najreformskiju“ vladu u novijoj srpskoj istoriji. A verovatno ne bi bilo ni same te vlade. Kako ove danas, tako ni one 2012.           

 

Ostali članci u rubrici

Od istog autora

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner