Šareni voz i kićena izdaja

„A šta Vi, Đorđe, imate protiv naših nacionalnih simbola?“ „Zašto ste Vi protiv toga da naši građani sa severa KiM imaju bolju vezu sa ostatkom Srbije?“ „Zar i Vi odobravate upotrebu sile protiv našeg naroda na Kosovu i Metohiji? „Zaboga, nije to tenk, to je samo voz!“ Ovo su samo neke (pristojnije) reakcije koje su prorežimski komentatori i „botovi“ na društvenim mrežama ostavljali povodom moje kritike na račun „operacije kosovski voz“ i njenog neslavnog ishoda. Uostalom, sličnu „argumentaciju“, u formi ljutitih kontrapitanja, upotrebio je i premijer Vučić, obraćajući se novinarima na konferenciji za štampu.

Nakon čitavog ovog skandala ostaje dilema da li je u pitanju samo gaf, glupost i omaška – ili je, pak, neko čitavu tu operaciju namerno smislio i lansirao, ne bi li prikupio malo jeftinih političkih poena i eventualno zamaskirao, odnosno skrenuo pažnju sa nečeg većeg i krupnijeg (na primer, najavljene prodaje PKB-a, ili nekih novih ustupaka Prištini u pregovorima koji se upravo ovih dana, na najvišem nivou, nastavljaju u Briselu)?

Sumnja da je u pitanju ovo drugo dodatno raste kada se pogledaju izjave premijera Vučića na tu temu, a naročito ona – „Ja sam lično zaustavio voz“, koju je poslednjih dana nebrojeno puta je ponovio. Šta reći na ovo? Onaj ko je imao autoriteta da voz „lično“ zaustavi – očigledno je (jedini?!) imao mogućnost i da ga lično pošalje. I obrnuto. Ukoliko je NEKO, mimo premijerovog znanja i ovlašćenja, priredio ovu bruku sa kićenim vozom –  na primer, Marko Đurić – taj je morao biti ekspresno smenjen, odnosno podneti ostavku u roku od 24 časa.

Ima, naravno, mnogo gorih, važnijih i problematičnijih aspekata „kosovske politike“ aktuelne vlasti. Međutim, teško da ima očiglednijeg,  tragikomičnijeg, jasnijeg i jadnijeg primera i dokaza o kakvoj se politici radi.

Pošaljemo voz, pa ga onda („lično“) zaustavljamo. Par dana se busamo u junačke grudi, za domaću medijsku upotrebu. A onda se par dana, po Davosu, pred Kurcom, Mogerinijevom i Angelom Merkel, hvališemo kako smo lično zaustavili eskalaciju sukoba i sprečili da bude „krvi do kolena“. Zgražamo se nad pokretom kosovskih policiskih formacija, a „lično“ smo, odnosno vlastoručno potpisali Briselske sporazume – kojima su naše bezbednosne snage (uključujući i „civilnu odbranu“) na severu KiM prešle pod komandu Prištine. Prihvatimo da „normalizujemo saobraćaj“ preko mosta na Ibru i obavežemo se da ćemo ukloniti barikadu koja je na tom mostu godinama stajala kao neka vrsta fizičke i simboličke prepreke. A onda tobože „lukavo“ tu barikadu zamenimo „parkom mira“ – koji ćemo, razume se, takođe morati ukloniti, odnosno pomeriti na zahtev Brisela, Berlina i Prištine.      

Upravo ta ponižavajuća, infantilna i providna igra skrivalice, garnirana pseudojunačenjem pred kamerama domaćih medija, peče i ponižava gore od najotvorenije predaje i okupacije

Upravo ta ponižavajuća, infantilna i providna igra skrivalice, garnirana pseudojunačenjem pred kamerama domaćih medija, peče i ponižava gore od najotvorenije predaje i okupacije. Zašto bar petinu te „srčanosti“, odnosno bahatog siledžijstva koje izlivaju pred srpskom javnošću i nad domaćim kritičarima premijer, predsednik, ministar spoljnih poslova i šef kancelarije za KiM ne saspu u lice svojim briselskim, berlinskim i davoskim sagovornicima?  E, ali onda verovatno ne bi bilo svih ovih silnih pohvala i podrške za „najbolju“ i „najreformskiju“ vladu u novijoj srpskoj istoriji. A verovatno ne bi bilo ni same te vlade. Kako ove danas, tako ni one 2012.