Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > Rukuju se, rukuju – ili o pokušaju da se srpska kosovska izdaja prikrije ispod ruske kape
Kolumne Đorđa Vukadinovića

Rukuju se, rukuju – ili o pokušaju da se srpska kosovska izdaja prikrije ispod ruske kape

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
ponedeljak, 03. decembar 2018.

Neverovatno mnogo događaje se naguralo u nekoliko sedmica, koliko je proteklo od moje poslednje kolumne. I gotovo svi su loši, traumatični i zabrinjavajući. Od višestrukog poniženja Srbije na proslavi stogodišnjice okončanja Prvog svetskog rata (koje se nije smelo dozvoliti), pa do najnovije eskalacije stanja na KiM i prošlonedeljnog brutalnog napada na jednog od lidera Saveza za Srbiju Borka Stefanovića.

Kratki pariski susret i fotografija kosovskog lidera Hašima Tačija sa predsednikom Putinom uzburkala je duhove na Balkanu. Fotografija je izazvala buru oduševljenja u antisrpskim i antiruskim krugovima u Srbiji i regionu i bila propraćena komentarima tipa – „eto, Srbi, i Rusija vam okreće leđa“.

Ovaj utisak je, doduše, u međuvremenu malo ublažen serijom izjava i pojašnjenja iz ruskih političkih i diplomatskih krugova (Puškov, Lavrov, Kosačov...), ali su neke nedoumice ipak ostale.

 

I zašto bi Putin trebalo da se skriva i sklanja od Tačija, ako već srpski predsednik sa svojim kosovskim „kolegom“ intenzivno viđa i dogovara po Briselu, Parizu i Vašingtonu?

S jedne strane, formalno gledano, Rusiji se tu nema šta zameriti. Više puta smo iz usta samog Vladimira Putina i Sergeja Lavrova čuli da oni „ne mogu biti veći Srbi od Srba“. A što u osnovi znači da oni podržavaju i da će podržavati poziciju Srbije do one mere u kojoj je sama Srbija spremna da svoj stav artikuliše i brani. I ako je Srbija spremna na dogovor sa kosovskim Albancima koji podrazumeva izmenu rezolucije 1244 i mirenje sa nezavisnošću najvećeg dela svoje južne pokrajine, kako Rusija može da taj dogovor ne prihvati, ili makar ne „primi k znanju“? I zašto bi Putin trebalo da se skriva i sklanja od Tačija, ako već srpski predsednik sa svojim kosovskim „kolegom“ intenzivno viđa i dogovara po Briselu, Parizu i Vašingtonu?

S druge strane, već duže vreme se po političkim i medijskim krugovima „šuška“ kako kosovska nezavisnost Rusiji, zapravo, savršeno odgovara, jer se time, navodno, uspostavlja međunarodnopravni „presedan“ na koji se onda Moskva može pozivati i u slučaju Krima, pa i svih ostalih spornih regija na post-sovjetskom prostoru. I ovaj pariski rusko-kosovski – makar i svega nekolikominutni – susret na vrhu veoma dobro se uklapa u takve spekulacije.

Opet, real-politički gledano, ni ovome se nema mnogo šta prigovoriti. Na stranu što uspostavljena kosovo-krimska paralela nije tačna i što Krim i Kosovo, zapravo, uopšte nisu identični slučajevi, i što će, ako se Zapad ikada pomiri sa prisajedinjenjem tj. povratkom Krima Rusiji, to biti zbog, eventualnog, spleta interesa i odnosa moći, a ne usled „kosovskog presedana“ ili snage međunarodnopravnih analogija i argumenata. Ali Rusija je globalna sila, zainteresovana za zbivanja širom planete i sa razgranatim geopolitičkim interesima, i nema razloga da bude talac jednog regionalnog konflikta – tim pre što je sve očiglednije da ni sama zvanična Srbija baš ne izgara u odbrani svojih nacionalnih interesa i nije spremna da se u suprotstavljanju kosovskoj nezavisnosti previše zamera zapadnim moćnicima.

Šta je, dakle, onda uopšte sporno u ovom „rusko-kosovskom“ pariskom susretu?

Izuzmemo li „sitnicu“ da je Tači bio vođa terorističke OVK, te da on, slično kao i Ramuš Haradinaj, ima  srpske krvi na rukama, sporno je to što je rukovanje ruskog predsednika sa Tačijem duboko pogodilo i rastužilo sve Srbe (sem onih malobrojnih – ispod 10 odsto – koji su antiruski i pro-NATO nastrojeni).

Zapravo, čini se da Srbi većinski nekako ipak očekuju da Rusija i njen predsednik budu „veći Srbi od Srba“. Otuda i ovaj pomalo tragikomičan paradoks (mada bi neko to mogao nazvati i licemerjem!) da Srbe ovoliko pogađa jedno uzgredno Putinovo rukovanje sa Tačijem – u isto vreme dok se njihovi (tj. naši) predsednici i premijeri sa tim Tačijem i Haradinajem uveliko i već godinama sreću, sarađuju i pregovaraju pod tutorstvom Evropske unije i SAD.

Nema sumnje da će srpski režim ovaj pariski susret iskoristiti (i već koristi) kao dokaz kako, eto, i Rusija „podržava sporazum o razgraničenju sa Kosovom“. Drugim rečima, u srpskom, dominantno proruski naklonjenom  javnom mnjenju principijelan stav Rusije da se ne meša u untrašnje stvari drugih zemalja i uvek sarađuje sa legalnom vlašću  tendenciozno se predstavlja kao bezrezervna podrška aktuelnom rukovodstvu (čitaj, Vučiću) i koristi kao alibi za vođenje, u osnovi, srpskim nacionalnim interesima, pa i interesima Rusije, nenaklonjene i kapitulantske politike. Jer nema nikakve dileme da nezavisno Kosovo danas, znači i podrazumeva „Veliku Albaniju“ sutra, kao i jednu malu, krnju i NATO-izovanu Srbiju prekosutra. 

Iza, po svim vidljivim parametrima, konfuznih, glupih i pogrešnih poteza na kraju obično i stoje samo konfuzija, gluposti i greške.

A ono što „liči“ na kukavičluk i izdaju, kukavičluk i izdaja na kraju obično i bude 

Drugim rečima, iako će zvanični Beograd javno zauzeti stav diplomatske uzdržanosti, to rukovanje ruskog predsednika sa Tačijem srpskim vlastima u osnovi odgovara, pre svega, zato da bi pred svojim rusofilnim biračima mogli da pravdaju sve svoje prethodne, kao i buduće razgovore i dogovore sa liderima kosovskih separatista.

Jedino ko tu ostaje pomalo zbunjen, izneveren i razočaran jeste  opozicioni i proruski deo srpske javnosti. Iz ugla te javnosti, čini se da Rusija, ili usled nedovoljne obaveštenosti, ili zbog nekog „višeg“ geostrateškog interesa, malo i nedovoljno čini za srpsku (a onda i rusku) stvar u samom Beogradu. I toj javnosti ostaje zbunjujuća i nejasna podrška koju susretima i prigodnim izjavama ruski politički vrh permanentno pruža srpskom režimu, iako on, bar po mišljenju pisca ovih redova, vodi prema Moskvi neiskrenu politiku – zapravo, sličnu onoj koju je u Crnoj Gori, obmanjujući Moskvu, godinama vodio Milo Đukanović.

Naravno, uvek je moguće da postoji i neko „duplo dno“. Neki dogovori i neka obećanja koji onda bacaju sasvim novo i drugačije svetlo na vidljivo ponašanje svih aktera ove priče. I to nije sasvim nemoguće. (Mada ne treba zaboraviti da se, u tzv. „dobro obaveštenim krugovima“, tako nešto dugo govorilo i za Đukanovića.)  I to je, zapravo, poruka koju u uvijenoj formi domaćoj javnosti neprestano emituju režimu bliski mediji i, navodno, dobri „poznavaoci“ srpsko-ruskih odnosa. („Ma, bez brige. Sve je ok, sve je to dogovoreno“.) Mada se, iz iskustva posmatranja srpske politike poslednjih decenija, sa dosta pouzdanja može zaključiti da od tih spekulacija na kraju obično ne bude ništa i da su stvari obično, manje-više, upravo onakve kako izgledaju. To jest, da iza, po svim vidljivim parametrima, konfuznih, glupih i pogrešnih poteza na kraju obično i stoje samo konfuzija, gluposti i greške.

A ono što „liči“ na kukavičluk i izdaju, kukavičluk i izdaja na kraju obično i bude.

(narodni poslanik i urednik NSPM)

 

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da će se fudbalska reprezentacija Srbije kvalifikovati na EURO 2020?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner