Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > Poslednji tango u Podgorici?
Kolumne Đorđa Vukadinovića

Poslednji tango u Podgorici?

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
četvrtak, 20. avgust 2020.

Leto koje je pri kraju donosi velika iskušenja za dva najdugovečnija evropska autoritarna režima, između kojih, sem dugovečnosti i autoritarnosti, odnosno osobenog sistema lične vlasti i nema mnogo sličnosti.  

Između ostalog, razlika je i to što je Lukašenko sve ove decenije – sa izvesnim izuzetkom poslednjih nekoliko godina kada je počeo da lavira – bio najčvršći saveznik Moskve, dok je vladavina Mila Đukanovića bila obeležena bezbojnim političkim lupinzima, u kojim je jedini kontinuitet i čvrsta tačka bilo nepogrešivo sleđenje sopstvenog vlastodržačkog interesa. 

Đukanović je uvek znao je kome treba da se prikloni – i kad da ga napusti. Pri čemu je i jedno i drugo činio, radikalno i bez osvrtanja. Nije od njega bilo većeg „Srbo-Crnogorca“ i poslušnijeg Miloševićevog sledbenika. A kada je procenio da na toj strani više nema hleba, odnosno političke perspektive, izvrgao se u Miloševićevog najžešćeg protivnika, a potom, iako Miloševića više nije bilo, i u crnogrskog „suverenistu“.

Nije od njega bilo većeg „Srbo-Crnogorca“ i poslušnijeg Miloševićevog sledbenika. A kada je procenio da na toj strani više nema hleba, odnosno političke perspektive, izvrgao se u Miloševićevog najžešćeg protivnika, a potom, iako Miloševića više nije bilo, i u crnogrskog „suverenistu“

Moskvi se predstavljao kao najlojalniji partner, isticao „vekovno prijateljstvo“ Rusije i Crne Gore, neretko i preterivao u snishodljivosti prema ruskim političkim i poslovnim krugovima. A onda je – na zaprepašćenje mnogih u ruskom ministarstvu spoljnih poslova – mimo ustava i mimo volje građana, Crnu Goru okrenuo ka Americi i uveo u NATO.

U dva od tri svoja velika zaokreta Đukanović teško da bi mogao imati uspeha da nije imao ili eksplicitnu podršku (kao u sukobu sa Miloševićem), ili bar neutralan stav vladike Amfilohija (prilikom referenduma o nezavisnosti). Što ga, razume se, nije sprečilo da se na Mitropoliju i Mitropolita obruši sa žarom i brutalnošću koja se može meriti – a ponekad ih je i prevazilazila – sa okupatorskim zulumima. Razume se da ga sve navedeno, najblaže rečeno, ne čini moralnom gromadom, niti idealnim kandidatom za kuma ili prijatelja, ali verovatno spada među poželjne političke osobine, pogotovo za nekog ko ima nameru da vlada dugovečno.

 

Doduše, ovaj poslednji zaokret – udar na SPC i mitropolita Amfilohija – čini se, mogao bi ga konačno koštati političke glave. I, po prvi put izgleda da je napravio grešku u koracima. Da li je dozvolio sebi da ga opije moć, ili mu je poslovični pragmatizam ustuknuo pred „ideološkom“ mantrom po kojoj, navodno, Crna Gora nikad neće biti potpuno nezavisna sve dok se ne oslobodi „tutorstva“ Srpske pravoslavne crkve? (Ili se, kako neki tvrde, radi o čisto ekonomskoj računici i interesu prisvajanja nemale imovine SPC u Crnoj Gori?!)

Bilo kako bilo, u ovom trenutku, mnogo toga radi protiv Đukanovića, ili mu makar ne ide na ruku. Masovne crkveno-narodne litije, s jedne, i „afera koverta“, s druge  strane, maksimalno su smanjili njegov manevarski prostor. A korona kriza i propast turističke sezone dodatno su ogolili bajku o sv(ij)etlim perspektivama i  ekonomskom progresu. Na sve to, poslovično razjedinjena i posvađana opozicija pronašla je konačno prihvatljivu formulu uzajamne saradnje, grupisala se u par relativno koherentnih kolona i time sprečila rastur glasova koji je u prethodnom periodu uvek bar nekoliko dragocenih procenata prebacivao na tas Đukanovića i DPS-a.

Plus, među opozicijom ima dovoljno onih koji su ili naklonjeni crnogorskoj suverenosti, ili bar nisu neprijateljski nastrojeni prema njoj, tako da mantra o tome kako bi Milov pad značio i „pad“ crnogorske državnosti sve teže pije vodu. A i „međunarodna zajednica“ – čitaj Zapad, Vašington i Brisel – iako verovatno ne rade direktno protiv njega, nisu više spremni ni da se otvoreno i bezrezervno svrstaju iza svega što bi on, eventualno, mogao preduzeti da stvari preokrene u svoju korist.

Ako želi da se ičemu nada, Đukanović mora ne samo da bar za koji procenat podigne rezultat DPS-a, nego i da preko granice cenzusa „preturi“ glavnog i jedinog saveznika (ne računajući manjine), tzv. „Brajevićeve socijaldemokrate“ (pa i SDP)

Mi, naravno, ne znamo i ne možemo spekulisati sa tim da li će režim u Podgorici posegnuti za nedozvoljenim mahinacijama, i koliko će mu te ujdurme poći za rukom. Ali pouzdano znamo – i to (in)direktno potvrđuju čak i Đukanoviću i DPS-a naklonjena istraživanja – da vladajuću stranku u Crnoj Gori trenutno podržava (najviše) 35 odsto IZJAŠNjENIH građana, odnosno, jedva nešto malo više od petine ukupnog biračkog tela (a verovatno i manje od toga). Stoga, ako želi da se ičemu nada, Đukanović mora ne samo da bar za koji procenat podigne rezultat DPS-a, nego i da preko granice cenzusa „preturi“ glavnog i jedinog saveznika (ne računajući manjine), tzv. „Brajevićeve socijaldemokrate“ (pa i SDP).

Svega 23,3 procenta građana Crne Gore smatra da danas živi bolje nego pre četiri godine. Sporni “Zakon o slobodi vjeroispovjesti”, koji je bio neposredni povod za litije i aktuelnu političku krizu, podržava svega 24,1 odsto građana. A u sporu SPC (Mitropolije crnogorsko-primorske), koju je Đukanović apostrofirao kao glavnog predvodnika opozicije, i CPC Miraša Dedejića odnos je 61,7:16,7 u korist SPC i mitropolita Amfilohija. Najzad, 51,2 odsto smatra da je „dokazana korupcija u vrhu vlasti i DPS-a“.

Zapravo, kao što je već konstatovano, da je reč o izborima u bilo kojoj drugoj zemlji, a ne Đukanovićevoj Crnoj Gori, moglo bi se reći da je je stvar završena i da vreme da vlada počne da pakuje kofere. Ovako, neće biti gotovo sve dok ne bude gotovo.   

Stoga će Đukanovićeva verovatno poslednja i najvažnija strategija biti da ponovo stvori neku vrstu referendumske atmosfere. Ali ne po liniji za ili protiv njega – jer bi taj referendum sigurno izgubio. On će pokušati da od ovih izbora napravi neku vrstu „nacionalnog popisa“, pošto-poto gurajući sve one koji su protiv njega u tzv. „srpski blok“

Đukanoviću je trenutno možda najveći saveznik mentalna i politička inercija koja, istina, na osnovu brojnih prethodnih iskustava, bez previše udubljivanja odbija da poveruje u mogućnost promene i defetistički rezonuje kako će „Milo već smisliti nešto da se izvuče“. No, čini se da su taj pesimizam i neverica mnogo više izraženi u regionu (naročito u Srbiji), nego u samoj Crnoj Gori.

Stoga će Đukanovićeva verovatno poslednja i najvažnija strategija biti da ponovo stvori neku vrstu referendumske atmosfere. Ali ne po liniji za ili protiv njega – jer bi taj referendum sigurno izgubio. Niti za ili protiv „evroatlantskog puta“ Crne Gore. (Verovatno bi i njega izgubio, ali to – bar trenutno – i nije u igri i u pitanju). Ne. On će pokušati da od ovih izbora napravi neku vrstu „nacionalnog popisa“, pošto-poto gurajući sve one koji su protiv njega u tzv. „srpski blok“. A sa računicom da će na taj način – makar taj blok privremeno i znatno porastao – njemu ostati dovoljno „pravih Crnogoraca“ (plus manjine) za još jednu, makar i nategnutu pobedu.

I baš zato svi oni koji su ISTINSKI za promenu vlasti u Crnoj Gori (a naročito Srbi – kako oni iz Srbije, tako i iz Crne Gore), ne bi smeli da mu nekom nepromišljenom izjavom, gestom ili činom u tome pođu na ruku.  

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će EU priznati rusku i kinesku vakcinu protiv koronavirusa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner